Драгутин Димитријевић Апис — разлика између измена

Након опоравка на [[Крф|Крфу]], привремено затишје искоришћено је за обрачун старих противника. [[Александар I Карађорђевић|Александар]] је извршио реформу војске тако што је црнорукце, који су остали у животу, пекомандовао на положаје са којих нису могли имати већи утицај. Како су се сви налазили на страној територији на којој се закони [[Краљевина Србија|Србије]] нису могли у потпуности примењивати, заведен је полицијски систем управе тзв. „солунски режим“. Оформљен је „Одбор десеторице за ликвидацију пуковника Аписа“ чији су најистакнутији чланови били: пуковник [[Петар Живковић]] и пуковник [[Јосиф Костић]]. Одбор је имао задатак да прикупља доказе против пуковника Аписа и осталих црнорукаца.<ref>Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 219</ref>

Дaна [[15. децембар|15. децембра]] [[1916]]. годинe пуковник Апис и водећи црнорукци су ухапшени на основу две оптужбе: 1) да су спремали побуну у војсци, 2) да су планирали убиство престолонаследника [[Александар I Карађорђевић|Александра]] и председника владе [[Никола Пашић|Николе Пашића]]. За оба ова дела била је предвиђена смртна казна. Међутим у опису дела, у тужби, не говри се о побуни у војсци већ о припреми преврата, које је кажњавано са највише 20 година затвора. Опис и квалификација дела нису одговарали једно другом. Суђење је почело 02[[2. април|2. априла]] [[1917]]. годинe али је оно 09[[9. април|9. априла]] прекинуто јер је оптужница проширена на још двојицу: [[Раде Малобабић|Радета Малобабића]] и младобосанца [[Мухамед Мехмедбашић|Мухамеда Мехмедбашића]]. Они су оптужени да су покушали да изврше атентат на регента [[Александар I Карађорђевић|Александра]] 11. септембра/ ([[29. август|29. августа)]] [[1916]]. годинe у пет часова после подне код Острова. Пуковник Апис је оптужен као иницијатор и организатор атентата. За ово дело је била запрећена смртна казна.<ref>М. Живановић, стр. 181</ref>

Сам процес имао је низ пропуста и мањкавости. Судије су биле у личном сукобу са оптуженима. Оптужени су према закону могли да бирају браниоце само од официра који су са службом били распоређени у [[Солун|Солуну]]. Због тога су многи официри на време пребачени из [[Солун|Солуна]] у друга места. Апис је „изабрао“ браниоца који је још од раније био познат као Обреновићевац и противник завереника. Међутим, касније је о односу са Аписом написао: „У току процеса заволео сам свога брањеника и његове другове... Ја мислим да није било лица, које је веровало, да је Апис умешан у атентат на престолонаследника...“ Саслушано је 108 сведока. Ни један од њих није био сведок одбране. Међутим, од 108 сведока тужбе, њих 22 говорили су у корист оптужених. Чак је и датум наводног атентата био мењан како би се сви актери нашли у исто време на месту злочина.<ref>М. Живановић, стр. 167-181</ref>

Пресудом од [[23. мај]]амаја/ 1917[[5. (по новом календару јун|5. јуна).<ref]] name="аутоматски генерисано1">М[[1917]]. Живановић, стр. 518</ref>годинe Димитријевић је [[смртна казна|осуђен на смрт]], а. стрељанСтрељан је [[13. јун]]ајуна/ 1917[[26. (по новом календару јун|26. јуна)<ref>М.]] Живановић, стр[[1917]]. 595</ref>годинe у Солунскомсолунском пољу, заједно с артиљеријским мајором [[Љубомир Вуловић|Љубомиром Вуловићем]] и [[Раде Малобабић|Радетом Малобабићем]].<ref name="аутоматски генерисано1">М. Живановић, стр. 518</ref> Сахрањен је у спомен костурници на [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|српском војничком гробљу у Солуну]], као Н. Н. лице под бројем 5027, али овај податак треба узети са резервом, јер се заснива на причи чувара гробља која се преноси с колена на колено. Постоје информације да посмртни остаци тројице стрељаних никада нису пренети у [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|спомен костурницу у Солуну]].<ref name=automatski_generisano1 />

