Душанов законик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 93.86.187.169 (разговор) на последњу измену корисника Mićić Nikola ознака: враћање |
Ово је већа измена текста. Текст је делом обрисан, на неким местима измењен, допуњен, али највећим делом је додат нови текст. |
||
Ред 1:
[[Датотека:Dušan's Code, Prizren manuscript, 15th c.jpg|десно|мини|250п|Душанов законик, један од старијих преписа, Призренски препис из прве четвртине 16. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.]]
[[Датотека:Dusan-zak.jpg|десно|мини|150п|Хиландарски препис Душановог Законика из прве трећине или друге четвртине 15. века]]
Најзначајнији правни извор српског средњовековног права и најзначајнији културни и правни споменик '''Душанов законик'''<ref>[http://www.dusanov-zakonik.com/ Dusanov Zakonik], Приступљено 1. 4. 2013.</ref> (у старим преписима се назива '''''Закон благовјернаго цара Стефана''''') је, уз [[Законоправило]]<ref>[http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:nomokanon Номоканон — ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА], Приступљено 1. 4. 2013.</ref><ref>[https://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf Wayback Machine{{Ботовски наслов}}]</ref><ref>[http://www.4shared.com/file/40492636/2ffbee27/Miodrag_Petrovic_-_Zakonopravilo_SvSave.html miodrag petrovic — zakonopravilo sv.save.zip — 4shared.com — online file sharing and storage — download], Приступљено 1. 4. 2013.</ref> [[Свети Сава|Светог Саве]], најважнији је закон [[Историја Србије у средњем веку|средњовековне Србије]]
Донет је на два државна сабора [[Властела у средњовековној Србији|властеле]] и црквених великодостојника. Први део Законика донет је на сабору одржаном на [[Спасовдан|Вазнесење Господње]], [[21. мај]]а [[1349]]. године у [[Скопље|Скопљу]], а други део донет је на сабору одржаном [[31. август]]а [[1354]]. године у [[Сер (град)|Серу]].
Писан је на [[старосрпски|старосрпском]] језику.
'''Законик се састоји од укупно [[201 члана]]''', од којих су првих 135 чланова донети на првом сабору, а других 66 чланова на другом, као допуна постојећим члановима или као нове одребде због потребе да се регулишу новонастале правне ситуације.
Душаново царство обухватало је велике територијалне просторе на којима је требало успоставити владавину права, па доношењем законика долази до успостављања јединственог правног система који важи подједнако за све на целој територији царства.
О значају Душановог законика сведоче бројни преписи, а оригинал Законика није сачуван.
Душанов законик највише се бави [[државно право|државним правом]] – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, [[начело законитости|начелом законитости]], борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.
У преписима Душанов законик никада се не јавља сам, већ на трећем месту после [[Скраћена Синтагма|Скраћене синтагме]] солунског калуђера [[Матија Властар|Матије Властара]] и Закон [[цар Јустинијан|цара Јустинијана]], који тако у потпуности регулишу правни живот средњовековне Србије.
Душанов законик се сматра основним извором српског средњовековног права како за време владавине цара Душана, тако и после смрти цара Душана када је овај законик коришћен и примењиван од стране Срба под туђинском влашћу.
== Прилике пре доношења Законика ==
Пре Душановог законика правни живот у средњовековној Србији био је регулисан углавном неписаним [[обичајно право|обичајним правом]]. Поред обичајног права, као правни извори у српској средњовековној држави јављају се: међународни уговори, који су углавном закључивани између српских владара и Дубровника, затим повеље, статути средњовековних градова и византијски законици који су у правни живот Србије улазили путем црквеног права.
Пре Душановог законика у српској средњовековној држави није постојао ниједан световни правни зборник, осим [[Законоправило Светог Саве|Законоправила Светог Саве]] које је донето [[1219]]. године и које је регулисало црквено право, односно које и данас важи у [[Српска Православна Црква|Српској Православној Цркви]]. Још приликом оснивања аутокефалне српске цркве, Свети Сава је превео византијски зборник црквених права [[Номоканон]] (Законоправило), који је садржао и правила имовинског права, прописе о грађењу и друго. У Србији се преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивало римско-византијско право. Тако да је Душанов законик уз Законоправило Светог Саве један од основних писаних извора [[српско средњовековно право|српског средњовековног права]].
