Википедија

Војна управа у Србији (1941—1944) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
мНема описа измене
Ред 62:
* Тзв. њемачки протекторат;{{sfn|Lauterpacht|Greenwood|Oppenheimer|1999|p=32}}
* посебно „њемачко заштићено подручје”;{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=94}}
* Србија под њемачком окупацијом;{{sfnsfnm|Pavlowitch|2002|p1p=141}}{{sfn|Ramet|2006|p2p=114}}{{sfn|Norris|2008|p3p=232}}{{sfn|Tomasevich|2001|p4p=228}}
* Недићева Србија;{{sfnsfnm|Cohen|1996|p1p=83}}{{sfn|Ćirković|2009| loc 2loc= title}}
* Србија;{{sfn|Tomasevich|2001|p=64}}
* Србија—Банат;{{sfn|Lumans|1993|p=232}}
* Србија под њемачком војном управом.{{sfnsfnm|Norris|2008|p1p=232}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=228}}
{{Div col end}}
 
Ред 77:
У априлу 1941. године, [[Трећи рајх|Њемачка]] и њене савезнице су [[Априлски рат|напале и окупирале Краљевину Југославију]], која је касније подијељена. Дијелове Југославије анектирали су њени [[Силе Осовине|осовински]] суседи: [[Краљевина Мађарска|Мађарска]], [[Краљевина Бугарска|Бугарска]] и [[Краљевина Италија|Италија]]. Нијемци су осмислили и подржали оснивање марионетске државе, [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] (НДХ), која је укључивала већи дио територије предратне [[Бановина Хрватска|Бановине Хрватске]], уз додатак подручја данашње [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и неких сусједних територија. Италијани, Бугари и Мађари су окупирали остале дијелове Југославије.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63–64}} Њемачка није анектирала ниједан дио Југославија, али је окупирала сјеверне дијелове данашње Републике Словеније и стационирала је своје војне снаге у сјеверној половини НДХ. Словенија под њемачком окупацијом била је подијељена на двије административне области, које су стављене под управу [[гаулајтер]]а сусједних [[Рајхсгау Карнтен]]а и [[Рајхсгау Штајермарк]]а.{{sfn|Tomasevich|2001|p=83}}
 
Преостала територија, које се састојала од уже Србије, сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Банат биле су под њемачко окупацијом и стављене под управу њемачке војне власти.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=94}} Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје и богатство природним ресурсима, посебно нежељезним металима.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63–64}} Неки извори наводе да је окупирано подручје била марионетске држава{{sfn|Tomasevich|1969|p=79}} или „посебна административна покрајина”,{{sfn|Klajn|2007|p=49}} док је други извори сматрају марионетском владом.{{sfnsfnm|Lemkin|2008|p1p=248}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=78}} Демаркациона линија, позната као „Бечка линија”, пролазила је кроз Југославију од границе Рајха на западу до тачке гдје се граница Србије под њемачком окупацијом додиривала са границама Југославије које су анектирале Бугарска и Албанија. Сјеверно од линије била је њемача зона утицаја, док су Италија имали главну улогу на простору јужно од линије.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63}}
 
==== Успостављање војне окупационе власти ====
Ред 84:
 
Још прије капитулације Југославије, [[Врховна команда копнене војске Вермахта]] (ВККВ) издала је проглас становништву под њемачком окупацијом,{{sfn|Lemkin|2008|p=591–592, 597–598}} објашњавајући законе који ће се примењивати на свим територијама под њемачком окупацијом. Када су се Нијемци повукли са простора Југославије који су анектирали или окупирали њемачки савезници, ти закони су се примјењивали само у дијелу данашње Словеније која нашла под управом два Рајхсгауа и у Србији.{{sfn|Tomasevich|2001|p=65}} Србија је била „потпуно окупирана од стране њемачких снага и стављена под војну власт”.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63}} Тачне границе окупираног подручја одредио је [[Адолф Хитлер]] директивом коју је издао 12. априла 1941. године, којом је такође наређено увођење војне управе.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=94}} Након ове, 20. априла је издата директива по наређењу заповједника ВККВ којом је је Војни заповједник у Србији успостављен као шеф окупационог режима, одговоран генерал-квартимејстеру ВККВ. У међувремену особље за војну управу је окупљено у Њемачкој и дужности Војног заповједника у Србији су разрађиване. То је укључивало заштиту жељезничке пруге [[Београд]]—[[Солун]] и пловног пута [[Дунав]]ом, извршавање привредних наредби (које нареди [[Херман Геринг|Геринг]]) и успостављање и одржавање реда и мира. Недуго, он је био одговоран за чување великог броја југословенских заробљеника и обезбјеђивање заробљеног оружја и муниције.{{sfn|Tomasevich|1975|p=95}}
 
[[Датотека:Nemački vojnik postrojava zarobljenike.jpg|мини|лево|Ухапшени млади комунисти]]
 
