Петар Кочић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ime ознаке: Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м Враћене измене 89.111.226.37 (разговор) на последњу измену корисника Autobot ознака: враћање |
||
Ред 37:
}}
'''
Одрастао је у [[Патријархат|патријархалној]] породичној [[Задруга|задрузи]] под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се [[Монаштво|замонашио]]. Основну школу је завршио у [[Манастир Гомионица|манастиру Гомионица]] и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је [[Прва гимназија (Сарајево)|Велику гимназију]] у [[Сарајево|Сарајеву]], али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у [[Прва београдска гимназија|Првој београдској гимназији]]. Студирао је на [[универзитет у Бечу|Бечком универзитету]] од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора [[Српска гимназија у Скопљу|српске гимназије]] у [[Скопље|Скопљу]], одакле је био отпуштен након писања [[сатира|сатиричног]] чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У [[Босна и Херцеговина (Аустроугарска)|Босни и Херцеговини]] је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање [[кмет]]ова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у [[велики народни штрајк 1906.|великом народном штрајку]] (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист ''[[Отаџбина (часопис 1907-1908)|Отаџбина]]''. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика [[Босанско-херцеговачки сабор|Босанско-херцеговачког сабора]], али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]] и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из [[Тузлански затвор|тузланског затвора]]: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.{{sfn|Андрић|1965|p=36}}
|