Постојала су и два мања правна текста: Земљораднички закон и Закон цара Јустинијана преведена са грчког, који су регулисали односе земљорадника и нека питања о наслеђивању. Законску снагу су имале и повеље Душанових претходника, које су регулисале обавезе поданика над црквеним властелинствима, судску надлежност над њима и сличне предмете.
Краљ, а потом [[цар Душан|цар Стефан Душан]] владао је од 1331-1355. године. Носио је прво титулу краља, а потом од [[1346]]. године титулу цара.
Детињство је већим делом провео у Цариграду, где је његов отац [[Стефан Дечански]] био прогнан. 1320. године са оцем и породицом враћа се у Србију, а убрзо после смрти његовог деде [[краљ Милутин|краља Милутина]] Душанов отац, Стефан Дечански на празник Богојављења, 6. јануара 1322. године је крунисан за краља. Тада је Душан добио титулу младог краља и тако је званично постао престолонаследник.
Душану је отац на управу поверио приморске земље (Зету, Травунију и Хум) око 1325. године. Али Душан није само управљао тим областима, већ је врло брзо, уз наклоност свога оца Стефана Дечанског почео и да учествује у вршењу врховне власти у држави. Истакавши се као успешан војсковођа у [[битка код Велбужда|бици код Велбужда]] [[1330]]. године, већ следеће, 1331. године, по наговору локалне властеле, Душан свргава са власти свога оца и затвара га у [[Средњовековни град Звечан|тврђави Звечан]], где је Стефан Дечански и умро.
Исте године, на празник Мале Госпојине, Душана за краља крунише српски архиепископ Данило II. Како би решио сукобе са Бугарском и учврстио дугорочни мир, Душан се 1332. године оженио Јеленом, сестром [[бугарски цар Јован Александар|бугарског цара Јована Александра]], са којом је добио сина [[Стефан Урош V|Уроша]].
Стефан Душан желео је да прошири српску државу, што је и учинио 1345. године на рачун [[Византија|Византије]], коју су тада потресали унутрашњи немири. Душан је тада освојио читаву долину Вардара, град Сер и тако стигао до [[Солун|Солуна]]. Под његовом влашћу нашла се и [[Света Гора]]. На тај начин прикључио је византијске области српској држави.
Децембра 1345. године краљ Душан се у Серу проглашава за цара и самодршца Срба и Грка.
На Васкрс, [[16. априла]] [[1346]]. године на државном сабору у Скопљу, пошто је претходно архиепископа Јоаникија уздигао у ранг патријарха, уз присуство породице, црквене и световне властеле Стефан Душан је свечано крунисан за цара.
== Доношење Законика ==
За време владавине цара Стефана Душана Србија је заузимала највеће пространство, а у економском, војном и културном погледу била је најјача држава [[Балкан|Балкана]]. Душан је желео да Србија преузме византијско место и постане највеће православно царство. Узевши царску титулу, Душан је морао да преузме и законодавну делатност. Током првих година његове владавине, долази до снажне рецепције византијског права. Како је само цар могао да доноси законе, Стефан Душан је започео рад на кодификацији права, али и на реорганизацији управе како би што боље повезао различите делове своје царевине.
Желео је да донесе један целовит и јединствен законик, који ће важити на целој територији царства. Цар је хтео да регулише однос између српског обичајног права које је важило у српским деловима царства и писаног права које је важило у новоосвојеним византијским областима.
На [[Спасовдан]], [[21. мај]]а [[1349]]. године на државном сабору у Скопљу проглашен је први део „Закона благоверног цара Стефана“ (познатијег као Душанов законик), у присуству цареве породице, српског [[патријарх Јоаникије|патријарха Јоаникија]], црквених великодостојника и властеле. Тада је донето 135 чланова.
Византијски зборници који су преведени у Србији највише говоре о грађанском, кривичном и црквеном праву, а најмање о државном праву и судском поступку. У својих 135 чланова Душанов законик се највише односи на државно право – регулише односе међу сталежима и њихове односе према цару, тј. регулише њихова права и обавезе према држави.