Да би се то постигло, особље Војног заповједника подијељено је по војним и административним огранцима, а додјељено је и особље за оснивање четири обласне команде и десет окружних команди, које је одговарало шефу административног особља, а војном особљу додјељене су снаге јачине од четири мјесне одбрамбена батаљона широм обласних команди. Први војни заповједник на окупраном подручју био је генерал авијације [[Хелмут Ферстер]], официр [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафеа]], постављен 20. априла 1941. године,{{sfn|Tomasevich|2001|p=65–66}} а асистирао му је шеф административног особља, СС-[[бригадефирер]] и државни савјетник, др [[Харалд Турнер]].{{sfn|Tomasevich|2001|p=179}} Поред војног командног особља, у Београду је било још неколико важних личности које су представљале кључно невојне снаге њемачке власти. Међу истакнутијим био је обергрупенфирер-[[Националсоцијалистички авиокорпус|НСАК]], [[Франц Нојхаузен]], кога је на почетку именовао Геринг на дужност пуномоћника за привредне послове на окупираном подручју 17. априла.{{sfnsfnm|1a1=Kroener|1a2=Müller|1a3=Umbreit|1y=2003|p1p=38}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=76}} Други је био [[Феликс Бенцлер]], изасланик министарства спољних послова, кога је поставио рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп 3. маја.{{sfn|Tomasevich|2001|p=78}} Још једна кључна фигура у почетној њемачкој администрацији био је СС-штандерфирер [[Вилхелм Фукс]], који је командовао [[Ајнзацгрупа Србија|Ајнзацгрупом Србија]], која се састојала од [[Зихерхајтсдинст]]а (безбједносна служба), [[Зихерхајтсполицај]]а (безбједносна полиција), 64. резервног полицијског батаљона{{sfn|Browning|2014|p=334}} и одреда [[Гестапо]]а. Иако је формално био одговоран Турнеру, Фукс подносио извјештаје непосредно својим надређеним у Берлину.{{sfn|Tomasevich|2001|p=78}} У прогласу из априла заповједник ВККВ је наредио строге казне за дјела насиља и саботаже, предају свог оружја и радио пријемника, ограничења у комуникацији, састанцима и протестима, прихватање њемачке валуте, као и увођење њемачког кривичног закона на окупираном подручју.{{sfn|Lemkin|2008|p=591–592, 597–598}}
 
[[Датотека:Gestapo u Negotinu (2).jpg|мини|Немци се сликају са ухапшеним сељацима у Неготину у дворишту Гестапоа]]
Линија 105 ⟶ 107:
 
Један од првих задатака био је изврпење Турнеровог наређења о регистровању свих [[Јевреји|Јевреја]] и [[Роми|Рома]] у Србији и увођења строгих ограничења на њихове активности. Спровођење ових наређења је надгледала њемачка војна управа, а Аћимовић и комесар унутрашњих послова били су задужени за њихово извршавање.{{sfn|Byford|2011|p=116–117}} Основно средство за извршење тих задатака била је српска жандармерија, која је била заснована на елементима бивших југословенских жандармеријских јединица које су се преостале,{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}} тачније Дрински и Дунавски пук жандармерије.{{sfn|Thomas|Mikulan|1995|p=21}} Командант жандармерије био је пуковник [[Јован Тришић]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}}
 
[[Датотека:Obeseni srpski vojnik u Beogradu 1941.jpg|мини|Обешен српски војник у Београду 1941.]]
 
Линија 164 ⟶ 167:
Иако су комесари имали искуства у областима које су им додјељене, као и искуства у политици и јавној администрацији, Аћимовићева влада је била у изузетно тешком положају јер није имала никакву назнаку стварне власти. Три главна задатка Аћимовићеве владе су била да осигура помирење становништва са њемачком окупацијом, да помогне у обнављању државних служби и да идентификује и уклони непожељне из државне службе.{{sfn|Pavlowitch|2008|p=51}} Избјеглице које су бјежале од прогона у НДХ, као и подручја које анектирала Бугарска, Албанија и Мађарска, масовно су стизале на подручје окупиране Србије.{{sfn|Tomasevich|2001|p=178}}
 
Крајем јуна 1941. Аћимовићева влада је издала проглас у вези управе у [[Банат у Другом светском рату|Банату]], која је успостављена као аутономна област у саставу Србије, са посебном цивилном управом под контролом локалних [[фолксдојчер]]а на челу са [[Сеп Јанко|Јозефом Јанком]]. Иако је Банат званично био у надлежности Аћимовићеве владе, у пракси је био суштински самосталан у односу на Београд. У војном смислу, Банат је, као и остатак Србије, био под контролом Војне управе у Србији, преко обласне војне команде у [[Панчево|Панчеву]].{{sfnsfnm|Lemkin|2008|p1p=251, 602–606}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=205}}
 
