Википедија

Историја Лужичких Срба — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 42:
==== Словени у међуречју Одре и Залеа ====
 
Словенска племена су се настанила на територији западно од Лабе, коју су људи насељавали већ 15.000 година.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=17}} У писаним изворима словенско становништво у басену реке [[Одра|Одре]] се први пут помиње у причи византијског хроничара [[Прокопије из Цезареје|Прокопија]] о покрету [[Германи|германског]] племена [[Херули|Херула]] око 512. године.{{напомена|Трећи део „Књиге ратова” — „Готски рат” (VI.15.3)}} Према Прокопију, Херули су изашли из подручја Дунава и кроз словенске („сва племена [[Склавини|Склавина]]”<ref>{{cite book|first=|last=|title=Славяно-германские исследования|url=http://inslav.ru/images/stories/pdf/2000_Slavjano-germanskie_issledovanija.pdf|location=Москва|publisher=Индрик|volume=II|year=2000|pages=413}}</ref>) и ненасељене земље („пространа пуста земља” источно од Лабе и на средњој Одри<ref>{{cite book|first=Сергей|last=Алексеев|title=История славян в V—VIII веках|location=Москва|publisher=|year=2004|pages=48}}</ref>) дошли до словенског племена [[Варни (племе)|Варна]] у [[Мекленбург]]у. У првој половини 6. века, за време [[Велика сеоба народа|Велике сеобе народа]], Словени су почели да мигрирају у јужним и западним правцима, и до краја века су заузели велику територију до граница [[Византијско царство|Византије]] на истоку и [[Франачка|Франачке]] на западу.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=16}} У међуречју Лабе, Залеа и Одре Словени су се населили негде од 531. до 620. године (након распада [[Тирингијско краљевство|Тирингијског краљевства]] и пре стварања прве западнословенске [[Самово царство|државе]]), вероватно, током рата између Франака и германских племена код Лабе.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=18}} Археолошки подаци потврђују постојање Словена—Срба на територији данашње Немачке у 6. веку: на то указују остаци керамике [[Прашка култура|прашког типа]], јамске куће и погребне обичаје. У Доњој Лужици, поред керамике прашког типа, у 6—7. веку постојала је [[Торновска керамика|керамика торновског типа]], која је била овде доминантна.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=17}}
 
Археолог [[Валентин Седов|В. Седов]] је повезивао појављивање [[Срби (племе)|Срба]] између река Залеа и Лабе с „[[Анти|антским]] миграционим током” који је донео овде из Подунавља „[[Рјусенска култура|рјусенску]] групацију Словена”. Научник се придружио закључцима лингвисте [[Олег Трубачов|О. Трубачова]], који је сматрао ранословенски етноним [[Срби (етноним)|Срби]] као индоаријски компонент, а „само племе се локализује у [[Побужје (историјска област)|Побужји]] (Геродотова Стара [[Скитија]]), то је ипак у антском региону”.{{sfn|Гугнин|1997|p=11}} Према [[Хајнц Шустер-Шевц|Х. Шустер-Шевцу]] од краја 6. века старосрпска племена изашла су с подручја источно од [[Карпати|Карпатских планина]] и кренула кроз [[Моравска врата]] и [[Чешка котлина|Чешку котлину]] дуж реке Лабе. Поред река [[Лужичка Ниса|Ниса]] и Одра српска племена су се сретала с [[Лехити|лехитским племенима]], која се увлачила са истока и североистока. Као резултат, [[доњолужичкосрпски jезик]] усвојио је црте пољског и полапско-поморског језика.{{sfn|Гугнин|1997|p=12}}
 
Германска племена, која су живела источно од [[Лаба|Лабе]] и отишла на југ и запад, у писаним изворима 3. века се више не помињу. Поједине групе Германа су остајале на територији Доње Лужице и у међуречју Лабе и [[Зале]]а до 6. века. На неким местима, као што су поред [[Мозигкау|Десау-Мозигкау]] близу Лабе и у [[Торнов (градина)|Торновском насељу]] у Доњој Лужици, очувани су археолошки трагови словенско-германских контаката.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=17}}
 
По [[Мавро Орбини|Мавру Орбинију]] (1601) Лужички и балкански Срби имају исто порекло — од „Сораба” који имали стару постојбину (према [[Плиније Старији|Плинију]]) у околини мочваре [[Азовско море|Меотид]]. Један њихов део кренуо је на југ „у смеру Дунава и [[Горња Мезија|горње Мезије]]”. Други део кренуо је ка северу „преко непрегледних пространстава [[Сарматија|Сарматије]], то јест Пољске, да би на концу продрли у [[Германија|германске земље]] недалеко Пољске, које се данас зову Лужица… Распршивши се околним крајевима, зауставише се између река [[Зале]] и Лабе”.<ref>{{cite book|first=Mavro|last=Orbini|title=Kraljevstvo Slavena|location=Zagreb|publisher=Narodne novine|year=1999|pages=129—130}}</ref>
 
<gallery mode="packed">
Ред 58:
===== Лужичкосрпска племена =====
 
Лужичкосрпска племена су заузимала пространу територију између [[Зале]]а на западу и [[Квиса|Квисе]]/[[Бобр (притока Одре)|Бобра]] на истоку, између [[Рудне горе|Рудних гора]] на jугу и шумског појаса северно од Доње Лужице.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=16}} У 6—10. веку површина лужичкосрпске територије била је око 40.000 km².{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Шумски појасеви били су природне границе, које су раздвајале Лужичке Србе од суседних група Словена: на југу шуме су покривале [[Лужичке горе]]{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=18}} и практички ненасељене Рудне горе, на истоку — обале река Квисе и Бобра, на северу од [[Ајзенхитенштат]]а до [[Флеминг (област)|Флеминга]] се простирала дубока шума.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Западна граница компактне лужичкосрпске територије била је река Зале.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=26}} Одвојена лужичкосрпска села су се налазила дубоко у Тирингији (до реке [[Мајна|Мајне]]{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=26}}) и на североистоку Баварске (на пример [[Моинвиниди, Раданзвиниди и Набавиниди]]<ref>{{cite book|first=Joseph S.|last=Boucek|title=Slavonic Encyclopedia|location=|publisher=Philosophical Library|year=1949|pages=1362}}</ref>), где су српско и немачко становништво мирно живело једно поред другог.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=22}}
 
Највећа племена су били Лужичани, Милчани, Далеминци, Нижани, Сусли и Хутичани.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=24}} Племе [[Лужичани (племе)|Лужичана]] ({{јез-лат|Lunsizi}}) живело је северно од [[Лужички гранични зид|Лужичког граничног зида]] ({{јез-глс|Łužiska wuhroda}}; сада територија Доње Лужице). Према изворима из 9. века Лужичани су имали 30 градина. Године 932. овај крај се спомиње први пут као ''-{Losicin}-'' и ''-{Lonsicin}-''. Њихов центар почетком 10. века је била градина ''-{[[Liubusua]]}-''. На обе обале доње [[Лужичка Ниса|Лужичке Нисе]] у 10. веку је била [[Жупа (административна област)|жупа]] Слубjана (Селполана, {{јез-лат|Selpoli}}). Становништво жупе на почетку је вероватно припадало племену Лужичана. Источно од Лужичке Нисе близу [[Жаров]]а је била жупа Жарована ({{јез-лат|Zara}}).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=19}} Јужно од Лужичана је живело племе [[Милчани|Милчана]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} У 9. веку Лужичани и Милчани су били одвојени једни од других шумским појасом ширине 30—50 км.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}} Насеља Милчана су се концентрисала на плодним глинастим земљама. Њихов центар је била градина Будишин (сада град [[Бауцен]]), који је стајао на стени изнад реке [[Шпреја|Шпреје]]. Први пут је споменут у изворима 1002. године као ''-{Budisin}-''. Према [[Баварски географ|Баварском географу]] Милчани око 850. године су имали 30 округа градина.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} Племе Милчана, попут Лужичана, у 9. веку бројало је око 8000 људи.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =10}} Баварски географ спомиње мало племе [[Безунчани|Безунчана]] ({{јез-лат|Besunzane}}) на подручју [[Герлиц]]а.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=20}} У [[Дрезденска котлина|Дрезденској котлини]] је живело релативно мало племе [[Нижани|Нижана]]. Северозападно од Нижана је живело племе [[Далеминци|Далеминаца]] или Гломача, чији центар је била градина [[Хана (градина)|Хана]]. Северно од Далеминаца на Лаби су живели [[Нижичани]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=21}} Поред тога, била су такође племена [[Коледичани|Коледичана]] ({{јез-лат|Colodici}}), [[Сусли|Сусла]] ({{јез-лат|Siusili}}), [[Хутичани|Хутичана]] ({{јез-лат|Chutici}}). Сусли су се дуго успешно ранили од источнофраначке експанзије. Године 766. у жупи Ветагау почела је одбрамбена борба Словена за независност, која се завршила за Лужичке Србе након 200 година,<ref>{{cite book|first=|last=|author=Neustupný, Jiří|title=Первобытная история Лужицы|location=Прага|year=1947|pages=129}}</ref> и за све [[Полапски Словени|полапске Словене]] након 400 година (са освајања [[Рујини|Рујана]]).{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=22}} Сербишчани ({{јез-лат|Zerwisti}}) близу [[Цербст]]а и Житичани ({{јез-лат|Citici}}) у Зорбига су били имена становништва жупа.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=24}}
 
