Историја Срба — разлика између измена

'''Стефан Немања''' (понекад ''Стеван'', [[Црквенословенски језик|црсл.]] Стѣфань; око [[1113]] — [[13. фебруар]] [[1199]]) био је [[велики жупан]] [[Рашка|Рашке]] и родоначелник владарске [[Немањићи|династије Немањића]], која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином [[Свети Сава|Светим Савом Српским]], једним од утемељивача [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], која Стефана Немању слави као '''Светог Симеона Мироточивог'''. Доба његове владавине представља преломни период у [[Историја Срба|историји]] и [[Српска култура|култури Срба]]. Као најмлађи син [[властела|властелина]] [[Завида|Завиде]], збацио је вероватно [[1166]]. године свог најстаријег брата [[Тихомир Завидовић|Тихомира]] и врховну власт [[Византијско царство|Византије]].<ref>{{Cite book|title=Српске династије (1. изд.)|last=Веселиновић, Љушић|first=Андрија; Радош|publisher=Платонеум|year=2001|id=|location=Нови Сад|pages=}}</ref> Поред брата Тихомира имао је још два брата [[Мирослав Завидовић|Мирослава]] и [[Страцимир Завидовић|Страцимира]]. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, [[1172]]. године, Немања I се предао византијском цару [[Манојло I Комнин|Манојлу I Комнину]] (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне [[Српске земље у раном средњем веку|српске области]] ([[Косово]], [[Српско приморје|Зета]], [[Травунија]], [[Захумље]] и [[Неретљанска кнежевина|Неретљанска област]]), осим [[Босна|Босне]]. Његова експанзија је окончана поразом на [[Јужна Морава|Морави]] [[1190]]. године, након чега је Рашка симболично постала византијски [[вазал]], али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања. На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је [[сабор против богумила у Рашкој]], након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано [[Јерес|јеретичким]].<ref name="аутоматски генерисано2">{{Cite web|url=http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_03_c.html|title=[Projekat Rastko] Stefan Prvovencani: Sabrani Spisi - Zivot Svetog Simeona|website=www.rastko.rs|access-date=20. 04. 2019.}}</ref> На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у [[Битка код Мириокефалона|бици код Мириокефалона]] (1176). године,<ref>{{Cite journal|last=Окиљ|first=Милијана|date=17. 4. 2019|title=Четврта међународна конференција „Византијски споменици и свјетско насљеђе IV: Повеља за заштиту византијских споменика“|url=http://dx.doi.org/10.7251/kn0118171o|journal=КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ|volume=1|issue=1|doi=10.7251/kn0118171o|issn=2637-2541}}</ref> али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у [[Нирнберг]] 1188. на преговоре са [[Цар Светог римског царства|светим римским царем]] [[Фридрих I Барбароса|Фридрихом I Барбаросом]] (1155—1190). У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских [[задужбина]], као и појава аутентичног српског стила у [[Сакрална архитектура|сакралној архитектури]], познатог као ''[[Рашки стил]]'', за чији почетак се узима његово подизање манастира [[Манастир Ђурђеви ступови|Ђурђеви Ступови]]. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ [[Црква (грађевина)|цркава]] и [[манастир]]а, међу којима треба истаћи манастире: [[Манастир Студеница|Студеницу]] (коју је подигао себи као [[маузолеј]]) и [[Манастир Хиландар|Хиландар]], који је обновио из темеља са сином Савом [[1198]]. године.<ref name="аутоматски генерисано3">{{Citation|title=„Београдски стил”. Насиље над језиком. Београд и књижевни језик. Од Вука до Андрића. Поводом Ракићева језика|url=http://dx.doi.org/10.18485/belic_slv.2018.3.ch1|publisher=Универзитет у Београду, Филолошки факултет| year=2018|accessdate=20. 04. 2019.|isbn=9788661535055|first=Александар|last=Белић| pages = 31–49}}</ref> Повукао се са власти и замонашио на сабору [[1196]], а за свог наследника је одредио средњег сина [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] (велики жупан 1196—1217, краљ [[1217]] — [[1228]]), у договору са византијским царем [[Алексије III Анђел|Алексијем III]] (1195—1203), чијом ћерком [[Evdokija Anđel|Евдокијом]] је Стефан био ожењен. Преминуо је као '''монах Симеон''' у манастиру Хиландар, а његове [[мошти]] су [[1208]]. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.