Република Српска — разлика између измена

Војска Републике Српске је на почетку рата имала неколико предности, од којих је била најважнија народно јединство.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=307}} Иако српски народ није био више интегрисан и оприједељен почетком демократске транзиције, искуства из претходних ратова, непоштен однос САД и ЕЕЗ и чињеница да је српски народ у Босни и Херцеговини био суочен са бројним препрекама, учинили су да уочи рата цјелокупна српска политичка сцена у Босни и Херцеговини постане један велики национални покрет. Друга предност је лежала у чињеници да су се Срби у највећој мери идентификовали са југословенском државом, да је генерација родитеља људи средњих година чинила окосницу Народноослободилачке војске и да су као сразмјерно сиромашно сеоско становништво чешће бирали војнички позив. Због тога је ЈНА у Босни и Херцеговини, иако је неславно пропала, брзо могла да се трансформише у војску нове републике. Ова војска је имала далеко бројнији и обученији официрски кор од својих противника. ВРС је имала и предност у наоружању, која се односила на тенкове и тешку артиљерију, али су противничке војске ускоро успјеле да остваре извјестан баланс у војној и ватреној моћи, мада је у неким крајевина, попут опкољеног Сарајева и [[Цазинска Крајина|Бихаћке Крајине]], разлика у наоружању остала недостижна. Војска Републике Српске је била готово двоструко малобројнија од удружених армија својих противника. Сматра се да није прелазила 80.000 војника, а њени фронтови су се ширили на око 3.000 km. Током трајања рата имала је шест корпуса, Први и Други крајишки, Трећи корпус, Источнобосански корпус, Херцеговачки корпус и Ваздухопловство и противваздушна одбрана. Најважније побједе у 1992. години су биле операције [[Операција Врбас|„Врбас 92”]] и [[Операција Коридор|„Коридор”]]. Прво је ВРС под командом генерала [[Славко Лисица|Славка Лисице]] у нападу околних јединица успјела да ослободи Купрес. Од јуна до октобра 1992. године, ВРС је у операцији „Врбас 92” успјела да окупи сеоска подручја насељена Србима, заузимајући стратешки важно [[Јајце]]. Тиме је било заокружено највеће цјеловито подручје Српске, Босанска Крајина.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=308}} Да српско вођство стратешки није било спремно за рат, говори и чињеница да су српске земље на истоку и западу Босне и Херцеговине током пуна два мјесеца грађанског рата биле раздвојене. У Бањалуци због немогућности да буде допремљен неопходан кисеоник, умрло је дванаест беба. Операцијом „Коридор” до 26. јуна ослобођен је појас српских села и задобијен пролаз кроз извјестан број хрватских и муслиманских села и етнички мјешовити град [[Брчко]]. До 5. октобра 1992. године цјелокупна област Посавине, осим [[Општина Орашје|Орашја]], била је под контролом српске војске. Током 1992. вођене су тешке борбе у Подрињу, гдје су до краја године два општинска средишта и једна енклава ([[Сребреница]], [[Горажде]] и [[Жепа (Рогатица)|Жепа]]), остали у рукама муслиманских снага.

 

 

 

Велике силе су пропустиле да успоставе систем заштићених зона и заиста прекину рат, иако су неколико пута имале прилику да то учине. Бошњачки извори (Центар за документацију из Сарајева) наводе 12.000 укупних жртава града. Према српским статистикама, у граду и његовој околини страдало је током рата 6.628 припадника српског народа.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=310}} Посебан терор проживљавали су Срби који су остали у Сарајеву. Више стотина српских цивила убиле су паравојне јединице сарајевских криминалаца Мушана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића Ћеле. Њихове јединице су брутално убијале, пљачкале и силовале током првих ратних година. Жртве су бацане у [[Казани (јама)|јаму на Казанима]], или спаљиване. Јука Празина, Мушан Топаловић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић и други паравојни команданти били су официри АБиХ, за њихове злочине знао је муслимански војни и политички врх, а постоје и фото-свједочанства да их је Алија Изетбеговић примио као хероје одбране Сарајева. Када Топаловића више никако није било могуће контролисати, покушали су да га ухапсе. Убијен је, а са њим је погинуо и већи број припадника муслиманске полиције. По савјету из иностранства, муслиманско вођство је одређеном броју ратних злочинаца судило за обична убиства и осудило их на минималне казне затвора, тако спречавајући будућа суђења, пошто је немогуће за исти злочин судити два пута. У српским дијеловима Сарајева такође је било злочина над цивилима. Један од познатих починилаца тих дела је био Веселин Влаховић Батко, кога је 2013. [[суд Босне и Херцеговине]] осудио на 45 година затвора за убиство тридесет особа, силовања и разна друга недјела. Суд Босне и Херцеговине само је симболично кажњавао злочине над Србима, а често је нове и оштрије казне ретроактивно изрицао Србима за злочине које су чинили у вријеме важења старих закона са блажим казнама.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=311}}