<gallery mode="packed">
Ред 71:
{{see also|Историја западнословенског етнонима Срби}}
 
Етноним ''-{Surb/Sorb}-'' је био широко распрострањен од 7. века за означавање Словена који су живели западно од Лабе. Етноним ''-{Serb/Sarb}-'' припада каснијем времену, он је означавао Словене источно од Лабе.{{sfn|Гугнин|1997|p=13}} Франачки извори су причали о ''-{Surbi}-'' (631) или ''-{Sorabi}-'' (806), који су били локализовани у средњој{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=22}} Лаби.{{напомена|806. година: „…{{јез|la|in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albium fluvium}}…” (…у земљу Словена, који се зову Срби, који седе украј Лаби…Лабе…) — [[Анали франачког краљевства|Annales regni Francorum]] (Monumenta Germaniae historica, scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum). F. Kurze, Hannover 1895, стр. 121. Види: E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1997). ''Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789''. [[Budyšin]]: [[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]], стр. 23.}} Ред извора 9. века спомињу различита племена (''-{Colodici}-'' 839, ''-{Siusili}-'' 869), други извори 9. века, на пример франачки империјски анали,{{напомена|Annales regni Francorum..., стр. 143 (према 816. године), стр. 157, 159 (према 822. године). Слично су саопштавају извори према годинама 789, 807, 826, 851 и 897. Види: E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1997). ''Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789''. [[Budyšin]]: [[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]], стр. 23.}} називали су Србима групу лужичкосрпских племена.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=23}}
 
Писмени извори отприлике до 830. године саопштавали су само о племену (''-{gens}-'') ''-{Surbi}-'' или уопште о Србима (''-{Sorabi}-''). Почев од средине 9. века постојало је до четири или пет политички самосталних племена, укључујући и земљу Срба (''-{regio Surbi}-'') — племенски савез, и одвојена од њега племена Далеминаца, Лужичана, Милчана и Безунчана.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=57}}
Ред 98:
Од 6. до 8. века Франци су релативно ретко нападали градине полапских Словена. Почињући од средине 8. века моћна [[Франачка|Франачка држава]] је настојала да освоји земље западних Словена. У борби против Франака, Лужички Срби су били раздвојени, свако племе се борило само.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =14}} Лужичкосрпски племенски савез је био основни објект експанзије Франака у земље полапских Словена.<ref name="automatski generisano2">{{cite book|first=|last=|title=Этносоциальная и политическая структура раннефеодальных славянских государств и народностей|url=http://www.inslav.ru/images/stories/pdf/1987_Etnosocialnaja_i_politicheskaja_struktura.pdf|publisher=Наука|location=Москва|year=1987|pages=99}}</ref> Ово је обележило почетак навале германских феудалаца на Словене, познате као ''-{[[Продор на исток|Drang nach Osten]]}-''.{{sfn|Семиряга|1955|p =21}} Године 766. франачка војска је напала лужичкосрпска племена на средњем току Залеа. У битци код Вајдахабурга<!-- У оригиналу: Weidahaburg--> на подручју [[Наумбург]]а Лужички Срби су претрпели пораз и били принуђени да плате Францима данак. Године 782. се десио устанак племена између Залеа и Лабе који се завршио обарањем франачког јарма.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =15}} Године 789. Лужички Срби, заједно са Ободритима,{{напомена|У овом походу учествовали су такође Саси и Фризи, види: ''Карл Великий: реалии и мифы'' (2001). Москва: Институт общей истории РАН, стр. 40.}} учествовали су на страни Франака у великом походу [[Карло Велики|Карла Великог]] против [[Љутићи (племе)|Љутића]].<ref>{{cite book|first=|last=|title=Карл Великий: реалии и мифы|url=|publisher=Институт общей истории РАН|location=Москва|year=2001|pages=40}}</ref> Након што су Франци освојили германско племе [[Саси|Саса]] и Словена-Љутића, 805. године напали су лужичкосрпско племе Далеминаца на подручју данашњег [[Мајсен]]а, присиљавајући кнеза [[Семела (краљ)|Семелу]] да призна зависност. Године 806. Франци су подигли две тврђаве против Лужичких Срба — [[Магдебург]] и тврђаву у близини [[Хале]]а,{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =14}} исте године инвазија на лужичкосрпске земље се поновила: битке су се десиле у средњем току Лабе (близу [[Десау]] и [[Цербст]]а), и очигледно у Доњој Лужици (близу [[Калау]]). У битци код [[Гера|Гере]] 806. године пао је кнез [[Милидух]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =15}}
 
На земљама освојених Лужичких Срба Карло Велики је створио граничну област ([[Марка (погранична област)|марку]]), која је била у 9. веку названа „Српска марка”. Уз границу од Магдебурга до [[Регензбург]]а били су изграђене утврђења (тврђаве и војне гарнизоне) — „''-{[[Limes Sorabicus]]}-''” (то јест „Cрпска граница”).{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =16}} Франачки грофови{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=63}} у области „''-{Limes Sorabicus}-''” били су овлашћени да се боре против Лужичких Срба и наплаћивају од њих данак.<ref name="automatski generisano3">{{cite book|first=|last=|title=Этносоциальная и политическая структура раннефеодальных славянских государств и народностей|url=http://www.inslav.ru/images/stories/pdf/1987_Etnosocialnaja_i_politicheskaja_struktura.pdf|publisher=Наука|location=Москва|year=1987|pages=100}}</ref> [[Диденгофенски капитулар|Диденгофенским капитуларом]] 805. године{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=62}} Карло Велики је забранио извоз оружја у земље Словена{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=45}} и [[Авари|Аварима]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=62}} Након његове смрти одвојна лужичкосрпска племена су подигнула антифраначке устанке 816, 839, 851 и 856/858. година. Године 839. Лужички Срби, Љутићи и Ободрити привремено су се избавили од господства Франака: у битци код Кезигесбурга<!-- У оригиналу: Kesigesburg--> (на подручју [[Кетен (град)|Кетена]]) пао је кнез [[Цимускло]]<!-- У оригиналу: Cimusclo-->.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =16}} Након [[Верденски споразум|поделе]] Франачке државе 843. године на граници с Лужичким Србима се створило [[Источна Франачка|Источнофраначко краљевство]]. Његов краљ [[Лудвиг II Немачки|Лудвиг Немачки]] је предузео нови поход на лужичкосрпске земље које су после освајања биле обавезне на плаћање данка и службу у франачкој војсци.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =17}} Током похода Лудвига Немачког у Чешку на његовој страни је кренула група лужичкосрпских кнезова.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=64}} У жељи да очувају своје имовине, представници лужичкосрпског племства прешли су на страну Франака. Такав је био кнез [[Жистибор|Честибор]]<!-- У оригиналу: Česćibor-->, који је био убијен као издајник током устанка 858. године. Лужичани, Милчани и Далеминци учествовали су у устанцима и споровима 863, 873/874, 877 и 880. година.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =17}} Из антифраначког покрета у другој половини 9. века су се развили устанички и војни савези различитих племена који предузимали заједничка дејства против Источнофраначког краљевства.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=64}} Крајем 9. века владавина Франака је срушена и скоро све лужичкосрпске земље биле су слободне.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =17}} Укупно у 8—9. веку Франци су предузели 14 војних похода против лужичкосрпских племена<ref name="automatski generisano2" /> код Залеа и Лабе{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=60}},{{напомена|Укупно између Франака и Словена било је 30 ратова, види: ''Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху раннего Средневековья'' (1982). Москва: Наука, стр. 199.}} од којих је највећи био 839. године.<ref name="automatski generisano2" />
 
