Историја Србије у средњем веку — разлика између измена

 

Према детаљнијем опису крунисања који је оставио [[Доментијан|Доментијан Хиландарац]], сам Сава је прво постао архиепископ, па крунисао свога брата Првовенчаног у [[манастир Жича|манастиру Жичи]].{{sfn|Павловић|1970|p=226-227}}{{sfn|Логос|2017|p=160-168}} [[Свети Сава|Сава]] је архиепископ постао 1219. и из Доментијановог описа изгледа да је брата [[крунисање|крунисао]] крајем [[1219]]. или почетком [[1220]]. Стефан Немања II постао је први српски краљ из династије Немањић. Зато се после у средњовековним изворима уз заједничко владарско име Стефан он кратко описивао као „првовенчани краљ”, а од тога је настао надимак [[Стефан Првовенчани|Првовенчани]] под који је данас најпознатији.{{sfn|Логос|2017|p=127-133. Постоји могућност да име Стефан никоме од Немањића није било лично име, него је употребљавано само као, владарско и савладарско, титуларно име}}

 

=== Аутокефалност Српске православне цркве ===

{{Главни чланак|Стефан Урош III Дечански}}

[[Датотека:Свети Стефан Дечански (Јаворани).jpg|мини|лево|Стефан Урош III Дечански]]

[[Датотека:Dečani3.jpg|мини|десно|250п|Манастир Високи Дечани]]

У октобру 1321. када је умро краљ Стефан Урош II Милутин за престолонаследника је био одређен његов син Константин, али питање наследника није било решено. Пре него се власт новог краља учврстила, „неочекивано” се као претендент за круну појавио и, „ослепљени” старији син умрлог краља, [[Стефан Урош III Дечански|Стефан Урош III]]. Властела којој је било наређено да га ослепи (1313. или 1314) то није потпуно урадила. Он се опоравио и после смрти оца могао је да објави да је чудом прогледао и да затражи да наследи краљевску власт.{{sfn|Стара српска књижевност, III |1970|p=15, 144-145}} Поред тога и Драгутинов син Владислав II је успео да се ослободи и затражи за себе краљевску власт. Он се позивао на договор краља Стефана Драгутина и Милутина пре сабора у Дежеву 1282. године,{{sfn|Стара српска књижевност, II |1970|p=341}} изјављујући да је требало, по њему, да синови Драгутина наследе престо после Стефана Уроша II Милутина. Дошло је до рата за краљевску власт у Србији.

Смрт султана Мурата I и чињеница да су се Турци брзо повукли са Косова, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. У Европи су се појавили они који су славили хришћанску победу.{{sfn|Ћоровић}} Још више у прилог мишљењу да је српска војска победила на Косову на [[Видовдан]] 15.6.1389. говори то што после битке Османлије нису поступале као после победе на Марици 1371. то јест није било никаквих вести да су они после Косовског боја пљачкали српске земље и изгледа да су били свесни да су војнички поражени.{{sfn|Логос|2017|p=329. са напоменом 1651}} Ипак, Косовска битка је била [[Пир|пирова победа]]. Последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске. Зато је могуће да се Косовски бој опише као победа Срба, али и као њихов пораз и бескрајно расправља.

 

 

Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Први исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде којој су већ у 15. веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као пораз, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.