Википедија

Данило I Петровић Његош (митрополит) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Ранко Николић преместио је страницу Данило I Петровић Његош на Данило I Петровић Његош (митрополит) преко преусмерења
м Поправљене везе: Његуши (3), Пећ, Никшићи, Данило Петровић
Ред 2:
| име = Данило I Петровић Његош<br>митрополит цетињски
| датум_рођења = [[1670]]
| место_рођења = [[Његуши (Цетиње)|Његуши]]
| држава_рођења = [[Црна Гора (1697—1852)|Црна Гора]]
| датум_смрти = [[1735]]
Ред 21:
{{друга значења|Данило Петровић Његош}}
 
'''Данило I Петровић Његош''' ([[архаизам|арх]]. ''Његуш''; [[Његуши (Цетиње)|Његуши]], [[Стара Црна Гора]], [[Османско царство]], око [[1670]] — [[Манастир Подмаине]], [[Млетачка република]], [[1735]]) био је [[Митрополија црногорско-приморска|цетињски митрополит]], обновитељ [[Цетињски манастир|Цетињског манастира]], зачетник борбе за ослобођење [[Црна Гора|Црне Горе]] од османлијске власти, оснивач црногорске династије [[Петровићи Његоши|Петровића Његоша]] и човјек који је ударио темељ руском култу у Црној Гори.{{sfn|Вуковић|1996|p=156-157}} Титула му је била: скендеријско-приморски митрополит, а потписивао се и као ''војеводич српској земљи''.<ref>{{Cite book|last=Luburić | first = Andrija |authorlink = | title = Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović, knjiga prva, str. 29. |year=1940| url = | publisher = |location=Beograd|id=}}</ref> <ref>{{Cite book|last=Kol | first = Johan Georg |authorlink = | title = Putovanje u Crnu Goru, str. 129. |year=2005| url = | publisher = CID| location = Podgorica|id=}}</ref> <ref>{{Cite book|last=Brković | first = Savo |authorlink = | title = O postanku i razvoju crnogorske nacije, str. 47. |year=1974| url = https://www.scribd.com/document/235978423/Savo-Brkovi%C4%87-O-postanku-i-razvoju-crnogorske-nacije | publisher = Grafički zavod| location = Titograd|id=}}</ref>
 
[[Датотека:1690 Coronelli Map of Montenegro - Geographicus - Montenegro-coronelli-1690.jpg|десно|мини|260п|Карта шире зетске области, са означеним подручјем првобитне [[Стара Црна Гора|Црне Горе]], око 1690. године]]
Ред 34:
{{cquote|.. Као што вам је познато, колико је само храбрих Срба, Грка, Бугара, Мађара, Нијемаца погинуло у Бечком рату... Претпостављам да ће вас многи прекоравати, али не брините о томе и немојте никоме одговарати, као племенити и познати хајдуци који погинуше.. на Вртијељци... На Митров-дан, 25. у мјесецу, 1714}}
 
Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из [[Пећ (град)|Пећ]]и 1689. године на [[Цетиње|Цетињу]], када је "''свети човјек''" држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у [[Исус|Христово]] име прихвате оружја и с његовим благословом крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запријетивши "''под строгом казном екскомуникације''", забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.{{чињеница|date=01. 2016. }}
 
Будући владика Данило из Његоша је посвједочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побијеђени а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовјековни великан [[Иван Црнојевић]] 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи. Уништавање црногорског националног и вјерског симбола, мјесто гдје су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па
Ред 45:
Још док су Млечани били на Цетињу, 1692. године, прије протјеривања гувернадура Ђ. А. Болице и његове војске, изненада је умро владика [[Висарион Бориловић Бајица|Висарион Бориловић]] [[Бајице|Бајица]], њихов велики савезник који је у свом народу уживао огроман углед. Још 1690. године у вријеме [[велике сеобе Срба]] је српски пећки патријарх избјегао далеко на сјевер, а Пећку Патријаршију заузео [[Фанариоти|један фанариот]], [[Грци|Грк]] по имену [[Патријарх српски Калиник I|Калиник I]], који је спроводио турску државну политику у Српској Цркви. Венеција је имала више кандидата, све са своје територије (Боке которске, тј. тзв. „Млетачке Албаније“), али ниједан није био довољно добар, јер није у црногорском народу уживао велики углед. Једно вријеме се разматрала и могућност да се остави мјесто упражњено, како би лакше Венеција контролисала Црну Гору, или чак да се католички пропагандист постави на мјесто Црногорске митрополије, што је брзо напуштено као тешко опција тешко прихватљива за Црногорце. Посљедњи и најозбиљнији кандидат им је био бивши [[Београдска митрополија|београдски митрополит]] [[Хаџи-Симеон]], али је и он напуштен због своје превртљивости (био је у служби Хабсбурговаца, потом [[Дубровачка република|Дубровачке републике]], а на крају и пришао к Венецијанцима након великих поклона). Турски човјек кога је предложио пећки патријарх Калиник I није прошао на избору, већ је на Црногорском збору 1694. године изабран нико други до кандидат српског одбјеглог патријарха Арсенија III Чарнојевића, [[Сава Очинић|Саватије-Сава Калуђеровић]] из [[Очинићи|Очинића]]. Но, владиковао је само непуне три године, и умро, што је поновно отворило питање цетињског владике.{{чињеница|date=01. 2016. }}
 