Половина законика се бави тим питањима, тако да неки научници сматрају Душанов законик за Устав средњовековне српске државе. Али и многи други чланови Законика се баве и другим питањима, као што су на пример: одредбе о судском поступку, који је слабо регулисан византијским зборницима, а доста су се разликовали српски и византијски судски поступак, затим одредбе кривичног права, док најмање говори о грађанском и црквеном праву, који су детаљно регулисани у византијским зборницима преведеним у Србији. Има и оних одредби које спадају у административно право (говоре о државној управи).
Иако се Душан у свом законодавном раду угледао на [[Константин Велики|цара Константина]] и [[Јустинијан I|цара Јустинијана]], Душанов законик је самостално дело српског законодавца. Приликом састављања Законика цар Стефан Душан је користио српско обичајно право, право из повеља и међународних уговора, као и византијско право. За 60 чланова Законика је утврђено да су преузети из [[Василике|Василика]], тако што су прерађени и прилагођени тадашњим потребама српске царевине.
Законодавна делатност цара Стефана Душана после 1349. године није престала. Он је и после тога издавао разне [[повеље]] и законске наредбе.
Пет година после доношења првог дела Законик, у пролеће [[1354]]. године, на државном сабору за који се не зна тачно место где се одржао, али се претпоставља да је био [[Сер (град)|у граду Серу]], донет је и други део Законика, који је садржао још 66 чланова. Други део Законика донет је у облику новела.
На овом сабору донети су чланови од члана 136 до члана 201.
Тако је [[Душанов законик|Законик благоверног цара Стефана Душана]] садржао укупно 201 члан, иако се број чланова разликује у различитим преписима Законика.
Одредбе другог дела Законика нису систематизоване као у првом делу. Неке од њих су допуна постојећих прописа, а неке регулишу нова правна питања.
Новине које доноси други део Душановог законика су: наглашена борба против разбојника и лопова, одредбе о поротном суђењу, јача се ауторитет судија и закона.
Начело законитости које се налази и у првом делу Законика, у другом делу је још наглашеније.
Закон важи за све без изузетака, па чак и за самог цара и његову породицу. Овде је наглашено да је закон јачи и од самог цара.
Многе одредбе Законика односе се на судове и судски поступак, њихов ауторитет и ауторитет закона. Па је тако цар у члановима 171 и 172. прописао да царева наредба која је донета из срџбе или љубави није валидна и да судија не мора да поступи по њој, већ по Законику, и искључиво по закону да суде, а не по царевим наредбама и по страху од цара.
Сви старији преписи Законика садрже [[Sintagma Matije Vlastara|Скраћену Синтагму Матије Властара]], Закон цара Јустинијана и Законик цара Стефана. Душанов законик се никада не јавља сам у старијим преписима, већ на трећем месту после ових српско-византијских зборника, који тако чине једну целину којом је регулисан целокупан правни систем средњовековне српске царевине. У случају да нека правна питања нису била регулисана Закоником, важило је обичајно право.
== Садржина и Систематизација Душановог Законика ==
Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима [[Стефан Душан]] директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права<ref>[https://web.archive.org/web/20090530034439/http://www.alanwatson.org/sr/kutak/vezbe/ekloga.pdf Wayback Machine{{Ботовски наслов}}]</ref>. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника [[Василике]] (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада [[Јустинијанов зборник|Јустинијановог зборника]]<ref>[http://www.constitution.org/sps/sps.htm S. P. Scott: The Civil Law], Приступљено 1. 4. 2013.</ref><ref>[http://web.upmf-grenoble.fr/Haiti/Cours/Ak/ ::: The Roman Law Library (Last Update : July 20, 2012 )], Приступљено 1. 4. 2013.</ref>.
Душанов законик садржи укупно 201 члан, од којих је 135 донето у првом делу, а 66 чланова у другом делу Законика.
Известан систем може да се уочи у прва 83 члана Законика, после тога прописи нису систематизовани, осим неких изузетака где се мањи број одредаба односи на исти правни проблем.
'''Од 1 до 38. члана налазе се одредбе о правима и обавезама Цркве''', о њеном положају, надлежностима, обавезама према цару, судској власти...
Ове одредбе јој додељују велике привилегије и имунитетна права.
Поштовање вере и цркве је била прва дужност хришћанског владара, стога не чуди што прве одредбе Законика говоре баш о цркви, као најјачем културном носиоцу који је у свим средњовековним државама заузимала повлашћен положај.
