Демонстрације у Србији 1996—1997. — разлика између измена

Резултати избора (односно победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка специјалног изасланика [[Организација за европску безбедност и сарадњу|ОЕБС]]-а [[Фелипе Гонзалез|Фелипеа Гонзалеса]] [[11. фебруар]]а 1997.<ref name="urlizdavackicentar">{{cite web|url=http://www.izdavackicentar.ds.org.yu/images/10%20Panajotovic_web.pdf | title = www.izdavackicentar.ds.org.yu | format = | work = | accessdate=23. 3. 2011. | archive-url = https://web.archive.org/web/20091122183315/http://www.izdavackicentar.ds.org.yu/images/10%20Panajotovic_web.pdf | archive-date=22. 11. 2009. |url-status=dead | df = }}</ref> доношењем ''[[лекс специјалис]]а''. Изборни резултати довели су у многим градовима и општинама представнике опозиције на власт, али се прихваћени резултати нису у потпуности поклапали са изборном вољом. Сам закон допринео је да се изађе из постојеће кризе, али није се ништа учинило на кажњавању оних који су прекрајали изборну вољу тако да је сумња у тачност изборних резултата пренета и на будуће изборе. Освајање градова и општина за српску опозицију имало је велики значај јер су многи опозициони политичари први пут почели да раде на политички освојеним функцијама.

Током свакодневних демонстрација извештавање [[Радио-телевизија Србије|РТС]]-а, Политике и других режимских медија је било изузетно тенденциозно и омаложавајуће према демонстрантима називајући их „шпијунима“, „страним плаћеницима“, „шаком случајних пролазника“ идри др. Овакво извештавање повећало је неповерење народа према режимским медијима и режиму Слободана Милошевића.

Након периода санкција Ниш је био веома погођен јер је индустријска структура заснована на фабрикама већег капацитета од којих је једино [[ДИН]] добро пословала. Остале фабрике попут [[Електронска индустрија Ниш|ЕИ]]-а, [[МИН]]-а, Јастрепца, Нитекса или Вулкана радиле су са веома малим капацитетом. Фабрике су биле оптерећене знатно већим бројем запослених него што је то било потребно и били су примери социјалистичких предузећа у друштвеном власништву. Градска власт коју је до тада била из редова [[Социјалистичка партија Србије|СПС]]-а, није имала могућности да на кризу реагује, али је утицала на кадровску стуктуру и сви директори су били чланови СПС-а или ЈУЛ-а. Пример немарности града било је предузеће Ангропромет<ref name="urlDobrodošli na sajt Branka Dragaša">{{cite web|url=http://www.dragas.biz/content/view/416/64/ | title = Dobrodošli na sajt Branka Dragaša | format = | work = | accessdate=23. 3. 2011. | archive-url = https://web.archive.org/web/20100219131133/http://www.dragas.biz/content/view/416/64 | archive-date=19. 2. 2010. |url-status=dead | df = }}</ref>, које се бавило трговином и дистрибуцијом намирница широке потрошње. Ангропромет је био монополиста на тржишту Ниша али није се пронашао начин да се извуче из кризе попут сличних предузећа у Београду (Ц-маркет, Пекабета, Јабука) или другим градовима Србије. Током пролећа 1996. радници су протестовали<ref name="urlTanjug Daily News Review, 96-05-10">{{cite web|url=http://www.hri.org/news/balkans/tanjug/1996/96-05-10.tanjug.html#04 | title = Tanjug Daily News Review, 96-05-10 | format = | work = | accessdate=23. 3. 2011.}}</ref><ref name="urlTanjug Daily News Review, 96-05-13">{{cite web|url=http://www.hri.org/news/balkans/tanjug/1996/96-05-13.tanjug.html#32 | title = Tanjug Daily News Review, 96-05-13 | format = | work = | accessdate=23. 3. 2011.}}</ref> шетајући градом, носећи транспаренте и узвикујући пароле, а једна од омиљених била је „Миле лопове“. Радило се о тадашњем председнику савета за развој града и председнику нишког СПС-а [[Миле Илић (политичар)|Милету Илићу]].