Атанасије Урошевић — разлика између измена

== Урошевић рад и дело ==

Из наведених књига се види да је Урошевић највећи део свог радног века проучавао Косово. Поред наведеног, он је аутор и студија о градовима и варошицама на Косову: ''Гњилане'' (1931), ''Качаник'' (1932), ''Јањево'' (1935), ''Урошевац'' (1936), ''Вучитрн'' (1938), ''Приштина'' (1951), ''Косовска Митровица'' (1957), ''Липљан'' (1957). Треба навести и студије: ''Католичка жупа Црна гора у Јужној Србији – Летничка жупа'' (1934) и ''Шарпланинска жупа Сиринић'' (1948).

Говорећи о себи, Урошевић каже: ''„Ја сам се још у гимназији опредељивао за географију, јер сам у новинама читао о [[Јован Цвијић|Цвијићу]] и његовим радовима. На првом месту су на мене највише утицали професори географске и етнолошке групе у Београду и то географ [[Боривоје Ж. Милојевић]] и етнолози [[Тихомир Ђорђевић]] и [[Јован Ердељановић]], код којих сам 1929. и докторирао. Но исто тако па и више, највише ме је волео и потпомагао мој претпостављени професор у [[Скопље|Скопљу]] [[Петар Јовановић (географ)|Петар С. Јовановић]] .“''

Када говоримо о делу Урошевића морамо имати на уму да је за време рата поступио као „прави родољуб и антифашиста, не опредељујући се политички. И после рата он није ступио у редове Комунистичке партије, мада му је то више пута нуђено. Никад се није ангажовао у политици, сматрајући да научни радник треба да буде објективан и ослобођен политичких страсти.“

Циљ Урошевићевог научног рада јесте скупљање, изучавање и изношење у јавност главних чињеница о географским проблемима, становништву...и то у толикој мери да је тај рад, по обиму невелик, драгоцен и незаобилазан за даља истраживања: ''„Мој научни рад сам почео скупљањем географског материјала у косовским областима по Цвијићевим штампаним упутствима.“''

О својим радовима о Косову, Урошевић каже: ''„Ја сам од Косовско-метохијске целине насеља и порекло становништва проучио њену источну половину, па тако засад у овом погледу није проучена западна половина, слика западне половине нам се сама указује, јер је ветрушина отуда долазила.“''

Треба истаћи и то, да је Урошевић проучавао и Лаб. О томе Петар Влаховић пише: ''„Лаб је надајмо се, на путу да се прикључи напред поменутим расправама“.'' Академик Милош Мацура у предговору књиге Етнички процеси на Косову Атанасија Урошевића пише: ''„Резултати истраживања за област Лаб до сада нису објављени“.'' Урошевић у Предговору књиге ''Топоними Косова (Београд, 1975)'' даје нам до знања: ''„Топоними из Лаба су са мојих још необјављених испитивања те области“.'' Његова кћерка Љубца Урошевић-Божић прича да је њен отац последњих година живота, у дубокој старости био огорчен на многе ствари, између осталог и што своје истраживање не може да допуни одласком на терен. Растројен и изгубљен, нарочито после смрти своје верне сапутнице Даринке, губио се у тренуцима и није распознавао најближе. Тада је део својих рукописа заувек уништио. Можда у тим тренуцима је уништен и његов рукопис о Лабу, али ипак надамо се да тај и други рукописи негде сачувани.

Хронолошки, Урошевићев рад можемо поделити на време до рата 1941. године и после рата, од 1945. до смрти. Тематски, највише је писао о Косову о чему је већ било речи. У својим радовима ''Аграрна реформа и насељавање'' (1957), ''Врњачка Бања'' (1938), ''[[Охрид]]'' (1957), ''[[Куманово]]'' (1949), ''Становништво Балканског полуострва у првој половини XVI века'' (1962) обухватио је и шире просторе: Македоније, Јужну Србију, Балкан, а у делима као што су ''О галипољским Србима'' (1971), ''Интернационална географска недеља'' (1958)...превазишао је и ове просторе.

И поред свих похвала и признања које је добио, свестан својих заслуга, али и евентуалних пропуста, Урошевић пише: ''„Највећи допринос науци у мом дугогодишњем научном раду јесу радови који се односе на Косово, нарочито, на етничке промене које су настајале у њему у доба турске владавине. Разуме се да би требало много времена да то сврши један научни радник за свог живота, нарочито ако има и друге дужности и још ако на терену или по књигама наилази на појаве, које треба допунити или исправити“.'' У Приступу научном раду у делу ''Етнички процеси''...(1987) Урошевић пише: ''„Ова испитивања порекла становништва нису свуда тачна, јер и родови за које се каже да су старинци не морају то бити пошто су можда врло давно досељеници. Ипак се за последња три века добијају врло добри подаци“.''

Истина о Косову, коју је у свом делу износио академик Атанасије Урошевић, због опште политичке ситуације (албанизације овог простора), тешко је продирала, односно мало је позната ширем кругу људи. То је истина о пореклу становништва, о насељима, о етничком поремећају становништва на штету Срба, о чињеници да је у блиској прошлости на Косову наш народ био у већини, и да је етничка промена настала у новије време.

У Београду и Скопљу, као што смо већ раније истакли, Атанасије Урошевић је за своје дело још за живота добио многа признања и похвале, а на Косову, о коме је највише писао у за њега био везан вишеструко, колико је нама познато, његов огроман допринос на научном пољу, био је потиснут и непризнат.

Године 1990. репринт издање његовог најобимнијег дела ''Косово'' промовисано је у порти манастира Грачанице. За појављивање ове, а и других двеју књига (репринт издања): ''Горња Морава и Изморник'' (1993) и ''Новобрдске Криве реке'' (1996), највећа заслуга припада издавачкој кући „Јединство“ (сада „Григорије Божовић“) и Серафимовићу из Гњилана, власнику приватне књижаре „Свети Сава“. За ову последњу књигу, према казивању издавача, највише је средстава издвојила управа општине Косовске Каменице, и на тај начин се, у неку руку, одужила свом великом научнику.

Репринт издања ових књига су стигла у народ и порасло је интересовање за живот и рад Атанасија Урошевића. Нажалост, колико је нама познато, књиге нису промовисане у његовом завичају, те истина о његовом делу и признање за његов рад нису засијала у Гњилану ни овог пута. Појављивање ове књиге помоћи ће да се јавност упозна са до сада мало познатим његовим радовима, да се упознају његов живот и рад, као и да се упути предлог за израду бисте великом научнику, или, пак, да се у Гњилану нека улица назове његовим именом.

Урошевић је научним радом, местом боравка, а и на други начин припадао Вучитрну, Приштини, Скопљу, Београду, али највише Гњилану и околини. Ту се родио, завршио основну школу, успомене на дане ослобођења Гњилана у Првом балканском рату, везан за родни град.