Јевросима — разлика између измена

9.883 бајта додата ,  пре 6 месеци
нема резимеа измене
м (Враћене измене 109.122.122.231 (разговор) на последњу измену корисника Autobot)
ознака: враћање
[[Категорија:Мрњавчевићи]]
[[Категорија:Монахиње]]
Марко Краљевић био је син Вукашина Мрњавчевића, једног од најмоћнијих српских великаша у време владавине цара Стефана Уроша V Немањића – Уроша Нејаког. Мрњавчевићи – Вукашин и његов брат Јован Угљеша – владали су областима у данашњој Македонији и јужној Србији (Ново Брдо, Приштина, Скопље, Призрен). Велики политички успех Мрњавчевићи су постигли када је цар Урош прогласио Вукашина за краља-савладара 1365. године. Следећи корак у осигуравању моћи ове амбициозне породице било је крунисање Вукашиновог сина Марка за младог краља. Титула младог краља у том тренутку је значила да је Марко означен као наследник круне Немањића. Народна традиција није заборавила намеру Мрњавчевића да замене Немањиће као владајућу династију српске средњовековне државе. Њихов политички успон схваћен је као осипање моћи легитимног владара, цара Уроша, и погоршавање већ затегнутих односа српске властеле – другим речима, као један од узрока неслоге која је умногоме допринела паду српског средњовековног царства. Зато се у песми „Урош и Мрњавчевићи” (подсетите се песме „Урош и Мрњавчевићи”, коју смо обрађивали у петом разреду) директно осуђују због похлепе за туђим царством. Вукашин Мрњавчевић је у народном сећању остао запамћен чак и као убица цара Уроша Нејаког. Те оптужбе, међутим, нису засноване нити могуће будући да је краљ Вукашин живот изгубио у Маричкој бици, пре смрти цара Уроша. ��С друге стране, слика коју је о младом краљу Марку Мрњавчевићу створила народна �књижевност много је сложенија. Већ у песми „Урош и Мрњавчевићи” видимо да је управо Марко тај који одређује „на коме је царство”, односно ко је легитимни владар српског царства, и да он ту одлуку доноси „ни по бабу, ни по стричевима” – без обзира на личне породичне везе, праведно. Марко Мрњавчевић је, по свему судећи, титулу младог краља (престолонаследника) добио док је цар Урош још био жив, дакле пре 1371. године. Те исте године догодио се још један значајни преокрет у Марковом животу, али и у српској историји – Маричка битка. У овој бици против Турака погинули су Вукашин и Јован Угљеша Мрњавчевић, а након тог пораза српских војних снага Марко Мрњавчевић постаје турски вазал. Вазалство је означавало подређени однос према турском султану: Марко је са својим војницима морао ратовати за султана и смањена су му владрска права у сопственим областима. Маркова престоница био је град Прилеп. Претпоставља се да Марко није учествовао у Косовском боју. ��Историјска сведочанства казују да је Марко погинуо у бици на Ровинама, 1395. године, на страни турске војске. Често су цитиране наводно последње Маркове речи, изговорене поводом страшне обавезе ратовања на погрешној страни, против хришћана, а које је забележио Константин Филозоф: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.”�Због несклада између Марковог историјског значаја и велике популарности Марковог лика у народној традицији, у нашој науци о књижевности често се постављало питање како је млади краљ Марко Мрњавчевић постао силни јунак Марко Краљевић. Могуће је да је популарност дуговао свом трагичном положају (вазалство турском цару, ратовање против сопствене, хришћанске стране) који је морао надахнути певаче, али и подсетити слушаоце на сличан удес који је доживела српска средњовековна држава – пад од моћног, уједињеног царства до скупа мањих, подељених области. Потресне последње речи које је забележио Константин Филозоф само су могле допринети таквој народној интерпретацији Марковог невољног вазалства. ��Друга претпоставка била је да је Марко стекао посебну наклоност народа одржавањем добрих политичких односа са Турцима – због тога је имао већу самосталност управе над својом облашћу и могао је обезбедити подношљивији живот поданицима, који су потом ширили његову славу епским песмама. Какав год да је био разлог историјске популарности Марка Мрњавчевића, Марко Краљевић је у вековима након Маричке битке и Косовског боја постао најпопуларнији јунак српске народне епике. Штавише, о њему се певало и у Бугарској, Македонији, Словенији, Хрватској, Мађарској, Румунији...��Марков положај у епској поезији Балкана је јединствен. Он живи триста година (попут јунака-полубогова из грчке митологије) и одликује се невероватном снагом. Заштитник је немоћног и угњетеног народа иако је у исто време и верни вазал Турског царства; у другим ситуацијама Марко је јогунасти побуњеник који плаши и самога султана. У неким песмама носилац је витешког морала и легитимни наследник Немањићког царства док се у другим песмама не либи да се користи преваром и лукавством да би победио противника. Краљевић Марко склапа велики број побратимстава (духовних сродстава налик на кумство) са јунацима попут Милоша Обилића и Реље Крилатице, са противницима као што су Алил-ага и црни Арапин, али и са фантастичним бићима и животињама (соко, вила). Велики број песама опева Маркове мегдане; Маркови противници и сами су изузетни – Муса Кесеџија има три срца. Марков отац, Вукашин, презрен је у народној традицији, а верује се да се Марко „изметнуо” на ујака, великог јунака војводу Момчила. Иако самовољан и прек, Марко пре свега поштује и слуша своју мајку Јевросиму, која је често морални компаспрема ком се он управља. И у песми „Урош и Мрњавчевићи” запажамо да је мајка та која саветује Марка да не суди „ни по бабу, ни по стричевима”. Понеки певачи Марку су приписивали и фантастично порекло – родила га је вила. 
Анониман корисник