Црква заузврат подржава цара, а њена подршка додатно ојачава његов ауторитет. За разлику од католичке цркве, где су често избијали сукоби између папе и владара око превласти, Православна црква је дозволила цару, као „чувару вере“ да утиче и на црквене послове, што му даје предност у владању.
Законик прописује и обавезан црквени брак, права Цркве да вернике кажњава духовним казнама, садржи одредбе о борби против католичанства и јереси, бори се против католичке пропаганде. Душанов законик прописује забрану католичке пропаганде, али је дозвољено исповедање католичке вере. Забрањено је православнима да прелазе у католике, кажњава се католички свештеник који преведе православног у католичку веру, а мешовит брак између православних и католика није дозвољен, осим уколико муж не пређе у православље. Јеретике прогања и кажњава телесним казнама. Забрањена је продаја православног роба иновернима.
Законик такође садржи и многе одредбе о манастирима, о начину калуђерског живота, манастирским повластицама – које прописују да су манастири и цркве ослобођени свих давања и терета према држави, да имају искључиво право да суде зависном становништву које живи на њиховом имању, да је духовни суд потпуно независан. За разлику од световних судова који немају право да суде духовне парнице, црквени судови су могли да суде неке световне предмете. Црквени судови суде и читавом свом клиру (свештенству).
Поред права цркве, Законик садржи и њене обавезе, које су се огледале у бризи о сиромашнима и благом поступању са зависним становништвом које живи на манастирским и црквеним поседима.
[[Датотека:Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg|десно|мини|Цар Душан, фреска из [[Манастир Лесново|манастира Лесново]], око [[1350]].]]
[[Датотека:Dusanova Srbija200.jpg|десно|мини|Србија у време цара Душана, око [[1350]].]]
'''Од члана 39 до 63. Законик говори о правима и обавезама другог повлашћеног сталежа – о властели''', о њиховим повластицама, баштини, [[ппронија|пронији]], обавезама према владару, поштовању судија и суда, итд.
Он им гарантује њихова права и обавезе, као и неповредивост баштине. Срби и Грци једнаки су пред законом, а баштина постаје наследна не само у директној линији, већ и у бочној (до 8. степена сродства), баш као и у Византији. Из Византије је преузето и правило да ћерка добија право да наследи оца после његове смрти. Ове одредбе предвиђају и да властелин има право да ослободи свог роба ([[отроци|отрока]]), може да му суди, а баштине властеле ослобођене су свих давања, осим у случају војне обавезе када је властелин дужан да учествује и о свом трошку опреми одређен број људи који је био потребан цару за поход, као и у случају плаћања [[соће|соћа]] (пореза).
Све ове повластице је властела и раније уживала, само су оне сада потврђене и гарантоване законом. Повлашћен положај властеле највише се огледа тиме што је она више заштићена у кривичном праву. Изражена је [[правна неједнакост]] сталежа. За исто кривично дело различито су кажњавани припадници различитих сталежа, а разликује се и њихова кривичноправна заштита.
Законик предвиђа и обавезе властеле. Властела има обавезу ратовања и плаћање соћа, а такође и обавезу верне службе. За неверу властелину је следила смртна казна и конфискација целокупне имовине. Обавеза властелина крајишника је да чува границу од непријатеља и хајдука, а у случају нехата мора да надокнади штету.
Властела је дужна и има обавезу да се потчини закону, суду и судским наредбама, као и да поштује ауторитет судија.
Законик садржи и одредбе о обавези властелина да не сме претерано да експлоатише своје зависне сељаке, чиме цар Стефан Душан штити сељака од самовоље његовог господара.
Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.
У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у [[Чешка|Чешкој]] у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карла IV]]. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.
'''Од члана 64 до 83. Законик се бави правима и обавезама зависног становништва'''. Поред одредби које забрањују претерану експлоатацију зависног становништва од стране њиховог господара, Законик прецизно регулише и обавезе зависног становништва према њиховом властелину. Имали су обавезу да господару раде одређен број дана у години (радна рента), као и да плаћају духовни бир свештеницима.
Строго се забрањује сељацима да прелазе на друга имања, забрањују се зборови сељака којима не присуствује властела, а забрањује им се и да пљачкају напуштена властеоска имања.
Законик предвиђа и право зависног себра да тужи сваког господара, па и самог цара уколико му је учињена нека неправда.