=== Почетак устанка ===
Линија 183 ⟶ 186:
{{main|Апел српском народу}}
 
Као одговор на устанак, Аћимовићева влада је подстакла 545 или 546 познатих и утицајних Срба да потпишу „[[Апел српском народу]]”, који је објављен 13. и 14. августа у београдским дневним новинама ''Ново време'', одобреним од стране њемачких окупационих власти.{{sfn|Cohen|1996|p=137}}{{refn|Кохен наводи имена 546 потписивача, извучених их књиге коју је објавио бивши уредник Новог времена 1963 која је укључивала цјелокупни Апел и списак потписивача,{{sfn|Krakov|1963|p=105–113}} (наведено у {{harv|Cohen|1996|p=169}}), Хајнес и Реди такође наводе 546 потписивача,{{sfn|Haynes|Rady|2011|p=302}} док Рамет наводи да је било 545 потписивача.{{sfn|Ramet|2006|p=129}} Два извора наводе знатно нижи бројку од 307 потписивача.{{sfnsfnm|Pavlowitch|2008|p1p=57}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=178}}| group = lower-alpha}} Међу потписницима била су и три епископа Српске православне цркве, четворица протојереја и најмање 81 професор [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]],{{sfn|Ramet|2006|p=129}} иако према историчару [[Стеван К. Павловић|Стевану К. Павловићу]], многи од потписника су били принуђени да потпишу.{{sfn|Pavlowitch|2008|p=57}} „Апел” је позивао српско становништво да пружи подршку властима на сваки начин у борби против комунистичких устаника, да буде лојално Нијемцима и осудио је партизански покрет као непатриотски. Адвокатска комора Србије је једногласно подржала „Апел”.{{sfn|Tomasevich|2001|p=178–179}} Аћимовић је наредио да се супруге комуниста и њихови синови старији од 16 година ухапсе и држе као таоци, док су Нијемци спаљивали њихове куће и уводили полицијски час.{{sfn|Ramet|Lazić|2011|p=20}}
 
=== Јачање устанка ===
Линија 251 ⟶ 254:
До јесени 1944. године, [[Источни фронт (Други светски рат)|Источни фронт]] је стигао до граница окупиране Србије. Највећи дио Србије ослобођен од њемачке окупације током [[битка за Србију|битке за Србију]], у којој су учествовале југословенске партизанске, совјетске и бугарске снаге. Са отпочињањем [[Београдска операција|Београдске операције]] НОВЈ и [[Црвена армија|Црвене армије]], администрација је евакуисана из Србије у [[Беч]] у окторбу 1944.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=40–41}}
 
Марионетска влада коју су успоставили Нијемци била је мало више од помоћног органа њемачких окупационих власти, узимајући у обзир управљање територијом и дијељењем кривице због окрутне њемачке власти. Влада није имала међународно признање, чак ни унутар Осовине. Овлашћења владе, прилично ограничена од самог почетка, временом су се додатно смањивала, што је било посебно фрустрирајуће и отежавајуће за Недића.{{sfn|Tomasevich|2001|p=182}} Упркос жељама Недићеве влада за успостављањем независне државе, подручје је опстало подређено њемачким војним властима до краја окупације.{{sfnsfnm|Wolff|1974|p1p=203–204}}{{sfn|Tomasevich|2001|p2p=182–186}}
 
Стварна власт у окупираној Србији је лежала у администрацији Војног заповједника, који је контролисао и њемачке и српске колаборационистичке оружане снаге. Франц Беме, војни заповједник Србије, одговорио је 1941. године на нападе устаника спровођењем њемачке политике одмазде да се 100 особа стреља за једног убијеног, а 50 особа за једног рањеног Нијемца. Први низ одмазди били су масакри у [[Масакр у Краљеву|Краљеву]] и [[Масакр у Крагујевцу|Крагујевцу]] које је починио Вермахт. Одмазде су се на крају показале као контрапродуктивне за Нијемце, пошто је тиме уништена свака могућност да Недићев режим стекне већу подршку Срба. Откривено је да су међу стрељанима у Краљеву били и радници [[Државна фабрика авиона Краљево|фабрике]] која је производила авионе за силе Осовине. Недић је апеловао да се произвољна стрељања Срба зауставе, а Беме се сагласио и наредио обуставу стрељања.{{sfn|Browning|2004|p=344}}
Линија 412 ⟶ 415:
=== Банкарство и новац ===
 
Одмах након распада Југославије, [[Народна банка Србије|Народна банка Краљевине Југославије]] је приморана на ликвидацију 29. маја 1941. године, а два дана касније уредбом коју је издао Војни заповједник у Србији оснвана је Српска народна банка. Нова банка била под непосредном контролом Франца Нојхаузена, опунемоћником за привредне послове, који је именовао гувернера и чланове одбора банке, као и њемачког комесара који је представљао Нојхаузена у банци и који је морао одобрити све важне трансакције. Нова банка увела је [[српски динар]] као једину легалну валуту и расписала је замијену за све [[југословенски динар|југословенске динаре]].{{sfnsfnm|Tomasevich|2001|p1p=177}}{{sfn|Lemkin|2008|p2p=53–54}}
 
Традиционални грб Обреновића се налазио на свим новчанацама и кованичама без краљевске круне.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Војна_управа_у_Србији_(1941—1944)”