<gallery mode="packed">
Ред 133:
Основно занимање Лужичких Срба било је земљорадња и сточарство.{{sfn|Лаптева|p =1}} Полапски Словени су гајили пшеницу, јечам, сенф, просо, лан, мак, хмељ и поврће.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =9}} Хмељ и јечам су употребљавали у пиварству. Мед тада је замењивао шећер. Од њега су правили [[Медовина|медовину]]. Од воска су израђивали свеће за осветљавање куће.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =10}} За обрађивање оранице користили су дрвени плуг са раоником и дрљачем. Жито се жњело српом. Узгајали су краве, свиње, козе, овце и коње. Коњи су такође коришћени у војне сврхе. Неке породице су имале робове.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =9}} Такође су се бавили занатом, трговином, риболовом, ловом, пчеларством.{{sfn|Лаптева|p =1}} Племена су се делила на велике породице и породичне савезе. На лужичкосрпском подручју познато је више од хиљаду [[Патронимија|патронимичких]] имена села с наставком ''-ecy''.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=54}} Неколико села унутар једног племена формирало је [[Жупа (административна област)|жупу]] (''-{civitas}-''), чији је средиште била градина.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =16}} Отприлике у 8. веку почело је распадање родовског уређења: сеоска општина је заменила род. На челу племена био је кнез{{sfn|Лаптева|p =2}} који је водио војску, закључивао уговоре, учествовао на франачким империјским сејмовима.{{напомена|Према [[Ајнхард]]у, аутору књиге „[[Vita Caroli Magni]]”, око 830. године Срби су слали своје изасланике на франачки империјски сејм. Види: E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1997). ''Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789''. [[Budyšin]]: [[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]], стр. 59.}} Лужичкосрпски кнезови се помињу углавном у вези са франачко-лужичкосрпским ратовима 9. века.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=52}} 90% становништва су били слободни сељаци{{sfn|Лаптева|p =2}} који су чували социјалну и политичку слободу до 10. века.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=56}} У 9. веку појавили су се лично зависни људи.{{sfn|Лаптева|p =2}}
 
Постепено се појавио слој занатлија. Кожари су штавили коже домаћих и дивљих животиња. Полапски Словени су научили да копају и топе гвоздену руду. Ковачи од [[Мочварна руда|мочварне руде]] су израђивали мачеве, врхова копља, секире, ножеве, виле, [[раоник]]е. У околини Халеа се развијало добијање соли, која је у то време била скупа роба.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =10}} Овде пролазили су трговачки путеви ка западној Европи, Скандинавији и земљама Истока.{{sfn|Лаптева|p =1}} На трговачком путу из Шпаније{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=44}} према [[Хазарска држава|Хазарској држави]] су се налазили Лајпциг, Будишин и Герлиц.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=45}} Најзначајнији трговачки центар лужичкосрпских племена био је [[Торгау]].<ref>{{cite book|first=|last=|title=Этносоциальная и политическая структура раннефеодальных славянских государств и народностей|url=http://www.inslav.ru/images/stories/pdf/1987_Etnosocialnaja_i_politicheskaja_struktura.pdf|location=Москва|publisher=Наука|year=1987|pages=98}}</ref> Полапски Словени су трговали с комшијама.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =11}} Плаћали су тканинама, а од 9. века — сребром.{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =12}} Овде су долазили трговци из Византије и Арабије. У Горњој Лужици (на пример у селу [[Мешвиц]]) пронађене су арапске монете 8—9. века. Страни трговци су долазили по балтички [[ћилибар]], као и жито, коже; кунино, самурово, лисичје, даброво крзно. Словени су куповали сребро, накит и гвоздено оружје. Такође су продавали у ропство ратних заробљеника.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =11}}
 
Од дрвета Словени су градили градине (укупно у Лужици било је око 200 градина{{sfn|Лаптева|p =2}}), светилишта, куће и мостове.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =10}} Градине су изграђене на узвишеностима или на обали водних резервоара за додатну заштиту од напада. Градине округлог или четвероугаоног облика су се састојали од земљаног насипа с колцима који је био окружен дубоким ровом. Улаз у градину је водио кроз мост и дрвену капију. О изградњи такве градине прича арапски путник — Јеврејин{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =11}} [[Ибрахим ибн Јакуб]], који је посетио ова места око 965. године.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =12}} Градине су служиле као уточиште од пљачкашких напада, место за народну скупштину ([[Веће|већа]] или [[сејм]]а),{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =13}} као и седиште вође и његове дружине.{{sfn|Лаптева|p =2}} У већу се претресала питања рата и мира, заједничких радова (одводњавање мочвара или чишћење шума), изабирао се [[жупан]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =13}} У 9. и 10. веку полапски Словени су се налазили у стадијуму развијања [[Војна демократија|војне демократије]].<ref>{{cite book|first=|last=|title=Этносоциальная и политическая структура раннефеодальных славянских государств и народностей|url=http://www.inslav.ru/images/stories/pdf/1987_Etnosocialnaja_i_politicheskaja_struktura.pdf|location=Москва|publisher=Наука|year=1987|pages=98, 99}}</ref> До 9. века се формирао је привилегован друштвени слој који се састојао од племенских кнезова (''-{reges}-''), вођа племена (''-{duces}-'') и племства (''-{primores}-''). Градине<ref>{{cite book|first=Jiří|last=Neustupný|title=Pravěké dějiny Lužice|location=Praha|publisher=Společnost prátel Lužice|year=1946|pages=118}}</ref> (''-{civitates}-'') претворили су се у места чувања богатства и ратног плена племства. Оцртао се прелаз к ранофеудалној држави.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху раннего Средневековья|location=Москва|publisher=Наука|year=1982|pages=199}}</ref>
Ред 182:
У другој половини 12. и у 13. веку колонизација је достигла још веће величина. Посебно су подржавали колонизацију магдебуршки надбискупи (првенствено [[Вихман фон Зеебург|Вихман]]) и мајсенски маркгрофови. Саксонски, тирингијски, фламански и [[Франконија|франконски]]{{sfn|Лаптева|p =3}} сељаци су се насељавали првенствено у Рудним планинама, [[Фогтланду]], у басену река Залеа и [[Мулде]]а. Они су основали насеља западно од Лабе и на планинском подручју Лужице. Горња и Доња Лужица су већ била довољно густо насељена подручја, због тога су се тамо немачки колонисти могли да населе само у малом броју. У поређењу с новим насељеницима лужичкосрпски сељаци су били феудално зависни и плаћали велики порези. Број колониста је био 150—200 хиљада људи. Донели су са собом нове методе земљорадње, као и побољшана оруђа и алат. С колонизацијом су се појавила нова села, градови и манастири.{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =32}} Немачки колонисти су примали земљу у наслеђено поседовање и користили се слободом кретања.{{sfn|Лаптева|p =3}}
 
Колонизација у 12. и 13. веку је била праћена истеривањем овдашњег словенског становништва. Тако, на пример, 1149. године [[Нојнбург ворм Валд|нојнбуршки]] бенедиктински манастир је протерао са земље, која је купљена у округу Клетш близу [[Десау-Рослау|Дессауа]], неверне{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=108}} Словене и уселио овде „нове насељенике хришћанске вере”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=109}} Године 1159. опат [[баленштет]]ског манастира продао је словенска села на подручју Мулдеа фламанским насељеницима који су протерали одавде овдашње мештане.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=108}} Као резултат повећане германизације на подручјима западно од Лабе и Залеа од 13. до 15. века Лужички Срби били су асимиловани од немачког становништва. Томе су доприносили разлике у правном положају Немаца и Лужичких Срба, као и забрана употребе лужичкосрпског језика, која се уводила од 14. века. Лужички Срби били су ограничени у правима већ у „Саксонском огледалу” 13. века: на пример, Лужички Србин није имао право да суди Немца.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Европейский альманах|url=https://books.google.ru/books?id=xCFmAAAAMAAJ&q=сербы+не+имел+права+судить+немца&dq=сербы+не+имел+права+судить+немца&hl=ru&sa=X&ved=0ahUKEwiFtK6-hLfPAhWGESwKHTqiCfYQ6AEIHjAA|location=|publisher=Наука|volume=|year=1992|pages=164}}</ref>{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =40}}
 
Многа имена немачких насеља у овом крају имају словенско порекло: [[Дрезден]] — ''-{Drezgjany}-'' (некад „људи који живе у мочварном крају”), [[Лајпциг]] — некад „Липово место”<!-- У оригиналу: Lipowe městno-->. Старолужичкосрпски топоними се садрже у [[Герсфелдска запис десетина|Герсфелдском запису десетина]] из 9. века и [[Горњолужичка гранична повеља|Горњолужичкој граничној повељи]] из 13. века.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=27}} Већина топонима која се налазе између река Одре и Лабе имају у свом саставу словенске корене. Немачко порекло имају имена насеља која су настала током немачке колонизације. Немачки колонисти су променили многа словенска имена на своj начин: на пример, Брјазина („село поред бреза”) почело се звати [[Бризен (Шпревалд)|Бризен]]. Неке лужичкосрпске имена једноставно су преведене на немачки језик: на пример, Дубе се претворио у [[Ајхов]]. У тим градовима и селима где су се населили немачки колонисти, појавиле су се „вендске улице” које постојале у неким градовима у другој половини 20. века (на пример у Дрездену и [[Брауншвајг]]у).<ref>{{cite book|first=М. И.|last=Семиряга|title=Лужичане|location=Москва|publisher=Издательство АН СССР|year=1955|pages=90, 91}}</ref>
Ред 203:
Лужичкосрпска села су се разликовала у њиховом планирању: они су била гомиласта, улична или са кружним размештајем дворишта. У плодним подручјима Горње Лужице градили су [[Брвнара|брвнаре]]. Горњи спрат представљао је [[фахверк]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =32}} Словенска села од 12. века попуњавала су се немачким трговцима и занатлијама који су добијали посебна права. У већини градова лужичкосрпски и немачки трговци и занатлије су живели и радили заједно. Од 14. века Лужички Срби су били ограничени у правима и слободама: за трговце је забрањен приступ у градске савете, а за занатлије — приступ у [[Еснаф|цехове]]. Од 1293. године у [[Бернбург (Зале)|Бернбургу]], а од 1327. године у Лајпцигу, [[Цвикау]]у и Алтенбургу била је забрањена употреба лужичкосрпског језика у суду.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =34}}
 
