Република Српска Крајина — разлика између измена

У марту 1989. године криза у [[СФРЈ|Југославији]] се погоршала након усвајања амандмана на Устав Србије, којим је Влади дато овлашћење да Косову и Војводини ограничи аутономију. Ове аутономне покрајине су имале чланове у [[Председништво СФРЈ|Предсједништву СФРЈ]]. Тако је Србија, за вријеме [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]], добила три гласа у Предсједништву. Додајући глас Црне Горе на ова три гласа, Србија је могла да одреди исход гласања. То је изазвало негодовање других федералних република, које су захтјевале реформу федерације.{{sfn|Pelikán|2005|1p={{где}}|Frucht|2005|2p={{где}}}}

Када су се у Хрватској почеле оснивати политичке странке 1990. године, Срби су 11. фебруара у [[Војнић]]у основали [[Југословенска самостална демократска партија|Југословенску самосталну демократску партију]] (ЈСДП),{{sfn|Radelić|Marijan|Barić|Bing|Živić|2006|p=198}} а 17. фебруара у [[Книн]]у [[Српска демократска странка (Хрватска)|Српску демократску странку]] (СДС). Широм [[СФРЈ|Југославије]] су 1990. године одржани вишестраначки избори. У Хрватској је побједила [[Хрватска демократска заједница]] (ХДЗ), која је се залагала за отцјепљење и уставне реформе. Срби су подржали или СДС умјереног политичара [[Јован Рашковић|Јована Рашковића]] или комунистичке или социјалистичке покрете. Политика ХДЗ-а и националистичке изјаве руководства странке, укључујући и Фрање Туђмана, повећале су међунационалне тензије у републици. Након увођења нових државних симбола{{sfn|Гуськова|2001|p=137}} и промјене назива републике (уклоњена је ријеч „Социјалистичка”), повећале су се тензије између Срба и Хрвата, а затим су Срби тражили културну аутономију, која је одбијена.{{sfn|Гуськова|2001|p=146}} Према хрватском историчару Никици Барићу, криза у Југославији, у којој су Срби видјели гаранцију стабилности, међу њима је изазвала забринутост. Као резултат тога, Срби су својим јединим заштитником сматрали [[југословенска народна армија|Југословенску народну армију]], која је била посљедња југословенска институција.{{sfn|Radelić|Marijan|Barić|Bing|Živić|2006|p=199}}

Крајишке власти су покушавале да успоставе миран живот. Влада је 1994. године развила програм стабилизације и почела је са исплатама плата. До новембра, руководство Српске Крајине је планирало да заврши интеграцију са [[Савезна Република Југославија|Југославијом]]. У амабасади Русије у Загребу је 29. марта 1994. године потписано примирје између руководства Српске Крајине и Хрватске. У Книну су 5. августа одржани преговори крајишких Срба и Хрвата о економским питањима. Посебно се разговарало о могућности отварања ауто-пута преко Западне Славоније. На јесен су почели да раде заједнички комитети — војни и пољопривредни.{{sfn|Гуськова|2001|p=212}} Делегација Српске Крајине је посјетила Загреб 8. и 14. новембра. Споразум о нормализацији економских односа Српске Крајине и Хрватске је потписан 2. децембра. Предвиђено је да се одрже преговори о повратку избјеглица, плаћању пензија и отварању жељезничког саобраћаја. Крајишки Срби су 19. децембра отворили за саобраћај бивши [[ауто-пут Братство и јединство]].{{sfn|Чубрило|Ивковић|Ђаковић|Адамовић|Родић|2011|p=259}}

Према руском новинару Млечину, власти Хрватске су преко амбасаде Русије руководству Српске Крајине понудиле широку аутономију. Међутим, српска страна, уз учешће [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]], категорички је одбила овај приједлог.{{sfn|Млечин|2001|p=647}}