Данило Шћепчевић из [[Његуши (племе)|Његуша]], нови кандидат Патријарха српскога, је као двадесетседмогодишњак изабран 1697. године на [[Црногорски збор|Црногорском збору]] за новог вјерског поглавара [[Српска православна црква|српске православне]] Цетињске митрополије, што је био битна прекретница у српској националној историји и један од неколико битних догађаја ових крајева који су означили турбулентни период великога Бечкога рата у јеку сукоба између Османлија и [[Венеција]]наца. 1700. године се запутио у далеки [[Сечуј]] у [[династија Хабзбург|хабзбуршкој]] [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]], гдје га је хиротонисао српски [[Пећка патријаршија|пећки патријарх]] у избјеглиштву [[Арсеније III Црнојевић]]{{sfn|Станојевић|1975|p=250}} за канонског Цетињског владику и ''Митрополита Скендерије и Приморја'';{{sfn|Вуковић|1996|p=156}} слиједи црквени опис завладичења:
 
{{cquote|Патријарх је прије овог објавио својој пастви да ће се тога дана владичити млади црногорски господар, па зато су се стекла била у Сечују многа српска властела [..] Ово није био збор обичног владичења, те да су се стекли били људи из љубопитства, већ је то био збор најодабранији Срба, који имаду осећање за свој народ и за његову будућност, да учествују из топле љубави и усрдности при владичењу младог црногорског господара, да виде српску узданицу, да виде оног, који ће да оживи српски дух, српску слогу и узоритост, да створи српску државу; да се нагледају твораца нове српске врлине.}}
Ред 53:
{{cquote|.. да није био рђав, већ свети човјек.., али је отишао напуствишви своје сједиште због страха од турске силе, а то није урадио из било којег другог разлога, јер је био вољен и од Бога и од владара, и волио га је ћесар и руски цар који му је послао (на дар) једну одежду и једну митру, као брату или сину..}}
 
Године 1707, владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за [[Далмација|Далмацију]] и [[Албанија|Албанију]] Густавом да Ривом, из [[Херцег Нови|Херцег Новога]], који је намјеравао да у Боки окупи [[Грбаљ|Грбљане]], [[Маине|Мајине]], [[Побори|Поборе]], [[Бјелопавлићи|Бјелопавлиће]], [[Никшићи (племе)|Никшиће]], [[Кучи|Куче]], [[Озринићи|Озриниће]], [[Цетињани|Цетињане]] и све преостале "''народе''" Горњих [[Брда (област)|Брда]], али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем XVII вијека. Праву искреност је Данило показао према једновјерној, словенској и православној [[Русија|Русији]], оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмјеравањем Црне Горе ка новој директиви, здружавања свих православних, конкретно [[Словени|словенских народа]], на [[Балканско полуострво|балканском полуострву]], што је усмјерило Црну Гору ка руском култу стољећима који су услиједили потом.{{чињеница|date=01. 2016. }}
 
[[Датотека:Gramata - decree of blesing - by the Russian Emperor Peter the Great sent to Montenegrins 1711.png|мини|200п|[[Грамата Петра Великог Црногорцима, 1711. године]]]]
Ред 156:
== Смрт ==
[[Датотека:Mauzolej vladike Danila na Orlovom kršu.jpg|мини|200п|Маузолеј на Орловом кршу, посвећен скендеријско-приморском владици Данилу Петровићу, подигнут је поводом прославе двијестогодишњице династије Петровић Његош 1896.<ref>[http://www.mnmuseum.org/OLKRmn.htm Narodni muzej Crne Gore - National Museum of Montenegro / Orlov krs{{Ботовски наслов}}]</ref>]]
Митрополит Данило се упокојио у светој обитељи [[Манастир Стањевићи|Стањевићи]] 1735. и био је сахрањен у њој. Ту је почивао до 1856. године када je трудом [[Данило I Петровић Његош (књаз)|књаза Данила]] пренесен на Цетиње. Данас му је гроб на Орловом кршу, брду изнад Цетињског манастира. <ref>{{Cite book|last=Ђекић|first=Жељко |authorlink= |title= Српско коло, јануарски број (38.), стр. 32., Манастир са два храма и два имена |year=2019|url= https://ssr.org.rs/srpsko-kolo-broj-38-list-saveza-srba-iz-regiona/|publisher= |location= |id=}}</ref>
 
== Референце ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Данило_I_Петровић_Његош_(митрополит)”