У 13. веку у градовима источно од Лабе се развијало градско право, које је регулисало питања самоуправе, судске, финансијске и одбрамбене функције града, као и слободу грађана. [[Либен (Шпревалд)|Либен]] је добио градско право око 1220. године, [[Лебау]] — до 1221. године, [[Каменц]] — 1225. године, [[Калау]] — 1230. године, [[Цитау]] — око 1230. године, [[Губен]] — 1235. године, Будишин — 1240. године и [[Шпремберг]] — 1250. године. Ова лужичка насеља као градови су постојала и раније. Тако, Будишин као „''-{Budusin civitatem}-''” се први пут помиње 1002. године. У 14. веку градови су се нагло развијали. Истовремено се повећавао број становништва. У [[Герлиц]]у око 1400. године је живело 8000 људи, у Будишину — више од 5000 људи. Велики градови насељавали су углавном Немци. У Будишину Лужички Срби су чинили око трећину становништва града. У малим градовима, као што су [[Бад Мускау]], [[Вајсенберг]], [[Фечау (Шпревалд)|Фечау]], [[Витихенау]], [[Дребкау]], [[Либенау (Шпревалд)|Либенау]], [[Пајц]], [[Пулсниц]], [[Хојерсверда]] су живели скоро само Лужички Срби.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =35}}
 
Највиши слој грађана био је [[Патрицији|патрицијат]] који је укључивао имућне породице трговаца: они су заузимали кључне дужности у градовима (градоначелник, чланови градског већа). Понекад су чланови градског већа били и Лужички Срби, као на пример у Лебауу 1336. године. У Каменцу Лужички Србин по имену Никил Вент 1362. године је заузимао дужност градоначелника. У то време у Будишину живио је познати златар „''-{[[Jacoff]] — der Windische goltsmid}-''”, који jе био Лужички Србин. Занатлије, које су се удруживале у цехове, чиниле већину становништва градова. У почетку Лужички Срби били су у цеховима као грнчари, кожари, млинари, месари, пекари, кројачи, обућари, сукнари, ткачи, трговци крзна. О занатлијама, које су некада живеле у градовима Лужице, подсећају називи улица: тако, у Будишину до сада сачували су се називи Грнчарска, Кожарска, Месарска и Сукнена улице. Постепено приступ Лужичких Срба у цехове је био онемогућен.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =35}} Неки цехови су захтевали од оних који су хтели да се придруже њима доказе немачког порекла у четвртој генерацији.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =36}}
 
Године 1346. у Лебауу је основан [[Савез шест градова]], који је укључивао горњолужичке градове Лебау, Будишин, Герлиц, Каменц, Цитау и [[Лубањ]]. Савез је морао да заштити градове од витезова-пљачкаша који су често нападали трговце који су полазили према Чешкој. Лошу репутацију уживали су замкови поред [[Киршау]] и на [[Ојбин (планина)|Ојбину]]. Године 1350. војска Савеза је први пут уништила замак поред Киршауа. Међутим, замак је убрзо обновљен, и напади на трговце су наставили. Године 1359. војска Савеза поново се кренула против замка поред Киршауа, и након крваве битке коначно га је уништила.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =37}}
Ред 213:
У 15. веку становништво је патило од ратова, пожара, глади и епидемија. Сељаци су често трпели тешку оскудицу. Куће сељаци су градили од дрвета и глине, кров покривали сламом. Домаће потрепштине биле су скромне, посуђе било је дрвено. Спавали су онда на слами, покривали се ћебетом од гушчијег пера. Главна храна сељака била је просена каша и хлеб од рженог или овсеног брашна.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =44}} Градски део лужичкосрпског становништва живео је углавном ван градске територије у предграђама.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =45}} До средине 15. века број Лужичких Срба вероватно је износио не мање од 170.000 људи, од којих је 70.000 живело у Лужици.{{sfn|Лаптева|p =4}} У 15. веку на подручју Мајсена под претњом смртне казне било је забрањено говорити лужичкосрпски. Године 1424. употреба лужичкосрпског језика на суду у Мајсену била је забрањена. Реч „''-{[[Венди (Западни Словени)|Wende]]}-''” се схватала као увреда. Тако, 1488. године становник [[Ошац]]а је морао да плати новчану казну због тога што овом речју назвао једног Немца. Међутим, у Лужици у ово време језичке забране нису били познате.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =41}} У Лужицама лужичкосрпски језик је остајао на селу, у трговини, занатству, црквама и пред судом.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=136}}
 
Град Будишин (''-{Budissin}-'') био је на раскрсници трговачких пута од [[Хале]]а до [[Вроцлав]]а и од Бранденбурга до [[Праг]]а.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=122}} Скоро 35% становништва града око 1400. године чинили су Лужички Срби. У градовима Калау и Витихенау Лужички Срби су превладавали.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=126}} Занатлије су чиниле већину становништва града 14. века, нису учествовали у градском управљању. Они нису се слагали са привилегованим положајем трговаца. Ова ситуација довела је до узбуђења у Герлицу (1380), а касније у Цитауу и Лебауу. Године 1391. чешки краљ [[Вацлав IV]] одлучио је да градско веће има шест трговаца и шест занатлија, и трговци и занатлије наизменично да заузимају дужност градоначелника. Након одлуке градског већа Будишина о повећању пореза занатлије 20. маја 1405. године подигли су оружани устанак под вођством сукненог мајстора [[Петар Прузлица|П. Прузлице]]. Побуњеници су изабрали ново градско веће, које је укључивало немачке и лужичкосрпске занатлије.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =39}} У 15. веку у Лужици су се појавиле братства. Тако, на пример, 1410. године у Лебауу је основано братство Св. Марије.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =45}}
 
Године 1424. [[хусити]] су опколили лужички град Цитау и разорили манастир на [[Ојбин]]у. Следеће године 1800 хусита је напало Лебау, погинуло је много становника. Године 1427. хуситска војска, која се упућивала у Шлеску, запалила манастир [[Мариентал (манастир)|Мариентал]]. Године 1429. они су запалили и опљачкали манастир [[Мариенштерн]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =41}} После тога су уништили парохијску цркву у [[Ралбиц]]у, потпуно спалили село [[Котен (Витихенау)|Котен]], опљачкали и делимично спалили [[Витихенау]]; према предању, убили 1.200 становника Каменца. У октобру 1429. године хусити су опколили Будишин. Градски писар [[Петер Прајшвиц|П. Прајшвиц]] покушао је да обавести опсаднике о слабим тачкама у одбрани Будишина, али је био ухваћен на делу и погубљен за издају.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =42}} Година 1430. и 1431. хусити су опет продрли у Лужицу. Током похода у Доњу Лужицу они су напали градове [[Дребкау]], [[Губен]], [[Калау]] и [[Лукау]]. Године 1434. у [[Битка код Липана|битки код Липана]] хусити били су поражени.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =43}}
 
Година 1469—1490. Горња Лужица је била под влашћу мађарског краља [[Матија Корвин|Матије Корвина]], у чијој канцеларији и били су формулисани појмови „[[Горња Лужица]]” и „[[Доња Лужица]]” да би разграничити део Лужице коју су заузели Мађари од остале — Доње Лужице.{{sfn|Гугнин|1997|p =18}}{{напомена|Горња Лужица првобитно се називала „Милчанско”, од 12. века — „Будишинско”. Доња Лужица првобитно се називала једноставно „Лужица”. Види: Trávníček, Dušan (1972). ''Přehled územního vývoje Horní a Dolní Lužice do konce 19. století''. Scripta Facultatis scientiarum naturalium UJEP Brunensis, Geographia 1, opus 2. Стр. 30.}}
Ред 240:
|bgcolor = #eee9d9
}}
Подручје, насељено Лужичким Србима, у изворима је познато на латинском као ''-{Vandalia}-'' (''-{Wendenland}-''){{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=146}} или ређе — ''-{Sorabia}-'' (последњи израз у језичком погледу је потпуно идентичан појму ''-{Serby}-''{{напомена|У преводу из горњолужичкосрпског — „лужичкосрпски крај”, види: ''Hornjoserbsko-ruski słownik'' (1974). [[Budyšin]]: [[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]], стр. 465.}}, којим Лужички Срби у то време су означавали своје подручје). Величина краја ''-{Sorabia}-'' 1550. године је приказана на карти [[Рихард Андре|Р. Андреа]] „''-{Das Sprachgebiet der Lausitzer Wenden}-''”, издатој 1874. године.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=147}} Око 1500. године компактна језичка лужичкосрпска територија била је око 16.000 км²,{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=148}} овде је живело око 195.000 људи, од којих је било више од 160.000 Лужичких Срба. На овој територији било је 1850 лужичкосрпских и 22 немачка села.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=149}} Од 16. века у Лужици се шири други талас немачке колонизације, која је имала за последицу битну германизацију становништва.<ref>{{cite book|first=Dušan|last=Trávníček|title=Přehled územního vývoje Horní a Dolní Lužice do konce 19. století|location=|publisher=Scripta Facultatis scientiarum naturalium UJEP Brunensis, Geographia 1, opus 2|year=|pages=30}}</ref>
 