Умјесто да настави дипломатске контакте, хрватска влада је одабрала војно рјешење питања. Република Српска Крајина је ликвидирана у мају (Западна Славонија) и августу (главни дио) 1995. године током хрватских војних операција [[Операција Бљесак|Бљесак]] и [[Операција Олуја|Олуја]]. Током операције Бљесак, Хрватска војска је заузела српску енклаву Западну Славонију.{{sfn|Mikulan|Thomas|Pavlovic|2006|p=55}} У покушају да спријечи хрватску офанзиву, предсједник [[Милан Мартић|Мартић]] је наредио [[Ракетирање Загреба (1995)|ракетирање Загреба]], што је и учињено. Након тога, ракетирање Загреба је сматрано ратним злочином.<ref name="IT-95-11">{{cite web|title=“RSK” (IT-95-11) MILAN MARTIĆ| url = http://www.icty.org/x/cases/martic/cis/bcs/cis_martic_bcs.pdf| website = www.icty.org| accessdate=24. 11. 2017.| language = sr}}</ref> Међутим, то није омело спровођење хрватске офанзиве. Према подацима српске стране, а такође и међународне организације за људска права [[Хјуман рајтс воч]],<ref>{{cite web|title=Croatia| url = https://www.hrw.org/reports/1996/Croatia.htm| website = www.hrw.org| accessdate=24. 11. 2017.| language = en|date=август 1996.}}</ref> током операције Бљесак почињени су бројни злочини над српским цивилним становништвом, укључујући и дјецу.<ref>{{cite web|last=Ивановский| first = Сергей| title = Падение Республики Сербская Краина| url = http://www.coldwar.ru/conflicts/yugoslaviya/flash-and-storm.php| website = www.coldwar.ru| accessdate=24. 11. 2017.| language = ru}}</ref><ref>{{cite web|title=Operacija Bljesak Etničko čišćenje zapadne Slavonije 1. maj 1995. godine - Fond za humanitarno pravo| url = http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/izvestaji/Dokumenti-o-proslosti-Etnicko-ciscenje-zapadne-Slavonije-1_maj-1995-1_maj-2002.pdf| website = www.hlc-rdc.org| accessdate=04. 12. 2017.| language = sr|date=01. 05. 2002.}}</ref>

Према извјештајима [[Високи комесаријат ОУН за избеглице|комесара ОУН-а за избјеглице]], до 1993. године са територије под контролом Загреба протјерано 251.000 људи.{{sfn|Чубрило|Ивковић|Ђаковић|Адамовић|Родић|2011|p=304}} Избјеглице су се углавном населиле у Српској Крајини, или у [[Савезна Република Југославија|Југославији]]. Неки су отишли у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију итд, формирајући тамо бројну [[српска дијаспора|дијаспору]]. Црвени крст Југославији је пријавио око 250.000 избјеглица српске националности са територије Хрватске 1991. године.{{sfn|Гуськова|2001|p=213}} На територију Југославије 1994. године се доселило више од 180.000 избјеглица и расељених лица из Хрватске.{{sfn|Никифоров|2011|p=846}}

Препа попису становништва у [[СФРЈ|Југославији]] 1991. године несрпско становништво на подручју Српске Крајине је сљедеће:<ref name="IT-02-54"/>

За вријеме постојања, Српска Крајина је имала три предсједника и шест предсједника владе. Након проглашења независности 19. децембра 1991. године [[Милан Бабић (политичар)|Милан Бабић]] је постао предсједник. Међутим, на тој дужности није дуго остао. Током Бабићеве владавине, он се сукобио са [[Милан Мартић|Миланом Мартићем]], који је контролисао милицију и територијалну одбрану.{{sfn|Гуськова|2001|p=209}}