После 83. члана следе одредбе о градском сталежу и трговцима, о кривичној одговорности града и градске земље, о одговорности војника, итд.
Други део Законика садржи одредбе о борби против крадљиваца и разбојника, о пороти, наглашено је начело законитости.
Велики број чланова односи се на судове, њихову организацију и надлежност, затим на ауторитет судија и судски поступак (позивање на суд, расправа пред судом, о помоћним судским органима и извршењу пресуде).
Цар Душан је извршио целокупну реорганизацију судства. Увео је институцију [[порота|пороте]], која је бројала 6, 12 и 24 поротника у зависности од кривичног дела. Постојали су црквени суд, патримонијални – властелински суд, државни судови, владаочев суд – највиши суд у земљи, аутономни судови – у приморским градовима Будви и Котору и мештовити судови који су судили у међусобним споровима између Срба и странаца.
У току судског поступка коришћена су бројна доказна средства. Најјачи доказ било је хватање кривца на делу или проналажење предмета кривичног дела или средства којим је кривично дело извршено код окривљеног. Поред тога ту су били и сведоци, међу којима и пристав – помоћни судски орган, који сведочи о низу правних чињеница и његовом исказу се поклањало пуно поверење, затим јавне и приватне исправе, признање и заклетва.
У Србији је постојао и божји суд (ордалије) и то у само два облика – котао (мазија) и железо.
Има доста и прописа кривичног права, док је најмање прописа о грађанском праву.
У кривичном праву Законика, кривична дела се деле према објекту, тј. добру које се штити, с тога она могу бити:
1) кривична дела против државе и феудалног поретка (невера, непокоравање владаочевим наредбама, неплаћање соће – пореза, насиље над сељацима, фалсификовање повеља, тајно ковање новца, бекство меропаха, збор себара и освета меропаха),
2) кривична дела против судства (самосуд, престој – неодазивање на уредан судски позив, одбој – одбијање извршења судске пресуде, увреда судије)
3) кривична дела против вере и цркве ( јерес, католичанство и враџбине),
4) кривична дела против личности (убиство, телесна повреда, силовање, увреда – речју и делом)
5) кривична дела против имовине (крађа и разбојништво, паљевина, потка и попаша).
Душанов законик познаје колективну и индивидуалну кривичну одговорност. Разликује убиство из нехата и убиство с умишљајем, али и убиство из самоодбране, код ког се искључује кривичноправна одговорност.
Највеће новине су ипак у погледу казни. У Душановом законику је преузет суров византијски систем телесних и смртних казни. Честа казна је новчана глоба (вражда), а честе имовинске казне су биле казна конфискације имовине и расељавање села, као колективна казна за зависно становништво. Такође су честе и смртне казне – вешањем или спаљивањем. Законик познаје и телесне казне, у које спада батинање, као и казне сакаћења (одсецање ушију, носа, језика, руку), ослепљивање – само у два случаја, а постоји и казна затвора – тј. бацање у тамницу.
Строгост визанитијског права ублажена је правом на азил – уточиште на царевом или патријарховом двору или цркви.
Једино цар има право помиловања. Он може олакшати казну или је опростити, што је такође преузето из византијског права.
Поред изражене правне неједнакости, у Законику је било и предвиђених казни за тешка кривична дела која су важила за све, без обзира на сталешку припадност.
Законик садржи прописе о трговцима и варошанима, од којих су већину чинили странци (Дубровчани, Саси, Которани, романско становништво, византијско становништво), али су они обично имали своје статуте, тако да им цар Стефан Душан даје велике повластице – зајемчена им је потпуна слобода трговине и кретања.
Закон се налази изнад самог цара, сви су обавезни да га поштују укључујући и цара и његову породицу, а свака судска пресуда или царска одлука која је у супротности са Закоником сматра се ништавом. Принцип највишег ауторитета закона који стоји изнад цара преузет је из Византије, односно из римско-византијског права.
Многе одредбе Законика спадају у административно право и говоре о државној управи.