Током ширења [[Протестантска реформација|реформације]] у немачким земљама већина Лужичких Срба прихватила је лутеранску евангелистичку веру. Католицизам се сачувао само на земљама, које су припадале саборној [[Црква светог Петра (Бауцен)|цркви Светог Петра]] у Будишину и манастирима у Горњој Лужици.{{sfn|Лаптева|p =4}} [[Мартин Лутер|М. Лутер]] 1511. године коначно се настанио близу Лужице, у [[Витенберг]]у — граду који, према сведочанству самог Лутера, био је „словенска земља”.{{sfn|Гугнин|1997|p =19}} У Лужици Лутерово учење су усрдно ширили лужичкосрпски свештеници [[Јохан Брисман|Ј. Брисман]] из Котбуса и [[Павол Босак|П. Босак]] из [[Гроспоствиц]]а.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =46}} Гроспоствиц баш је била прва српска парохија која је прихватила нову веру.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =49}} У Каменцу ново учење су почели да проповедају 1527. године.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =54}} У [[Радибор]]у, где се становништво противило увођењу лутеранске вере грофовима Минквиц и Хаугвиц, религиозни сукоби су трајали стотину година (1575—1675).{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =55}}
 
У [[Албертини|албертинском]] делу Саксоније [[Георг Брадат]] (1500—1539) придржавао се католицизма. Представници пак [[Ернестини|ернестинске линије]] Ветина — [[Фридрих III, изборник Саксоније|Фридрих Мудар]] и [[Јохан Тврди]] су подржали реформацију. Наконе смрти Георга Брадатог, власт је наследио његов брат [[Хајнрих V (војвода Саксоније)|Хајнрих]], у чијем времену лутеранство нашло је широку примену.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =48}} Године 1560. последњи мајсенски бискуп [[Јохан IX фон Хаугвиц|Јохан IX]] предао је будишинском [[Декан (хришћанство)|декану]] [[Јохан Лајзентрит|Ј. Лајзентриту]] бискупски печат.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =49}} Након тога Јохан IX прешао је у лутеранску веру, а цар и папски [[нунциј]] 1562. године поставили су Лајзентрита за [[Администратор (католицизам)|администратора]] Лужице.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =49, 50}} Од лужичкосрпског варијанта имена Јохан, које су носили последњи мајсенски бискупи и први будишински декан, католики су се до 20. века називали „подјански”, то јест који су били „испод Јана”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =50}} Кроз лутеранство појачавале су се везе с Немачком, католици Лужице пак су се окретали према Чешској и Пољској. Протестантски свештеници почели су да се упише на немачке универзитете: на [[Хале-Витенбершки универзитет|Витенбершки]] (од 1538. године), [[Европски универзитет Виадрина|Франкфуртски]] (од 1539. године), у Халеу и Лајпцигу. Католичких свештеника припремали су у Прагу (од 1627. године), Вроцлаву и Кракову.{{sfn|Гугнин|1997|p =19, 20}}
 
Године 1550. било је званично дозвољено богослужење на лужичкосрпском језику.{{sfn|Лаптева|p =4}} У то време појавила се лужичкосрпска писменост са два алфабета: лутерани су користили немачки алфабет, а католици — латински. Основна маса Лужичких Срба постали су иноверци у погледу Чеха и Пољака који су били претежно католици.{{sfn|Семиряга|1955|p =24, 25}} Лужичкосрпски лутерани затражили су савет поводом превода Библије на лужичкосрпски језик од М. Лутера и добили су од њега следећи одговор: „Зашто ћете почињати узалудан напор? Шта вам недостаје немачких књига? Па кроз сто година од лужичкосрпског језика неће бити ни трага ни гласа”.{{sfn|Семиряга|1955|p =24}} Лутер је сматрао Лужичке Србе за „''-{pessima omnium natio}-''” — најгори од свих народа,{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=169}} пошто их је презирао због сујеверног и паганског понашања.<ref>{{cite book|first=Wilibald|last=Von Schulenburg|title=The tales of the Sorbs Wends|location=|publisher=Sumptibus Publications|year=1991|pages=VI}}</ref> Године 1514. [[Jан Рак|Ј. Рак]] је основао у Котбусу [[Котбуска гимназија|гимназију]], која се касније називала „''-{Universitas Serborum}-''”. Године 1548. [[Миклавш Јакубица|М. Јакубица]], који је служио као свештеник у близини града [[Жари (Пољска)|Жари]] (сада у Пољској), превео је на лужичкосрпски језик Нови завет. Јакубица није нашао никога ко је желео да га штампа, и превод је остао у рукопису.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =51}} Године 1574. истакнути радник лужичке реформације [[Албин Молер|А. Молер]] издао је прву лужичкосрпску штампану књигу.<ref>{{cite book|first=Kinga|last=Kijo|title=Česko-lužické styky od nejstaršího období do 19. století|url=http://stare.luzice.cz/clv/2009/clv_2009-03.pdf|location=Praha|publisher=[[Česko-lužický věstník]]|volume=3|year=2009|pages=20}}</ref> Ову књигу је наштампао [[Михал Волраб|М. Волраб]] у Будишину.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=199}} Године 1597. свештеник из [[Геда]]а [[Вјацлав Варихиј|В. Варихиј]] дозволио је наштампати у Будишину горњолужичкосрпски превод Лутеровог [[катехизис]]а.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =51}} У другој половини 16. века [[згожелец]]ки историчар [[Христофор Манлиј|Х. Манлиј]] (ум. 1575) написао је дело „''-{[[Commentariorum rerum Lusaticarum]]}-''” о историји Горње и Доње Лужице.<ref>{{cite book|first=Jitka|last=Wohlgemuthová|title=První společné dějiny Horní a Dolní Lužice a jejich autor|url=http://www.luzice.cz/global/soubory/clv-pdf/clv-2011/clv_2011-01_web.pdf|location=Praha|publisher=[[Česko-lužický věstník]]|volume=1|year=2011|pages=2}}</ref> Године 1575. у Гедау била је основана лужичкосрпска латинска школа.{{sfn|Лаптева|p =5}}
 
У јуну 1525. године чешки краљ је послао повељу градовима Горње Лужице о потреби спречити избијања устанака у селима. Међутим, под утицајем учења [[Томас Минцер|Т. Минцера]] у селима били су сељачки немири. У [[Рајхвалд]]у сељаци су протерали велепоседника, а у [[Либерозе]]у су убили. Године 1525. у околини [[Хојерсверда|Хојерсверде]] су се десили највећи немири, у којима су учествовали сељаци из више од 40 села. Они су кренули на Праг, где су предали своје жалбе и молбе краљу. Али по повратку у Лужицу њихов вођа [[Грегор Тварнушки|Г. Тварнушки]]<!-- У оригиналу: Hrjehor Twarnuški-->, био је затворен.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =47}} Након немилосрдних мука Тварнушки је одао имена дванаест сељачких вођа, и убрзо је умро. Ови вође били су затворени у Будишину.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =48}} Године 1548. у околини [[Лукау]]а у Доњој Лужици десио се сељачки устанак који се завршио смртној казни његовог вођа, међу којима је био и [[Јан Борик|Ј. Борик]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =52}}
Ред 262:
Током [[Тридесетогодишњи рат|Тридесетогодишњег рата]] у Лужици су се више пута догађали сукоби ратних војска. Становништво је патило од контрибуција, пљачки, пожара и епидемија (првенствено од [[Куга|куге]]{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=56}}).{{sfn|Лаптева|p =5}} Саксонске, шведске, царске војске (у саставу последњих били су Мађари и Хрвати){{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=204—205}} пљачкале су свако село кроз које су пролазиле. Војници су мучили, а често и убијали оне који нису успели да побегну или сакрију у шуми. У [[Гнашвиц]]у од тринаест спаљених окућница сељака остала је жива само једна старија жена. Село Гермаројц код Котбуса су пљачкало шест хиљада плаћеника. Уточиште за сеоске становнике су биле дубоке шуме и неприступачне мочваре. Око 60 мушкараца и више од стотину жена са децом и стоком 14 дана су се скривали{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=56}} у такозваном Токаништу (''-{Baltze}-''){{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=205}}, где су стоци запушавали чељусти, да не би рекала од глади.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=56}} У [[Кроствиц]]у Швеђани су опљачкали цркву, а свештенику одсекли уши. Сеоски становници су успели да прогну Швеђане и ослободе свештеника. Швеђани су кренули даље и запалили манастир Мариенштерн, опљачкали цркву у [[Розентал (Ралбиц-Розентал)|Розенталу]] и заузели све драгоцености.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=57}}
 
