Петар Кочић — разлика између измена

Млади супружници су након венчања прешли у Београд, где су живели од септембра 1904. до краја јануара 1905. године, где су чекали да Кочић добије државну службу у школи. Почетком 1905. године у Талетовој штампарији у Београду изашла је и трећа збирка приповедака, која је као и претходне две носила наслов „[[С планине и испод планине (1905)|С планине и испод планине]]”. Збирка је посвећена докторима Н. Вучетићу и М. Вучетићу. У њој су објављене приповетке: „Из староставне књиге Симеуна Ђака”, „Мејдан Симеуна Ђака”, „Ракије, мајко!”, „Јајце”, „Пјесма младости”, и „У магли”. Књижевна критика је и трећу књигу повољно дочекала и оценила.{{sfn|Скерлић|1964|pp=163}} Почетком фебруара 1905. године Кочић добија посао професора српског језика и књижевности у [[Српска гимназија у Скопљу|српској мушкој гимназији и учитељској школи]] у [[Скопље|Скопљу]], тадашњем Османском царству.{{sfn|Милићевић|1951|pp=8}}{{Напомена|Почетком двадесетог века било је укупно шест српских средњих школа у Османском царству: [[Богословија у Призрену]] (1871—1912), [[Српска гимназија у Цариграду]] (1893—1902), [[Српска гимназија у Солуну|Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну]] (1894—1910), [[Српска гимназија у Скопљу|Српска мушка гимназија у Скопљу]] (1894—1912), [[Српска гимназија у Битољу|Српска мушка гимназија у Битољу]] (1897—1912) и [[Српска гимназија у Пљевљима]] (1901—1912).{{sfn|Новаков|2015|pp=7}}}} Тамо га је затекла вест да му је отац преминуо и да му се млађи брат Илија замонашио. Атмосфера у Скопљу је била веома напета јер су различите нације агитовале за своје националне државе у тренутку када је Османско царство све више слабило. За време свог десетомесечног боравка, Кочић је критички посматрао тамошње прилике, незадовољан великим сиромаштвом Срба кметова и огорчен бахатим понашањем богатих Срба трговаца и црквених великодостојника. У таквој атмосфери почео је да пише низ „Слика из Старе Србије и Маћедоније”, како их је назвао, али је успео да објави само једну под насловом „Скопље”, која је изашла у сарајевском листу ''Дан''. Кочић је у тексту отворено и са омаловажавањем говорио о неспособности [[Српски конзулат у Скопљу|српског конзула у Скопљу]], а за положај Срба је рекао да је исувише „траљав”, због чега је почео да стиче непријатеље међу српском елитом.{{sfn|Крушевац|1951|pp=126-127}} Његови сукоби са виђенијим македонским Србима кулминирају када је у ''[[Политика (новине)|Политици]]'' објавио допис под називом „Једна фамозна свадба”, где је напао [[архимандрит]]а Саву, због тога што је у [[Тетово|Тетову]] наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би Сава у њима сместио своје „силне госте”, који су долазили на свадбу његове ћерке, која се удавала за „фанатичног бугарску присталицу”. Кочић је протествоваопротестовао што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што „ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса, бахато и просто.<ref>{{cite web |last=Dragas |first=Branko |title=ПЕТАР КОЧИЋ - ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА |url=https://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/ |website=Branko Dragaš |accessdate=3. 11. 2019 |language=sr |date=14. 10. 2016}}</ref> Новинарски чланак је одјекнуо београдском чаршијом, а српски конзул у Скопљу га је тужио министарству у Београду, истичући да би: „много боље било кад би Кочић вршио нападе на бугарског владику Синесија, који има доста материјала за то, него што напада архимандрита Саву”.{{sfn|Крушевац|1951|pp=128}} Тужба је наишла на одзив у министарству, те је Кочић кажњен премештајем у [[српска гимназија у Битољу|гимназију]] у [[Битољ]]. Осетивши да су га неправедно казнили, Кочић је допутовао у Београд, не би ли изложио свој случај. Како није успео да дође до министра, он је напустио Београд и отишао у Сарајево. Због овакве побуне и неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од 14. новембра 1905. године отпуштен је из државне службе.{{sfn|Димитријевић|1965|p=10}}

Кочић је учествовао у демонстрацијама српске омладине 25. и 26. октобра 1906. године због сталног и отвореног вређања српског народа у листу ''Хрватски дневник'', који је био у рукама [[Католичка црква|Римокатоличке цркве]] и имао подршку аустругарске власти.{{sfn|Димитријевић|1965|p=11}} На скупу је дошло до туче и до пуцњаве, те је против Кочића поново поведен поступак. Кажњен је са пет дана затвора или са 50 [[Аустроугарска круна|круна]] глобе. Висина казне указује да је инцидент био мањег карактера. Земаљска влада, незадовољна минималном казном, наредила је владином комесару поновно покретање поступка, видећи у овоме прилику да коначно писца протерају из Сарајева. Поступак је поново покренут 11. новембра, на шта је Кочић протествоваопротестовао против незаконитог новог оптуживања за ствар за коју је већ једном осућен. Пресуда је изречена 16. новембра и у њој се изричито инсистирало на његовом прогону из Сарајева. Кочић је 8. децембра полицијски спроведен на железничку станицу одакле је протеран из главног града Босне и Херцеговине по други пут.{{sfn|Крушевац|1951|pp=164-177}}