Жртвовање — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Жртвовање код старих Словена: Исправљање топографске грешке. ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
Поправљене везе: Аркона → Аркона (Јаромарзбург), Засавица → Засавица (река); Потребна помоћ: Рујан |
||
Ред 17:
== Жртвовање код [[словени|старих Словена]] ==
[[Словени|Стари Словени]] су жртвовали младиће изабране коцком, затим ратне заробљенике и стоку. По хроничару [[Адам Бременски|Адаму Бременском]] из прве половине 11. вијека Словени су у [[балтичко море|балтичком граду]] [[Ретра|Ретри]] принели на жртву богу [[Радгост|Радогосту]] епископа Јована. Руски теолог Иларион је у 11. вијеку говорио:“ Ми се више не зовемо слуге идола, већ Хришћани, не жртвујемо један другог, јер се Христ жртвовао за нас.“ По хроничару Хелмолду (12.в.) Словени су приносили злим [[демон]]има [[Хришћани|хришћанску]] крв. Посље приношења су се веселили и наздрављали. Она надаље казује да су трговци на острву [[Рујан]]{{dn|date=фебруар 2020.}}у, у Балтику, да неки дио своје робе принесу градском идолу. Балтички Словени приносили су људске жртве [[Аркона (Јаромарзбург)|арконском]] богу [[Световид]]у, а стари [[Руси]] приносили су их посље сваке побједе у рату. По [[Повест минулих лета|Несторовој хроници]], када су Руси у једној борби [[983|983.]] године, однјели побједу, [[кнез Владимир]] је отишао у [[Кијев]] да принесе жртве идолима. Речено је да се баци коцка и на кога падне да се тај жртвује. Бачена коцка је означила сина неког Хришћанина Варјаге. Варјага се побунио и није дао сина говорићи да су идоли дрвета и да нису вриједни ниједног живог створа па ни његовог сина. За казну и Варјага и син су убијени. По [[Длогушева хроника|Длугошевој хроници]] људске жртве приносиле су се и у [[15.вијек]]у у [[Пољска|Пољској]]. За старе [[Пруси|Прусе]] да су за жртву приносили своју дјецу и спаљивали ратне заробљенике. Жртвовање људи се помиње у 10. вијеку и код [[Бугари|Бугара]]. <ref name="Козара" />
Стари Словени и Германи били су сусједи и живјели су под истим поднебљем у готово идентичним условима, али су се по жртвовању људи у својим вјерским обредима разликовали. Када [[Германи]] убаце човјека у воду, они су се радовали да се он удави. Код Словена, што се види и по бацању часног крста о [[Богојављење|Богојављењу]] у воду и његовог вађење из воде, људским жртвама се препуштало спасавање – без обзира учиниле то оне саме или их неко други спасао и једнако се радовало када се жртва не удави. <ref name="Козара" />
Ред 24:
Нема писаних помена о жртвовањима људи код [[Срби|Срба]]. Али, по многим сачуваним старим обичајима се посредно можемо претпоставити да је и код Срба било људског жртвовања.
По народном вјеровању, Бог је створио језеро [[Засавица (река)|Засавицу]] у [[Мачва|Мачви]] и у њему [[аждаја|аждају]], којој су Срби [[Родноверје|многобожци]] свакога дана приносили као жртву по једну дјевојку. По другој легенди, [[св. Ђорђе]] је спасао дјевојку коју су људи принјели као жртву аждаји у језеру под [[Тројанов Град|Трајановим градом]] на [[Пештерска висораван|Пештерској висоравни]] . Стари Срби приносили су људске жртве највише за вријеме дуге суше, да би пала киша. У сачуваном обичају Додола, у ношењу крста, представљена је привидна људска жртва као секундарна појава примарног и непосредног жртвовања људи. <ref name="Козара" />
Није познато како су стари Срби приносили људске жртве. Неке назнаке у обичајима и предањима посредно показују да се се жртве потапале у воду, узиђивале, ређе и спаљивале. Радије се тражила добровољна жртва, јер се она више цијенила од избора коцком или насилним жртвовањем. По једној народној пјесми, [[Алија Ђерзелез]] је скочио у провалију и погинуо „за царево здравље„. Привидних, виртуелних жртвовања људи било је и у прошлом вијеку. Јевто Хаџи-Басаровић је пошао [[1836|1836.]] године из [[Сарајево|Сарајева]] у [[Цариград]] ради трговине. Са Козје ћуприје, три човјека с моста скоче у воду, испливају, изиђу пред трговца и од њега добију награду. Добровољним људским жртвама припада и жртвовање сопствене дјеце, нарочито првенчади. Опште вјеровање у Срба је да првенчад тешко остаје у животу, да их не треба жалити или бар да не треба видно жалити прво умрло дијете, не носити знаке жалости, нити родитељи треба да учествују у његовој сахрани. Прикривање јавне жалости за првим изгубљеним дјетјетом настајало је из тежње добровољне родитељске жртве божанству, да би се поштедјела друга дјеца. Како би се оваква атмосфера постигла, за родитеље је било обавезно, ма и привидно, да поред дјетињег одра буду расположени, штавише весели, окићени цвијећем и накитом, да поигравају и пјевуше и да све те радње прате грохотним смјехом. На жртвовање дјеце у религиозне сврхе упућује и обичај у селу [[Јелакце|Јелакцу]], у крушевачкој Жупи, када се против кише гравидне жене купају у ријеци. Постоји и обичај у јужној Србији, да се приликом великих суша, приликом преласка ријеке [[свештеник]] баци у њу. Симболична представа жртвовања човјека. Привидне људске жртве, које указују на стварно жртвовање људи у прошлости Срба, налазимо и у [[Хомоље|Хомољским планинама]] гдје младићи одлазе на ријеку и обучени у њу скачу у ритуалу призивања кише. Иначе свуда у Србији за [[Ђурђевдан]], младићи су у ријеку бацали дјевојке што представља привидно жртвовање дјевојака прољећу. Између [[Нови Пазар|Новог Пазара]] и [[Сјеница|Сјенице]] једна ријека се назива Људска. Дављења људи у њој нису била само случајна него и намјерна. О људском жртвовању говори и обичај у босанском предјелу Бирчу. Непосредно пред ломљење славског колача, представник свечаности упита присутне: “Кога ћу ово убити браћо?“ На његов позив неко се обавезно јави: „Удри мене ћасом!“ Тај одговор удри ме ћасом, у ствари каже удри ме водом, тј. говори о жртви дављењем. <ref name="Козара" />
| |||