Међу градовима у Тридесетогодишњем рату посебно су страдали Будишин и Котбус.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=57}} Будишин је више пута био под опсадом. Године 1620. граду се приближавала војска Саксонаца који га је запалили и убили много становника.{{sfn|Лаптева|p =5}} Током битке између саксонског и чешког трупа Будишин је готово потпуно изгорео: од 1500 кућа само 182 су остале неоштећене, 500 људи је погинуло.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=58}} Године 1638. Будишин су освајали Швеђани који опљачкали сва оближња села.{{sfn|Лаптева|p =5}} У јесен 1639. године Будишин је освојила шведска војска под командом [[Јакуб Ванка|Ј. Ванке]]. Након девет дана граду се приближала саксонска војска на челу са [[Детлеф фон Веделбуш|Детлефом фон Веделбушом]], а мало касније дошла је шведска војска на челу са генералом Хансоном. У нади да прогну Саксонце ван града, Швеђани су направили нови пожар, у којем је била уништена [[Црква Светог Николе (Бауцен)|црква Светог Николе]] (сада су рушевине).{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=58}} Војници су донели у Лужицу болести, којикоје су изазвале епидемије.{{sfn|Лаптева|p =5}} Тако, године 1631—1632. у Будишину се разбеснела куга, од које је умрло неколико хиљада људи.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=58}} Године 1634. се десио највећи пожар, који уништио око 700 људи.{{sfn|Лаптева|p =5}}
 
До 1635. године многи градови и села су опстели{{sfn|Лаптева|p =5}} (укључујући и као резултат куге) и заувек су престали да постоје. Једно од таквих села — Варкаст код [[Милквиц]]а изабрао је лужичкосрпски писац [[Јуриј Вингер|Ј. Вингер]] (ум. 1918) као узорак за стварање приче „Гронов”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p=57}} Становништво лужичкосрпске територије је смањило за више од половине (током Тридесетогодишњег рата погинуло је више од 50% Лужичких Срба<ref>{{cite book|first=И. А.|last=Шушарина|title=Введение в славянскую филологию|location=Москва|publisher=Флинта|year=2011|pages=100}}</ref>), а у неким подручјима — од две трећине. На периферији Лужице се повећао број немачких пресељеника, што је повукло даље смањивање лужичкосрпског језичког подручја.{{sfn|Лаптева|p =5}}
Ред 303:
Градоначелник Герлица [[Самуел Аугуст Сокр|С. А. Сокр]] у делу „''-{Über die Erziehung des Landvolkes in der Oberlausitz}-''” (1781) сматрао је да су лужичкосрпски обичаји и постојање два језика једна од главних узрока „незнања и варварства сеоског народа”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=282}} [[Кристијан Готлиб Шмит|К. Г. Шмит]] — аутор књига „''-{Briefe über Herrnhut und andere Orte der Oberlausitz}-''” (1787) и „''-{Briefe über die Niederlausitz}-''” (1789), писао је да Лужички Срби имају укорењену неистребљиву мржњу према Немцима и да су људи необразовани и сујеверни.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=280—281}}
 
Адвокат [[Јан Михал Будар|Ј. М. Будар]] (ум. 1789) из Горње Лужице је помагао сиромашнима, и оставио у наслеђе Лужичким Србима свој иметак: овај фонд са величином око 56.000 [[талир]]а је трајао до прве четвртине 20. века, кад био поједен инфлацијом, која је започела у Немачкој 1923. године.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =61}}
 
Године 1790. у Саксонији су се десила сељачка узбуђења, која су била проузрокована сушом и лошом летином.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =71}} У овим условима на подручјима села Гебелн, Каупа и Шпревизе вода реке [[Клајне Шпре]] је била одведена у велепоседничка поља. Заустављање воденица довело је до недостатка брашна и хлеба. Ово је изазвало устанак са бројем око 600 људи.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =72}} Године 1794. саксонски курфирст одгодио је славље дана Свете Марије (25. март) на сутрадан, да би су сељаци тог дана одрађивали кулук. Сељаци евангелистичких парохија у [[Гредиц]]у, [[Кенигсварта|Кенигсварти]], [[Кликс]]у, [[Лоза (Саксонија)|Лози]] и [[Малшвиц]]у нису се сложили с тим, и пошли тог дана у цркву. После тога велепоседник у Лози Хенрих фон Мушвиц под претњом казне је захтевао од сељака да замоле за опроштај. 29. jул расрђени сељаци кренули су са батинама на велепоседничко двориште, где добили са велепоседника обећање да неће више захтевати од њих молбе за опроштај и никог кажњавати.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =72}} 11. август дрводеља Цушка из Вајсколма заједно са 24 другим вођима устанка у Лози били су ухапшени и осуђени на казне и затвор.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =73}}
 
<gallery mode="packed">
Ред 347:
===== Народни препород =====
 
Национално буђење Лужичких Срба је почело у Горњој Лужици између 1830-их и 1840-их година. Из учвршћеног слоја имућних сељака произишла је млада генерација, која је учила гимназију, студирала у школама Прага, Лајпцига и [[Вроцлав|Бреслауа]]. Овде су се упознавали са радницима [[Чешки народни препород|чешког]] и [[Словачки народни препород|словачког]] народног препорода: [[Јозеф Добровски|Ј. Добровским]], [[Јан Евангелиста Пуркиње|Ј. Е. Пуркињем]], [[Вацлав Ханка|В. Ханком]] и [[Јан Колар|Ј. Коларом]]. Лужичкосрпски радници [[Бедрих Адолф Клин|Б. А. Клин]] и [[Хандриј Љубенски|Х. Љубенски]] су обновили „Лужичкосрпско проповедничко друштво” („[[Сорабија|Сорабију]]”) у Лајпцигу. На иницијативу Љубенског је састављен речник и „Кратка граматика лужичкосрпског језика према будишинском дијалекту”.{{sfn|Лаптева|p =11}} Централна фигура лужичкосрпског препорода{{sfn|Лаптева|p =13}} — [[Јан Арношт Смолер|Ј. А. Смолер]] је основао у Бреслауу „[[Академско друштво лужичке историје и језика]]”. [[Михал Домашка|М. Домашка]], [[Корла Август Мосак-Клосопољски|К. А. Мосак-Клосопољски]] и [[Јаромер Хендрих Имиш|Ј. Х. Имиш]] ce основали у Будишину «[[Societas slavica Budissinensis]]». Појавила су се друштва семинариста „''-{Swoboda}-''” и „''-{Lubin}-''”. Из друштава су потекли такви лужичкосрпски патриоти, као [[Јан Вјела Радисерб|Ј. Вјела Радисерб]] и [[Корла Август Коцор|К. А. Коцор]]. Лужичкосрпски католици у Прагу су основали друштво «[[Сербовка]]», које је морало да штити лужичкосрпски језик и побуђује љубав према лужичкосрпском народу. Из овог друштва су потекли [[Михал Горник|М. Горник]], [[Миклавш Андрицки|М. Андрицки]], [[Јакуб Барт Ћишински|Ј. Барт Ћишински]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =81}} Године 1839. Лужицу је посетио словачки радник [[Људовит Штур|Љ. Штур]],{{sfn|Лаптева|p =12}} који је написао чланак о новооткривеној у Саксонији словенској народности и први је дао другим Словенима вест о њој и њеном буђењу ([[Александар Гилфердинг|Гилфердинг]], 1868). Његов чланак је преведен и у руско-пољској „[[Денница|Денници]]”.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Путешествие в Лужицы весной 1839|location=|publisher=Денница|volume=1—2|year=1842|pages=}}</ref><ref>{{cite book|first=А. Ф.|last=Гильфердинг|title=Статьи по современным вопросам славянским|url=https://books.google.ru/books?id=UsHUAAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=ru#v=onepage&q&f=false|location=Санкт-Петербург|publisher=|volume=2|year=1868|pages=26}}</ref> Почетком 1840-их година Лужицу је посетио руски фололог [[Измаил Срезњевски|И. Срезњевски]], који открио Лужичких Срба за руску науку.{{sfn|Семиряга|1955|p =4}}
 