Стварање Српске Крајине у првој фази показало је значајну зависност од Југославије и сложеност политичким несугласицама, што је довело до политичке нестабилности. Односи између Книна и Београда били су веома сложени у јануару 1992. године. Разлог за то је био неслагање око [[Венсов план|Венсовог мировног плана]]. Милан Бабић је вјеровао да план не одговара интересима Српске Крајине, док се [[Слободан Милошевић]] залагао за његово усвајање у раној фази. Као резултат спорова са Милошевићем, Бабић је потпуно изгубио повјерење у Београд. Скупштина Српске Крајине је 22. јануара је одбацила план уласка мировних снага у Хрватску, али је Скупштина 9. фебруара под притиском политичара из Београда, који су имали много присталица из Српске Крајине, ипак то усвојила. Бабић је 26. фебруара 26. фебруара смијењен са дужности предсједника. На приједлог Београда за новог предсједника изабран је Горан Хаџић, а Здравко Зечевић је постао предсједник владе. С обзиром да се Бабић и његови сљедбеници нису сложили са том одлуком Скупштине, у Српској Крајини је настало двовлашће. У Српској Крајини су 12. децембра 1993. године одржани први вишестраначки предсједнички и парламентарни избори. Уз Милошевићеву подршку у другом кругу избора, побједио је Милан Мартић. Бабић је пристао на компромисну позицију министра спољних послова.{{sfn|Гуськова|2001|p=209}}

Од почетка сукоба Срба и Хрвата, значајну улогу у првим окршајима имала је Милиција Крајине. Вршећи притисак на Србе, хрватска влада је отпустила већину Срба из централног апарата министарства унутрашњих послова и из многих насељених мјеста, гдје су већину становништва чинили Хрвати.{{sfn|Никифоров|2011|p=781}} Покушаји да се то спроведе и уведу нови службени симболи на милицијским униформама наишао је на отпор српских милицајаца у мјестима са српском већином. Са почетком првих сукоба, милицијске станице у више градова повукле су се из републичком МУП-а и формирале Милицију Крајине, на челу са милицијским инспектором [[Милан Мартић|Миланом Мартићем]]. Секретеријат унутрашњих послова на челу са Миланом Мартићем основан је 4. јануара 1991. године. Милиција Крајине је више пута учествовала у војним операцијама, упркос чињеници да су њени припадници били наоружани само лаким ватреним оружјем. Према западним истраживачима, Милиција Крајине је у јулу 1991. године имала око 7 хиљада припадника са око 20 хиљада припадника у резервном саставу. Према подацима српских аутора, Милиција Крајине је 9. октобра 1991. године имала 1.200 обичних милиционера, 500 специјалаца и 1.200 резервиста. Они су били припадници седам секретеријата унутрашњих послова (у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару).{{sfn|Mikulan|Thomas|Pavlovic|2006|p=42}}

Након пада Српске Крајине 1995. године, велики дио наоружајања СВК евакуисан је на територију Републике Српске и предат Војсци Републике Српске. Дио припадника СВК је наставио војну службу у ВРС. Посљедњи преостали је 11. источнославонски корпус који је попуњен у јесен 1995, а оружје је добијао из [[Савезна Република Југославија|Југославије]]. Послије Ердутског споразума је распуштен 21. јуна 1996. године, а оружје је предато Војсци Југославије.{{sfn|Димитријевић|2010|p=306}}

Према многим истраживачима, у социјалистичком периоду, територије које су ушле у састав Српске Крајине, биле су значајно слабије развијене од остатка територије Хрватске.{{sfn|Никифоров|2011|p=776}} Инфраструктура је била мање развијена, туристички потенцијал знатно мањи, као и обим инвестиција. Прије рата, многи индустријски објекти у крајишким градовима су били дио индустријских постојења које се налазе у Хрватској или у Босни и Херцеговини. Борбена дејства су нанијела знатну штету инфраструктури Српске Крајине, прекинувши многе производне и трговинске везе. Изузетно су оштећени и стамбени објекти. Увођење [[Санкције СР Југославији|санкција]] Југославији је утицало на ситуацију у Српској Крајини, што је погоршало већ тешку економску ситуацију.{{sfn|Radelić|Marijan|Barić|Bing|Živić|2006|p=263}}