Организатори [[Солунски процес|Солунског процеса]], између осталог, сумњичили су Аписа да је сарађивао са [[Немачко царство|Немцима]] и радио у њиховом интересу, обележавајући га као издајника. Апис је два пута боравио у [[Немачко царство|Немачкој]] (за време школовања и за време лечења од малтешке грознице) и није крио своју импресионираност немачком војском, њеном дисциплином и организацијом. Међутим, за време Аписовог боравка у [[Берлин|Берлину]] [[1913]]. годинe „Пијемонт“, који је до тада похвално писао о [[Немачко царство|Немачкој]], потпуно је променио став. У априлу [[1913]]. годинe је писао: „Мир света угрожава она држава која је створила један милитаристички режим и коме је дала чудно име: “оружани мир“. Пангерманска олуја сада угрожава мир у [[Европа|Европи]]; против ње се припрема тројни споразум ([[Уједињено Краљевство|Енглеска]], [[Француска]], [[Руска Империја|Русија]]) ради одбране. Са њиховим напорима ми [[Словени]], нарочито балкански, савесно и свесрдно сарађујемо.“.<ref>Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 111</ref> Много година касније, [[Владимир Дедијер]] је радећи на свом делу „Сарајево 1914“, између осталог, испитао све извештаје немачких дипломата и сав доступни немачки архивски материјал и није нашао ништа што би потврђивало да је Апис радио за [[Немачко царство|Немачку]].

На обновљеном судском процесу [[1953]]. годинe, у [[Београд]]у, све пресуде Вишег војног суда у [[Солун|Солуну]] су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Обнову процеса су покретали чланови породице, преживели другови и поштоваоци више пута у међуратном периоду, али је до ње дошло тек након [[Други светски рат|Другог св.светског рата]], у новој држави [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]].

Повод за обнову процеса било је писмо стрељаног мајора [[Љубомир Вуловић|Љубомира Вуловића]], које је написао дан пред извршење пресуде, у коме је навео да је за атентат први пут чуо на самом суђењу, да су сведоци били лажни, изневши у њему све своје сумње и претпоставке, као и молбу да се у ослобођеној отаџбини утврдити права истина. Писмо је написао пријатељу Тодору Михаиловићу, а оставио војном свештенику Здравку Пауновићу. Ово писмо нашло се у рукама [[Александар Ранковић|Александра Ранковића]], министра унутрашњих послова [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]], који је затим наредио Истражном одељењу министарства да предузме трагање, у циљу утврђивања истине.<ref>М. Живановић, стр. 619</ref>

Године [[2012]]. Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.<ref name=automatski_generisano2 />

Остало је нејасно зашто су Апис, [[Раде Малобабић|Малобабић]] и [[Љубомир Вуловић|Вуловић]] стрељани.

Ситуација на [[Крф|Крфу]] није била лака ни за владу ни за престолонаследника. Црнорукци су оптуживали [[Никола Пашић|Пашића]] да је он крив за слом [[Краљевина Србија|Србије]] јер није прихватио пердлог врховне команде да се Бугари нападну још у лето [[1915]]. годинe. [[Слободан Јовановић]] је писао: „Александра„[[Александар I Карађорђевић|Александра]] није напуштала мисао да му Апис ради о глави. Цела Аписова прошлост краљоубице, осионо држање његових присталица, свакодневне доставе [[Бела рука|белорукаца]] и полиције – све је то одржавало [[Александар I Карађорђевић|Александра]] у таквој узнемирености, да он није више разликовао између свога стртаха и истине...“<ref>цитирано у „Сарајево” 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683</ref> У току истраге Апису и друговима, нови хабсбуршки цар [[Карл I од Аустрије|Карло]] је започео тајне преговоре са [[Француска|Француском]] о склапању сепаратног мира. Први састанак је одржан у фебруару [[1917]]. годинe, а услови Аустро-Угарске[[Аустроугарска|Аустрoугарске]] под којима је пристала да се [[Краљевина Србија|Србија]] одржи као независна држава су били: да се казне одговорни за [[Сарајевски атентат]], да се угасе сва тајна удружења и организације које су деловеале против [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], да се укине [[Карађорђевићи|династија Карађорђевић]] и да велике силе гарантују да ће [[Краљевина Србија|Србија]] извршити ове обавезе. Остало је спорно да ли је српска влада знала за ове преговоре у време када су се одигравали. У међувремену, у [[Руска Империја|Русији]] је избила [[Руска револуција|револуција]], иa [[Никола Пашић|Пашић]] и [[Александар I Карађорђевић|Александар]] су остали без свог савезника цара [[Николај II Александрович|Николаја II]].<ref>„Сарајево” 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683-686</ref>