== О издањима Душановог законика ==
Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита [[Јован Рајић|Јована Рајића]] који га спомиње у својој ''Историји''. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалци у [[Сремски Карловци|Карловцима]], али пошто су то били преписи са очигледним обележјем скорашњости, нису му уливали поверења. Издавач ''Историје'' [[Стефан Новаковић]] је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог законика, који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је било на основу лошег преписа, али је оставило дубок утисак у тадашњем ученом свету. Ово издање је превео на немачки [[Јохан Кристијан Енгел]] [[1801]]. Иако Енгел није добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, пробудио је интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен раковачки препис, који је објавио [[Георгије Магарашевић]]. И ово издање је било лоше, али је дало основу за даље проучавање других преписа.
Линија 30 ⟶ 152:
Стојан Новаковић је [[1898]]. штампао своје друго издање Законика, поново према призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама из других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са прописима. Последње је издање [[Nikola Radojčić|Николе Радојчића]] из [[1960]], који се усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов превод је одличан.
== Преписи Душановог законика ==
Оригинал Законика благоверног цара Стефана није сачуван. Претпоставља се да је његов текст био исписан на дугачком свитку са висећим златним царским печатом.
До данас је науци познато 25 рукописа (преписа) Душановог законика, од којих је 24 рукописа сачувано до данас. Они су настали у периоду од 14 до 19. века. [[Руднички (Београдски) препис]] изгорео је у пожару Народне библиотеке [[6. април]]а [[1941]]. године, када је Немачка бомбардовала Београд, који се тамо чувао.
Преписи Законика потичу из различитих времена и места, а и међусобно се разликују. Десет преписа припада тзв. старијој редакцији (временски су ближи времену доношења оригинала), а петнаест припада тзв. млађој редакцији (временски су удаљенији од времена настанка оригинала, обично су настали у 18 и 19. веку).
У најстарије преписе спадају:
*[[Струшки препис]], који потиче с краја 14. века
*у 15. веку настали су: Атонски, [[Бистрички препис|Бистрички]], Барањски, [[Хиландарски препис|Хиландарски]], Ходошки, [[Студенички препис|Студенички]] и [[Призренски препис]]
У млађе преписе спадају:
*У 17. веку настали су Раванички, [[Раковачки препис|Раковачки]], Софијски, Руднички, Борђошки, Теклијин и Стратимировићев рукопис.
*У 18. веку настају Ковиљски, Паштровски, Патријаршијски, Карловачки и Грбаљски,
*а у 19. веку Јагићев, Богишићев и Попиначки препис.
Од старијих преписа, најзначајнији је за науку [[Призренски рукопис]], насатао крајем 15. века. Сматра се да је он препис са оригинала, а послужио је 1898. године [[Стојан Новаковић|Стојану Новаковићу]] за издање Душановог законика.
Од рукописа који припадају тзв. млађој редакцији, најзначајнији је [[Раковачки препис]], настао 1700. године у једном од фрушкогорских манастира, који садржи 196 чланова, од којих 15 чланова не постоји ни у једном другом препису. Такође, он је једини рукопис који садржи и цареву повељу о законодавном раду из 1346. године.
Преписи Законика цара Стефана Душана добијали су називе по местима где су пронађени или по истраживачима и научницима који су их пронашли и изучавали.
== Однос Душановог законика и византијског права ==
У Душановом законику уочава се велики утицај византијског права, које се потврђује чињеницом да је 60 чланова Законика директно преузето из [[Василике|Василика]]. Пример за то су чланови 171 и 172, који говоре о томе да су цареве наредбе које су у супротности са Закоником ништаве и да судије треба да суде искључиво по закону, а не по царевој наредби.
Овим члановима регулише се принцип највишег ауторитета закона, тј. начело законитости , које је и изнад самог цара.
Из византијског права преузет је суров систем телесних и смртних казни.
И поред великог утицаја византијског права, Душанов законик је самостално дело српског законодавца.
== Примена Законика после смрти цара Душана ==
Цар Стефан Душан умро је брзо након доношења Законика, већ [[1355]]. године.
Нема много података о примени Душановог законика после његове смрти. Са сигурношћу се може тврдити да је он био примењиван за време његове владавине.
После његове смрти и распада земље потпуна примена законика престаје, али постојање великог броја преписа Законика потврђује да су се неке његове одредбе и даље наставиле да важе, што потврђују повеље [[Стефан Урош V|цара Уроша]] из 1356 и 1357. године, где се он позива на Законик, а вероватно га је свечано и потврдио на сабору у пролеће 1357. године.
