Митрополит црногорско-приморски Митрофан — разлика између измена

Митрополит Митрофан је рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од [[Срби|српских]] православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место [[Главати]] припадало је старој [[Грбаљ]]ској жупи, која се у то вријеме, заједно са читавом [[Бока которска|Боком которском]], налазила у саставу [[Аустријска Далмација|Аустријске Далмације]]. Основну школу учио је у селу [[Врановићи (Котор)|Врановићима]], а потом и у [[Котор]]у. Замонашио се [[1865]]. године yу српском православном манастиру [[Манастир Савина|Савини]]. Далматински eпископспископ [[Стефан Кнежевић]] га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин [[ђакон]]а, а 2. октобра [[1866]]. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира [[Манастир Подластва|Подластве]] именован је [[1867]]. године.{{sfn|Слијепчевић|1966|p=308-310}}{{sfn|Вуковић|1996|p=321}}

Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у [[Књажевина Црна Гора|Књажевину Црну Гору]], где је [[1869]]. године постављен за настојатеља манастира [[Манастир Морача|Мораче]]. Морачки игуман је постао 7. септембра [[1870]], а архимандрит 7. септембра [[1877]]. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора [[Захумско-рашка епархија|Епархије захумско-рашке]], а након смрти митрополита Црногорске аутокефалне цркве [[Висарион Љубиша|Висариона Љубише]] (1884) постављен је и за администратора [[Митрополија црногорско-приморска|Црногорске митрополије]]. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте [[1884]]. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја, и пошто је црква у Црној Гори била самостална упућен је у Русију, где је и хиротонисан, дана 18. априла [[1885]]. године у [[Санкт Петербург]]у. По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз [[Никола Петровић-Његош]] је обнародовао ''Закон о уређењу Духовног савјета'', а истовријемено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу [[Духовни савјет Православне цркве у Црној Гори|Духовног савјета]] и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу "[[Глас Црногорца]]" од 1. јануара 1904. године.<ref>[http://dlib.me/skenovi/glas-crnogorca-nedjeljni-list-za-politiku-i-knjizevnost1-1904/01-01-broj-1/001.jpg Глас Црногорца, год. 33 (1904), бр. 1, стр. 1.]</ref>

Почетком [[1916]]. године, када је краљ Никола са дијелом државног и војог врха био приморан да напустинапустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме [[аустроугарска|аустроугарске]] окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством [[Црвени крст Црне Горе|Црвеног крста Црне Горе]] развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.{{sfn|Стаматовић|2014a|p=549-558}}{{sfn|Пузовић|2015|p=211-220}}

У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]. Предсједавао је историјском сједницом [[Свети синод Православне цркве у Црној Гори|Светог синода]], која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу аутокефалне Православне цркве у Црној Гори са [[Београдска митрополија (1831-1920)|Православном црквом у Србији]], и осталим српским црквеним областима.<ref>[http://www.njegos.org/past/rstanje.htm Одлука о уједињењу аутокефалне Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама (1918)]</ref> Такође је предсједавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је засједала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању је формиран и врховни управни орган, који је назван ''Средишњим архијерејким сабором'', а за његовог предсједника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). Умро је 30. септембра [[1920]]. године на Цетињу и сахрањен је у порти [[Цетињски манастир|Цетињског манастира]].{{sfn|Слијепчевић|1966|p=611-612}}{{sfn|Вуковић|1996|p=321}}