Године 1842. научник [[Јан Петар Јордан|Ј. П. Јордан]] је издавао часопис „''-{[[Jutrnička]]}-''”. [[Хандриј Зејлер|Х. Зејлер]] је основао новине „[[Сербске новини|Тиђенска новина]]”. Ј. Смолер је издао збирку „Песме горњо- и доњолужичких Срба”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =82}} Користећи речи Х. Зејлера, компонист К. А. Коцор је компоновао песму „[[Лепа Лужица]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =83}} Захваљујући настојањима Ј. Смолера је основано научно-просветно друштво „[[Матица лужичкосрпска]]”. За публиковање научних радова и књижевних дела је основан „[[Часопис Матице лужичкосрпске]]”. Током пола века свог постојања „Матица лужичкосрпска” је наштампала 330 хиљада примерака публикација.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =82}}
Ред 355:
Током [[Њемачка револуција 1848—1849.|револуције у Немачкој]] 1848. године текстилни радници у пруско-лужичким градовима Котбусу, [[Зенфтенберг]]у, [[Пајц]]у, [[Шпремберг]]у тражили су рад и повећање личног дохотка. Скоро у свим пруско-лужичким градовима радници, занатлије и интелигенција су основали политичке клубове. 13. октобра 1848. године је основано „Демократско централно друштво Доње Лужице”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =85}} Године 1848. котбуски обласни саветник фон Вердек је основао недељни лист на лужичкосрпском језику „''-{[[Bramborski Serbski Casnik]]}-''”, чији редактор од 1864. до 1915. године био је [[Кито Швела|К. Швела]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =86}}
 
Током [[Револуција у Аустријској 1848—1849.|револуције у Аустријској]] сељаци су иступили за ликвидацију феудалних односа. 17. марта 1848. године више од 150 сељака из 39 села, који су се потчињавали манастиру Мариенштерн, скупили се у Лејну. У петицији [[Ава|опатици]] манастира од 31. марта сељаци, између осталог, тражили су уклањање велепоседничке ренте, предају правосуђа држави. У марту 1848. године сељаци из [[Кенигсварта|Кенигсварте]] су захтевали од велепоседника продуживање уплате ренте од 55 до 100 и 110 година. Слични захтеви постављали су сељаци из 44 села код Будишина, из [[Добершау-Гаусиг|Гаусига]] и [[Халбендорф/Шпреја|Халбендорфа]] и других места. По угледу градова сељаци Горње Лужице су стварали друштва за одбрану својих захтева. Покровитељ сељачког покрета у пруској Горњој Лужици — Х. Зејлер<!-- У оригиналу: H. Zejler--> у новембру 1848. године је основао лужичкосрпско сељачко друштво. Основне методе сељачке борбе за мењање друштвених и политичких односа у селу биле су [[Петиција|петиције]]. Руководећу улогу у покрету сељака играло је сељачко друштво из [[Радибор]]а.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =86}} У петицији обласном ландтагу Саксоније, која је била донета на састанцима у [[Борниц (Радибор)|Борницу]] и [[Кватиц]]у, сељаци ce захтевали равноправност лужичкосрпског језика.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =86—87}}
 
Ослонац сељачког покрета били су сеоски учитељи (укључујући и [[Јан Бартко|Ј. Бартка]], Ј. Радисерба Велу, [[Јан Јуриј Мелда|Ј. Мелду]], К. А. Коцора), а такође демократске снаге Будишинског и Каменског патриотског друштва. 25. марта 1848. године Ј. Вела и Ј. Бартко су почели да издају недељни лист „''-{[[Serbski Nowinkar]]}-''”, у којем причали о развоју [[Револуције 1848—1849.|револуције у Европи]], иступали за равноправност Лужичких Срба.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =88}} Велики значај за лужичкосрпски национални покрет имала је петиција саксонској влади за равноправност Лужичких Срба, позната као [[Матична петиција]] или „Велика молба Лужичких Срба”. У њеној разради узели су учешће свештеници Х. Имиш, [[Хандриј Броск|Х. Броск]], [[Јакуб Кучанк|Ј. Кучанк]], М. Домашка и учитељи Ј. Бартко и Ј. Мелда.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =89}} Матична петиција је садржавала захтев о праву коришћења лужичкосрпског језика у лужичкосрпским школама, црквеним службама (недељним и празничним данима) и судском поступку (саслушавање, заштита, записник и пресуда на лужичкосрпском језику).{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =90}}
 
На [[Први свесловенски конгрес|Словенски конгрес]] у Прагу 1848. године од Лужичких Срба је позвано до 30 делегата, ипак узео је учешћа само [[Јан Петар Јордан|П. Јордан]]. 5. септембра 1848. године је образовано друштво „''-{[[Serbske rěčenske towarstwo]]}-''” под председништвом јункера Хуго Зајферта. До априла 1849. године оно је уједињавало 22 лужичкосрпска друштва од око две хиљаде члана. То је била прва у историји организација, која је обухватала скоро читаво лужичкосрпско подручје Горње Лужице.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =92}} После пораза револуције лужичкосрпски народни покрет се стишао, скоро сва лужичкосрпска друштва била су распуштена.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =93}}
 
==== Друга половина 19. века ====
Ред 380:
Незадовољеност лужичкосрпског народа и повећање емиграције је побудило 1851. године владу Саксоније да упути у Лужицу комисију за испитивање односа у школама. Васпитавање лужичкосрпских ученика у словенском духу било је забрањено. Предавање лужичкосрпског језика било је скраћено саксонском владом од четири до једног сата недељно. Године 1862. на подручјима [[Ротенбург (Горња Лужица)|Ротенбурга]] и [[Хојерсверда|Хојерсверде]], где су се обучавало 5000 лужичкосрпских и 1500 немачких ученика школа, било је дозвољено предавање на лужичкосрпском језику. Године 1856. лужичкосрпски језик је био дозвољен у котбуској гимназији.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =96}} У нову генерацију лужичкосрпске интелигенције су ушли [[Јулиус Едуард Велан|Ј. Е. Велан]], [[Михал Горник|М. Горник]], [[Корла Август Јенч|К. А. Јенч]], [[Хендрих Јордан|Х. Јордан]], [[Кито Швела|К. Швела]] и [[Корла Август Фидлер|К. А. Фидлер]]. Године 1860. у редакцији М. Горника почело је издавање часописа „''-{[[Łužičan]]}-''”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =97}}
 
Будишин је био центар културног и научног живота Лужичких Срба.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =97}} Године 1851. у Будишину се појавила [[Католичка учитељска семинарија]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =79}} Године 1860. овде је основан хор „[[Lumir]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =97}} Године 1862. у Будишину одржана је прва позоришна представа на лужичкосрпском језику. Године 1866. је наштампован речник горњолужичкосрског језика [[Кшесчан Бохувер Пфул|К. Б. Пфула]]. У то време су се показале прве лужичкосрпске песникиње [[Херта Вичазец|Х. Вичазец]] и [[Мила Имишова|М. Имишова]]. Године 1862. су се појавила католичко и евангелистичко друштва, која је распрострањивала лужичкосрпске књиге.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =98}} До Ускрса 1884. године евангелистичко друштво је издало 286 хиљада примерака литературе.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =98—99}}
 
====== Политика германизације у Немачком царству ======
Ред 400:
====== Развитак културе ======
 
Јаког утицаја на лужичкосрпски национални покрет у борби за права лужичкосрпског језика у друштвеном животу, школи и цркви средином 1870-их година имали су „[[Младолужичкосрпски покрет|младосрби]]” — нова генерација лужичкосрпске интелигенције, која се ујединила око [[Јакуб Барт Ћишински|Ј. Барта Ћишинског]], [[Арношт Мука|А. Муке]], [[Бјарнат Крауц|Б. Крауца]] и [[Јан Арношт Холан|Ј. А. Холана]]. Етнограф А. Мука је извршио демографска истраживања, која су резултирала објављивањем 1884—1886. године{{sfn|Лаптева|p =18}} подробног рада „[[Статистика Лужичких Срба]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =108}} Године 1875. Ј. Барт Ћишински и А. Мука су одржали у [[Кроствиц]]у први збор лужичкосрпских студената — „[[Схађованка|схађованку]]”. За заштиту матерњег језика и културе у последњој трећини 19. века Лужички Срби су се скупљали у сеоским друштвима, која се стварала углавном у саксонском делу Горње Лужице. У Доњој Лужици 1880. године се појавило доњолужичко одељење „Матице лужичкосрпске”. Године 1883. А. Мука је предложио да створи савез лужичкосрпских друштава.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =109}} Године 1884. је изашла из штампе прва опширна „[[Историја лужичкосрпског народа (монографија)|Историја лужичкосрпског народа]]”{{sfn|Лаптева|p =15}} у коауторству с пољским историчаром [[Вилхелм Богуславски|В. Богуславским]] и М. Горником.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =110}}
 