Видевши 9. априла [[Раде Малобабић|Малобабића]] и [[Мухамед Мехмедбашић|Мехмедбашића]] на оптуженичкој клупи, Апис је био потпуно сломљен. Вративши се у ћелију Апис је о [[Мухамед Мехмедбашић|Мехмедбашићу]] рекао стражару: „...И тај бисер кога треба чувати и не мешати у наше унутрашње ствари, ето где суди српски суд!“.<ref>„Сарајево” 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683</ref> Изгледа да је [[Петар Живковић]] ступио у контакт са Аписом у ћелији и објаснио му да је најбоље да призна све о [[Сарајевски атентат|Сарајевском атентату.]] Већ 10. априла, Апис је послао поверљиви рапорт председнику Војног суда у коме је себе означио као главног организатора [[Сарајевски атентат|Сарајевског атентата]]. У њему говори да је он ангажовао [[Раде Малобабић|Малобабића]] да организује атентат на [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]], јер је био убеђен да ће тако отклонити ратну опасност од [[Краљевина Србија|Србије]]. На ово се одлучио тек пошто му је руски војни аташе Артаманов дао уверањауверeња да [[Руска Империја|Русија]] неће оставити [[Краљевина Србија|Србију]] на цедилу, ако је Аустро-Угарска[[Аустроугарска]] нападне. [[Раде Малобабић|Малобабић]] је све организовао,. а учеснициУчесници у атентату су били Аписови агенти, који су од њега добијали хонорар, који је давао Артаманов. На крају наводи:

ПрестолонаследникуАпис Александрује упослао истописмо времеи јепрестолонаследнику послао[[Александар писмоI Карађорђевић|Александру]] у коме га уверава да он и остали оптужени нису организовали атентат на њега и преклиње га за милост:

„...''Ја Вас преклињем да прекинете ову ствар. Немојте допустити да српски војни суд за официре довршава осуду аустријског сарајевског суда. Немојте допустити да суд за официре удари жиг издајства на чело официра који су маштали за ослобођењем свег српског племена, а у славу Вашег имена. Немојте допустити да том пресудом и осудом буду погођени толики живи официри који су честито служили Вашем Величанству, а честито ће и даље служити. Немојте допустити да се том осудом жиг издајнички удари на светли спомен многих официра који су пали на бојном пољу и чија успомена има да буде храна душевна новим поколењима нашега народа''...“

Аписов рапорт има низ супротности у односу на изјаве његових пријатеља и следбеника, као и у односу на постојећа документа:<ref>„Сарајево” 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 703-704</ref>

* Министарство унутрашњих послова [[Краљевина Србија|Србије]] водило је истрагу против [[Раде Малобабић|Малобабића]] због преноса оружја преко [[Дрина|Дрине]], а не због организовања преласка [[Гаврило Принцип|Принципа]] и [[Трифко Грабеж|Грабежа]]. Из истих разлога потерницу за [[Раде Малобабић|Малобабићем]] издао је аустријски Војни гуверман у [[Београд|Београду]] [[1917]]. године;

* У аустријској истрази поводом атентата не спомиње се [[Раде Малобабић|Малобабић]] као оптужени за заверу;

*[[Раде Малобабић|Малобабић]] није преносио оружје за потребе атентата већ су то учинили сами атентатори;

*[[Гаврило Принцип|Принцип]] и другови користили су користили револвере типа „браунинг“„[[Браунинг 1910/22 Војно-државни|браунинг]]“ а не „нагане“„[[Наган М1895|нагане]]“ за чију набавку су пронађени рачуни приликом истраге против пуковника Аписа;

* Не постоје изјаве [[Љубомир Вуловић|Вуловића]] и [[Раде Малобабић|Малобабића]] поводом учешћа у [[Сарајевски атентат|Сарајевском атентату]], у списима са [[Солунски процес|Солунског процеса]], као да нису ни давали исказ о том питању;

*[[Гаврило Принцип|Принцип]] је због неплаћене кирије бежао од својих газдарица у [[Београд|Београду]], [[Недељко Чабриновић|Чабриновић]] је писао писма сестрама о очајној беди у којој живи, [[Трифко Грабеж|Грабеж]] је добијао новац од оца, што говори да нису били плаћени агенти и никакав хонорар нису примали, како је то Апис у рапорту тврдио.