Драгутин Димитријевић Апис — разлика између измена

Димитријевић и остали завереници нису желели да створе војну диктатуру у држави, већ су одмах после преврата власт предали политичарима. "Завереници„Завереници су хитно сазвали представнике свих политичких странака и замолили их да оформе владу народног јединства, која ће водити Србију првих неколико месеци. Неки политичари којима су се официри обратили, нису могли да поверују да им се власт предаје у руке. [[Стојан Протић]] је у почетку сумњао да је по среди превара, да би се похапсили он и његове колеге. Љуба Живковић, вођа [[Самостална радикална странка|самосталних радикала]] говорио је народу: „Браћо, немојте мислити да је ово војна или армијска револуција. Војска је ово урадила у убеђењу да ће српски народ то подржати, и није хтела да уради било шта без подршке или против српског народа”. Војислав Гојковић, један од завереника, тврдио је да је то једини случај у историји света да вође успелог војног удара добровољно и одмах предају власт политичарима. <ref>„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Мекензи, стр. 60-63</ref> Сећајући се тих догађаја, [[Живан Живановић]] (министар просвете у влади пре 29. маја) пише како је одведен у зору 29. маја, у пратњи једног официра, у министарство у којем су већ били сви виђенији политичари: [[Јован Авакумовић]], [[Јован Атанацковић]], [[Ђорђе Генчић]], [[Стојан Протић]], Љуба Живковић, [[Љубомир Стојановић|Љубa Стојановић]], [[Војислав Вељковић|В. С. Вељковић]], [[Александар Борисављевић|Аца Борисављевић]] и други. Након неког времена, а изашавши напоље у предсобље, [[Живан Живановић|Живановић]] је погледао на сат на коме је откуцавало 5:35. Нешто касније сусрео се са [[Јован Авакумовић|Авакумовићем]] који му је рекао да се ништа не брине и да је позван само да би се формално извршила промена. На питање: „Молим Вас, има ли владе и ко јој је председник?”, [[Јован Авакумовић|Авакумовић]] је одговорио,: „Ја сам.”<ref>Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књига 4, стр. 332, Геца Кон, Београд, 1925</ref>

У владу су поред представника завереника ушли и представници свих политичких странака. Завереници у влади су били: [[Јован Авакумовић]] – председник владе и министар без портфеља, генерал [[Јован Атанацковић]] – министар војни, [[Ђорђе Генчић]] – министар народне привреде, пуковник [[Александар Машин]] – министар грађевина. Министарства правде и просвете припала су [[Самостална радикална странка|Самосталним радикалима]]: Љубомиру Живковићу и [[Љубомир Стојановић|Љубомиру Стојановићу]]. Поред [[Јован Авакумовић|Авакумовића]] и [[Ђорђе Генчић|Генчића]] [[Либерална странка (Србија)|либерали]] су имали још једног представника [[Војислав Вељковић|Војислава Вељковића]] – министра финансија. [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|Напредној странци]] припало је министарство спољних послова ([[Љубомир Каљевић]]), а [[Народна радикална странка|Радикалној странци]] министарство унутрашњих послова са [[Стојан Протић|Стојаном Протићем]] на челу.<ref>''Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте'', Београд, стр.17-18</ref>

Влада је сазвала Народно представништво (Скупштину и Сенат) које се састало 2/15. јуна у истом саставу у коме је било пре државног удара од 25.марта/7.априла [[1903]]. када га је [[Александар Обреновић|краљ Александар]] распустио. Скупштина и Сенат одржали су заједничку седницу на којој су изабрали и прогласили за краља [[Петар I Карађорђевић|Петра Карађорђевића]]. Тада је враћен на снагу Устав из 1888. са мањим изменама и допунама (Устав из 1903.) кога је [[Александар Обреновић|краљ Александар]] био укинуо након државног удара од [[1894]]. вративши на снагу Устав из [[1869]]. кога је такође заменио Уставом из 1901. Устав из 1903. потписала је влада, а не краљ, што је значило да је народ (Народно представништво) самостално донело устав, коме се и краљ морао покоравати. У складу са тим, [[Петар I Карађорђевић|краљ Петар]] је положио заклетву на Устав 12/25.јуна 1903. када је и званично ступио на престо.

Након ступања на престо [[Петар I Карађорђевић|Петра Карађорђевића]] влада је расписала изборе за 8/21. септембар [[1903]]. након чега је реконструисана 2/15. августа [[1903]]. када су из ње иступили [[Јован Атанацковић|Атанацковић]], Живковић, [[Љубомир Стојановић|Стојановић]] и [[Војислав Вељковић|Вељковић]], а њихова места заузели завереник - генерал [[Леонид Соларевић|Леонида Соларевић]], [[Михаило Јовановић (министар)|Михаило Јовановић]] – [[Самостална радикална странка|самостални радикал]], [[Добросав Ружић]] – [[Народна радикална странка|радикал]] и [[Александар Борисављевић|Аца Борисављевић]] – [[Либерална странка (Србија)|либерал]].

После одржаних избора на којима је гласало око 53 % уписаних бирача, [[Народна радикална странка|радикали]] су освојили 36 %, [[Самостална радикална странка|самостални радикали]] 33,3 %, [[Либерална странка (Србија)|либерали]] 17,7 %, [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|напредњаци]] 6 %, а [[Српска социјалдемократска партија|Српска социјал-демократска странка]], која је тада први пут изашла на изборе, 1 % гласова. Тако су [[Народна радикална странка|радикали]] и [[Самостална радикална странка|самостални радикали]], пошто су имали велику већину посланика (141 од 160) формирали нову владу 21. септембра/4. октобра 1903. у којој више није било ни једног представника завереника.<ref>''Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте'', Београд, стр.17-18</ref>