|
''Danse macabre'' свој процват доживљава током 15. и 16. века, када у Европи настаје око осамдесет представа мртвачког плеса у различитим техникама ([[Фреска|фреске]], [[Drvorez|дрворези]], [[рељеф]]и, [[витраж]]и, [[Таписерија|таписерије]]).<ref name="Male"/> Ове представе су се најчешће налазиле на гробљима, у клаустрима или на зидовима цркава, или су, пак, штампане као илустрација песме ''Danse macabre'', календара или [[часловац]]а (Часловац Симона Востра из 1512).<ref name="Male"/> Иако се у овом периоду, управо посредством [[Штампарство|штампаних]] издања, тема Мртвачког плеса шири по готово свим областима [[католицизам|католичке]] и [[Протестантизам|протестантске]] Европе, она је несумњиво највећу популарност доживела у [[Француска|Француској]] и [[Свето римско царство|Немачкој]].
Иконографија највећег броја представа Мртвачког плеса насталих у 15. веку у основи се може свести на исту схему: континуирана поворка парова коју чине лешеви или скелети и представници земаљске хијерархије поређани у опадајућем низу, организована је у композицију наглашене хоризонталности; текст песме ''Danse Macabre'', низ дијалога између лешева/скелета и живих у којима се наглашава неизбежност смрти и људска немоћ пред њом, исписан је испод слике. Запажа се да се представе скелета углавном јављају у италијанским и истарским Мртвачким плесовима, док се у другим срединама чешће јављају мање или више распаднути лешеви.<ref>{{Cite journal| volume = 7|last=Paškvan| first = Fedora| title = Prilog proučavanju Beramskih zidnih slikarija| journal = Bulletin Instituta za likovne umjetnosti Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti| accessdate = 22. 11. 2015|year=1959| url = http://dizbi.hazu.hr/object/27818|pages=53–57}}</ref> Представа се углавном чита с леваслева надесно (изузеци су нпр. представе Мртвачког плеса из цркве св. Марије на Шкрлинама у [[Берам|Берму]] и цркве [[Света Тројица|Свете Тројице]] у [[Храстовље|Храстовљу]]), а често је "отвара" проповедник или аутор смештен на левој страни композиције, као у представама из Богородичине цркве у [[Либек]]у (1463),<ref>{{Cite web| title = Lübeck's Dance of Death, Text and Photos| accessdate = 22. 11. 2015| url = http://www.dodedans.com/Etext.htm}}</ref> цркве св. Робера у Ла-Шез-Дјеу (La-Chaise-Dieu, [[1460]]-[[1470]]),<ref>{{harvnb|Jubinal|1997|pp=}}</ref> Богородичине цркве у [[Берлин]]у<ref>{{Cite book| publisher = Lukas Verlag|isbn=978-3-86732-172-3|last= Deiters|first= Maria| last2 = Raue| first2 = Jan| last3 = Rückert| first3 = Claudia| title = Der Berliner Totentanz: Geschichte – Restaurierung – Öffentlichkeit| date = 31. 8. 2014}}</ref>, итд.); или једној од уводних илустрација у штампаним издањима (издања Гијоа Маршана, Париз, [[1485]], [[1486]], [[1490]]. и [[1491]]).<ref>{{Cite book| title = Paris et ses historiens aux XIVe et XVe siècles / documents et écrits originaux recueillis et commentés par Le Roux de Lincy... et L.-M. Tisserand...| accessdate = 22. 11. 2015|year=1867| url = http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k114578h}}</ref><ref name="Male"/> Радња се по правилу одвија на отвореном простору, најчешће на гробљу (представа са базелског гробља доминиканаца), a у позадини представе Мртвачког плеса из Богогородичине цркве у Либеку види се панорама овог града. У представи из цркве [[Премонстратеншкои ред|премонстратеншког реда]] у Кермарији у [[Бретања|Бретањи]] (око [[1450]]<ref>{{Cite book| publisher = Prudh́omme|last=Soleil| first = Félix| title = La danse macabre de Kermaria-An-Isquit| location = Saint-Brieuc| date = 1882}}</ref>), и у француским штампаним издањима за која се претпоставља да понављају париску представу из 1424. године (поменута Маршанова издања, ''Danse macabre'' Антоана Верара из [[1492]], као и издања из [[Троа]] рађена по Маршановим матрицама, из 1491, [[1496]]. и [[1729]]) појединачне фигуре или парови су уоквирени [[Лук (архитектура)|аркадама]]. Мртвачки покров и сандук, [[лопата]], [[пијук]] и [[музички инструменти]] (дувачки: [[пуфер]], [[труба]], [[гајде]]; и ударачки: добош и [[бубањ]]) уобичајени су [[Атрибут|атрибути]] лешева, односно скелета. Поменути дувачки инструменти обично се доводе у вези са ђаволом и приказују се као његови атрибути.<ref>{{Cite book| edition = 3. Aufl| publisher = Dt. Taschenbuch-Verl|isbn=978-3-423-30383-5|last=Ohler| first = Norbert| title = Sterben und Tod im Mittelalter| location = München| series = dtv dtv-Sachbuch|year=1997|pages=267}}</ref> Није сасвим јасно да ли лешеве/скелете треба тумачити као персонификацију смрти или се ради о мртвацима - "двојницима" живих ликова. Исти атрибути (лопата, мртвачки покров, пијук) појављују се током 14. века као обележја персонификоване Смрти. С друге стране, у појединим случајевима лешеви су у тексту који прати илустрације јасно одређени као мртваци (нпр. код Г. Маршана).
|