Под османском влашћу Душанов законик је коришћен у окриљу цркве, код изборних судова у грађанским стварима, а примењиван је и у неким областима које су сачувале аутономију под туђинском влашћу (Паштровићи, Грбаљ).
== Циљ доношења Законика и његов значај ==
Душанов законик има за циљ очување друштвене равнотеже међу сталежима, због тога се цар Душан труди да што прецизније дефинише права и обавезе свих поданика царства.
Душан у свом Законику регулише односе између сталежа, како би права и обавезе појединих сталежа били тачно утврђени и прописани законом, као и њихов однос према држави и да би се обезбедило поштовање закона и судова.
Овим Закоником цар је хтео да и новоосвојеним грчким областима олакша прелаз под српску хегемонију, а Закоником је загарантовао и потврдио сва права и повластице грчких градова, властеле и цркве које су они раније добили од византијских царева.
Цар Стефан Душан желео је да донесе један целовит, јединствен правни зборник који ће важити на читавој територији царства. Желео је да створи јединствен правни зборник и правни систем који ће важити једнако за све у његовој царевини, како за Србе, тако и за Грке и све странце. Он је желео да његова држава буде правна монархија у којој ће закон бити јачи од самовоље појединаца и од сталешких борби.
Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави.
Одредбе Душановог Законика показују високо развијену правну свест.
Душанов законик има велики значај не само као правни, већ и као културни споменик и један од најзначајнијих историјских и правних извора српског средњовековног права.
Законик благоверног цара Стефана Душана најзначајнији је правни споменик српског средњовековног права, помоћу којег је успостављен јединствен правни систем на територији читавог царства, које су насељавали различити народи, како Срби и Грци, тако и странци.
Најзначајније студије у проучавању Душановог законика писали су Стојан Новаковић, [[Александар Соловјев]], Димитрије Богдановић и други.
== Види још ==
Линија 60 ⟶ 219:
* [[Уставна историја Србије]]
* [[Устави Србије]]
== Референце ==
{{reflist}}
== Литература ==
* Милош Благојевић, „Србија у доба Немањића“, Београд, 1989.
* Димитрије Богдановић, „Историја српског народа – Душаново законодавство“ (прва књига), Београд, 1981.
* Ђорђе Бубало и Петар Крестић, „Владари Србије – једанаест векова државотворства“, Београд, 2016.
* Љубомирка Кркљуш, „Правна историја српског народа“, Београд, 2012.
* Зоран Мирковић, „Српска правна историја“, Београд, 2019.
* Стојан Новаковић, „Законик Стефана Душана цара српског 1349-1354“, Београд, 2004.
* [[Александар Соловјев|А. В. Соловјев]], „Историја словенских права – Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка“, Београд, 1998.
* Александар В. Соловјев, „Постанак и значај Душанова законика“, Београд, 2001.
* А. В. Соловјев, Изабрани споменици српског права од 12. to 15. века 1926.
* {{Cite book|ref=harv|last=Старчевић|first=Дубравка (уредник)|title=Душанов законик — закон благовереног цара Стефана, Бистрички препис|year=2002|publisher=ЕТХОС|location=Београд|isbn=978-86-84077-02-0|pages=}}
* А. В. Соловјев, Изабрани споменици српског права од 12. to 15. века 1926.
* Теодор Тарановски, „Историја српског права у Немањићкој држави“, Београд, 2002.
* Т. Тарановски, Душанов законик и Душаново царство, Нови Сад, 1926.
* Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Нови Сад, 2005.
* Т. Зигелъ, Законикъ Стефана Душана. С. Петербургъ 1870.
* Т. Флоринский, Памятники законодатльной дъятельности Душана Царя Сербовъ и Грековъ. Киевъ 1888.
* Н. Радојчић, Душанов законик, Београд, 1953.
* Д. Богданивић, Душаново законодавство, Београд
* Б. Марковић, Душанов законик, Београд, 1986.
*
== Новија издања Душановог законика ==
Линија 85 ⟶ 255:
* Душанов законик (бистрички препис), Београд, 1994.
* Душанов законик, пр. [[Ђорђе Бубало|Ђ. Бубало]], Завод за уџбенике-Службени гласник, Београд 2010.
== Спољашње везе ==
| |||