Јован Мариновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 39:
Секретар совјета (владе) од 1842. године Начелник у Кнежевој канцеларији од 1843. до 1856. године Мариновић се у Париз вратио 1847., званично да би завршио своје школовање. Међутим, у пракси је постао незванични српски амбасадор у Француској у периоду [[Јулска монархија|Јулске монархије]]. Током [[револуције 1848. у Француској]], Мариновић се налазио у Француској када је она преображена у [[Друга француска република|Другу француску републику]].
Мариновић се оженио Персидом, кћерком [[Миша Анастасијевић|Мише Анастасијевића]].<ref>Ђорђе Раденковић: "Пашић и Србија", Београд 1997.</ref> Овај брак га је такође довео у близак круг [[Илија Гарашанин|Илије Гарашанина]], водећег српског политичара средином 19. века. Њих двојица су постали не само политички савезници, већ и блиски пријатељи.{{sfn|Stokes|1990|pp=22}}
Следећих година, Мариновић је дефакто постао главна личност спољне политике Кнежевине Србије. Иако је званично заузимао друге положаје (био је секретар [[Државни савет (Србија)|Државног савета]] до 1850), Мариновић је као помоћник Илије Гарашанина контролисао целу мрежу српске политичке пропаганде у Османском царству. Русија је 1853. тражила смењивање Гарашанина и Мариновића јер су били превише блиски Француској и пољским агентима [[Адам Јежи Чарторијски|Адама Чарторијског]] у Паризу и Београду.
| |||