Афера Трент — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 217:
{{quote|… начелно би било добро избегавати колико год је то могуће било какве здружене операције великих размера (осим у случајевима који се тичу флоте), у циљу било каквог варљивог пројекта попут напада на Вашингтон или [[Балтимор]]; — искуство показује готово без изузетка велике штете од удружених операција армија различитих држава; а у овом случају, предност непријатеља који држи одбрамбени положај би далеко више него надоместила удруживање снага против њега.<ref>-{Bourne}-, стр. 627, фн 4.</ref>}}
Сомерсет се противио идеји напада на тешко утврђене положаје а Милн се са тим слагао:
{{quote|Циљ рата, наравно, може бити само да се непријатељ онеспособи. То јест његова трговина, а од трговине то може бити само поморска трговина. Никакав циљ не би био постигнут ако би саме тврђаве биле нападане, јер модерни погледи обесмишљавају наношење штете граду. Ако се на бродове пуца у луци, град ће трпети; стога на бродове не може да се пуца. Ово у ствари ограничава на операције против пловила на мору. Ако је град небрањен или је одбрана потчињена, може бити успостављен ембарго и захтевана исплата.{{sfn|Bourne||p=625}}}}
Британци су чврсто веровали да имају поморску надмоћ у односу на Унију. Иако је Унија имала више бродова него што је Милн имао на располагању, добар део флоте Сједињених Држава су представљали пренамењени трговачки бродови, а британци су имали и надмоћ у укупном броју топова. Борн је истакао да би се ова надмоћ могла изменити током рата како се обе стране више буду окретале [[оклопњача]]ма. Конкретно, британске оклопњаче су имале дубљи газ и нису могле да делују у америчким приобалским водама, због чега би блиска блокада зависила од дрвених бродова који су били рањиви у односу на оклопњаче Уније..{{sfn|Bourne||pp=623–624}}
Ворен је закључио да је „британска светска надмоћ из седамнаестог и осамнаестог века нестала; Краљевска морнарица, иако моћнија него икад, више није владала таласима”.{{sfn|Warren||p=154}} Војни историчар Расел Вигли се сложио са Вореновом анализом и додао:
{{quote|Краљевска морнарица је задржала привид поморске надмоћи у највећој мери зато што је постојала у поморском вакууму, без озбиљних ривала осим с пола срца изведених и спорадичних изазова од стране Француза. Уз то, британској морнарици би било тешко да успостави озбиљно присуство на северноамеричкој обали. Надолазак парног погона је уништио могућност њених најбољих бродова да крстаре неограничено дуго америчким водама као ескадрони за блокаде, као што су чинили 1812. Чак и уз велику базу у Халифаксу, или могућу помоћ од стране конфедерацијских лука, за британску морнарицу би био неизвестан подухват да одржава снаге на обали Сједињених Држава. Ниједна морнарица базирана на парном погону није са успехом вршила операције против разумно снажног непријатеља на удаљености коју би транс-атлантски рат представљао за британску флоту све до похода морнарице Сједињених Држава против Јапана у Другом светском рату..<ref>-{Weigley}- стр. 80–81.</ref>}}
== Референце ==
| |||