У Доњој Лужици се појавило друштво ученика средњих школа „''-{Zwěsk serbskich pśijaśelow}-''”. Његов први председник 1891. године постао је [[Вилем Нови|В. Нови]]. Прилично великог утицаја на националне погледе Лужичких Срба имали су немачки словенофилски етнографи, песници и публицисти. Тако, немачки научник пореклом из Хановера [[Георг Зауервајн|Г. Зауервајн]] од 1875. године је често посећивао Лужицу, научио оба лужичкосрпска језика и писао на њима песме. У својим чланцима Г. Зауервајн је иступао у заштиту Лужичких Срба од германизације и шовинистичких напада.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =110}}
Ред 415:
=== Почетак 20. века ===
 
У Лужичкој голи су се развијали угљенокопи и фабрике, и лужичкосрпски сељаци су били принуђени да се пресељавају у градове, укључујући [[Вајсвасер (Горња Лужица)|Вајсвасер]], [[Зенфтенберг]] и [[Шпремберг]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =112}} Крајем 19. и почетком 20. века територија Лужичких Срба се скратила на подручју града Герлица у Горњој Лужици и градова Котбус, Зефтенберг, Шпремберг у Доњој Лужици, где су откривена налазишта мрког угља.{{sfn|Семиряга|1955|p =13}} Године 1907. заступници синдикатā лужичких угљенокопа и „Друштва доњолужичких угљених фабрика” су поставили захтеве угљеним предузимачима, укључујући повећање плата, скраћење прековремених сата, двосатни одмор током дванаестсатног рада.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =112, 113}} Са доласком светске [[Економска криза (1900—1903)|економске кризе]] (1900—1903) мали и средњи сељаци су још више осиромашили, и у Горњој Лужици се појачао сељачки демократски покрет. По повратку Ј. Барта Ћишинског у домовину 1903. године националне идеје „младосрба” су се испреплеле с лужичкосрпским сељачким покретом који је био усмерен против привилегија велепоседника. Сељаци Горње Лужице су се борили за ревизију ловачког закона.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =114}} [[Арношт Барт|А. Барт]] је пропагирао идеју насељеничког покрета. За наредног развитка лужичкосрпског националног покрета велики значај имала је предизборна борба у петом и осмом изборним подручјима 1909. године,{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =115}} која се завршила победом лужичкосрпског покрета.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =116}}
 
После смрти Ј. Барта Ћишинског 1909. године на чело лужичкосрпског националног покрета стали су млади патриоти: [[Арношт Барт|А. Барт]], [[Јан Дворник|Ј. Дворник]], [[Франц Краљ|Ф. Краљ]], [[Михал Навка|М. Навка]], [[Јуриј Слоденк|Ј. Слоденк]], [[Богумил Швела|Б. Швела]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =115}} Немачки публицист [[Пангермански савез|пангерманских]] убеђења [[Курд фон Штранц]] 1904. године у часопису „''-{[[Nord und Süd]]}-''” тако је износио своје мишљење о Лужичким Србима: „Нека лужичкосрпски језик даље живи на вечеринкама са предењем и у старим песмама, али у друштвеном животу, у цркви и школи он мора да ишчезне. Ово је национална дужност установа, у чијој је власти судбина овог малог народа”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =116}} Године 1910. и 1912. Лужички Срби саксонског дела Горње Лужице уз активно учешће А. Барта протестовали су против школске политике, која је била усмерена на уништавање лужичкосрпског језика.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =117}} Године 1912. Лужички Срби су поставили нове захтеве властима Саксоније, између осталог, да би децу у школама учили не само читати, али и писати лужичкосрпски, и да би школовање на лужичкосрпском језику се водило не само у првом и другом, али у свим разредима.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =119}}
 
У то време су основана нова лужичкосрпска друштва, која нашла широку примену и у пруском делу Лужице. Године 1911. у [[Лоза (Саксонија)|Лози]] се појавило друштво „Хандриј Зејлер”, које на почетку свог постојања имало 200 чланова. Године 1912. било је 10 централних и 51 месно друштво. Поред лужичкосрпских друштава у селима били су такође немачка удружења.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =120}} Од 1900. до 1914. године лужичкосрпска друштва су организовала око 250 позоришних представљања.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =121}} Године 1897. почело је грађење „[[Лужичкосрпски дом|Лужичкосрпског дома]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =121, 122}} 13. октобра 1912. године у Хојерсверди је одржан састанак заступника 31 лужичкосрпског друштва која су имала више него три хиљаде чланова. На састанку било је изабрано привремено руководство Савеза Лужичких Срба — „[[Домовина (организација)|Домовине]]”.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =122}} Током Првог светског рата многи Лужички Срби били су упућени на фронт. Издавање већине лужичкосрпских новина и часописа је престало.{{sfn|Лаптева|p =19}}
 
== Савремено доба ==
Ред 450:
==== Политика германизације ====
 
Супротно Лужичкосрпском националном комитету (1919. године<ref>{{cite book|first=|last=|title=Европейский альманах|location=Москва|publisher=Наука|year=1990|pages=167}}</ref>) створио се алтернативни покрет „[[Верни саксонски Венди]]”, у чије редове су улазили учитељи са „општенемачким начином мишљења” и имућни сељаци.{{sfn|Лаптева|p =21}} Године 1920. при влади је створено „[[Вендско одељење]]”, чији је задатак било „појачање рада на увођењу општенемачких идеала у вендским подручјима, помоћ широком објашњавалачком раду о издајничком према држави карактеру сваких вендских националних тежња” и „раскринкавање вендске националне свести као непријатељске према држави”.{{sfn|Лаптева|p =21}} Статистички уред вајмарске Немачке и статистички уреди Пруске и Саксоније класифицирали су Лужичке Србе као „националност која умире” (''-{absterbende Nationalitaten}-''), као „остаци националности, која је постепено апсорбована од германства”.<ref>{{cite journal|last=Mětšk|first=Frido|title=Z działalności Zentralstelle fur Wendenangelegenheiten (Wendenabteilung) w latach 1920—1945|url=|journal=[[Przegląd Zachodni]]|location=[[Poznań]]|publisher=[[Instytut Zachodni]]|year=1966|number=3|pages=87}}</ref> Године 1921. је обновљена [[Мајсенска бискупија]], чији је задатак било појачање немачког утицаја на лужичкосрпске католике.{{sfn|Гугнин|1997|p =135}} Године 1922. на иницијативу државе и Ватикана мајсенски бискуп [[Кристијан Шрајбер|К. Шрајбер]] је ликвидирао Лужичкосрпску семинарију у Прагу,<ref>{{cite book|first=Franz|last=Reisch|title=Die Sorben: Wissenswertes aus Vergangenheit und Gegenwart der sorbischen nationalen Minderheit|location=[[Bautzen]]|publisher=[[Домовина (издавачко предузеће)|Domowina]]|year=1970|pages=207}}</ref> као резултат су обустављене давне везе између лужичкосрпских католика и словенских суседа.{{sfn|Лаптева|p =21}}
 
После објављења 1919. године школског закона који је гарантовао наставе из лужичкосрпског језика три сата недељно, матерњи језик је настављао да се потискује из образовних плана, а такође из богослужења. У катедралу лужичкосрпских католика у Бауцену 1925. године место Лужичког Србина за свештеника је био постављен Немац. До 1930-их година у црквама Доње Лужице је остало само три лужичкосрпска свештеника који су говорили лужичкосрпски. Учитељи-германизатори су примали „источну повишицу”. Националистичка штампа је организовала регуларне кампање против Лужичких Срба. Деци је било забрањено да говоре лужичкосрпски у породици и на одморима у школи{{sfn|Лаптева|p =21}} (у меморандуму влади Немачке од 1931. године Лужички Срби су писали: „нашој деци је забрањено у школи, а често и ван школе да разговарају међу собом на матерњем језику”). Као и раније, немачки учитељи су обилазили куће, тражећи од родитеља да не говоре са децом лужичкосрпски.{{sfn|Семиряга|1955|p =185}}
 
Године 1927. секретар Горњолужичког друштва наука Рихард Јехт је писао о Лужичким Србима пруског дела Горње Лужице, да нису Лужички Срби, који су живели углавном пољопривредом, играли никакву политичку улогу. И само у 19. и 20. веку шачица лужичкосрпских студената, који су били подстрекавани од чешких, пољских и руских [[Панславизам|панслависта]], вештачки је оживила лужичкосрпско питање.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =26}} Године 1925. у Саксонији и Пруској живело је око 71.000 Лужичких Срба.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =27}} Година 1920-их — 1930-их лужичкосрпска етничка територија се смањивала углавном на југозападу, где се производило копање камена и водила изградња индустриалних предузећа.{{sfn|Семиряга|1955|p =13}}
 
<gallery mode="packed">
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Историја_Лужичких_Срба”