Википедија

Српски грађански законик — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Исправке и допуне.
Ред 2:
'''Српски грађански законик''' (скраћено '''СГЗ''') је први и једини свеобухватни грађански законик у Србији. Донет је [[25. март]]а [[1844]]. године по узору на [[Општи грађански законик|Аустријски грађански законик]] из [[1811]]. за време владавине [[Уставобранитељи|Уставобранитеља]] и кнеза [[Александар Карађорђевић (кнез)|Александра Карађорђевића]].<ref>{{Cite book|ref=harv| last=Мирковић| first = Зоран|authorlink = Зоран Мирковић (правник)| title = Српска правна историја |year=2019| location = Београд| publisher = Правни факултет Универзитета у Београду| url = https://books.google.rs/books?id=vlOxswEACAAJ&dq=srpska+pravna+istorija&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwiC3p359a_pAhUMwqYKHdfVAyQQ6AEILDAB}} стр. 140</ref>
 
Његов творац је [[Јован Хаџић]]. Изворни наслов Српског грађанског законика је био "Законик грађански(ј) за Књажество Србију".
 
Садржи укупно 950 чланова, због чега спада међу најкраће грађанске кодификације.<ref>{{cite book |last1=Аврамовић |first1=Др Сима|authorlink = Сима Аврамовић |title=Српски грађански законик - 170; СРПСКИ ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК (1844) И ПРАВНИ ТРАНСПЛАНТИ – КОПИЈА АУСТРИЈСКОГ УЗОРА ИЛИ ВИШЕ ОД ТОГА? |date=2014. |publisher=Правни факултет Универзитета у Београду Центар за издаваштво и информисање |location=Београд |page=21 |url=http://www.ius.bg.ac.rs/drakitic/Srpski-gradjanski-zakonik_170-godina.pdf}}</ref>
Ред 238:
Свако лице је било способно за наслеђивање, осим ако је постојао разлог за неспособност. Неспособан за наслеђивање је био онај ко није био жив у тренутку смрти оставиоца, ко није био српски држављанин (уз изузетке) и ко је био недостојан.<ref>Српска правна историја (Треће изд.). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет. стр. 152-154.</ref> Према Српском грађанском законику, општи узрок недостојности, било је умишљајно убиство оставиоца, што је првом реченицом параграфа 419. формулисано на следећи начин: „''Убица вољни убијенога добро да не наследи''“. Нехатно убиство није изазивало примену ове грађанскоправне санкције већ искључиво [[Умишљај|умишљајно]] убиство, које је уз то морало бити учињено противправно, а не у нужној одбрани или у стању нужде. Српски грађански законик је предвидео и два посебна случаја недостојности, тј. два случаја специјалне примене општег правила. У параграфу 419 СГЗ-а су то случајеви међусобне недостојности за наслеђивања мужа и жене, а у параграфу 420 СГЗ-а су то случајеви међусобне недостојности родитеља у односу на њихову децу. Жена је била недостојна „''и ако је само знањем жене муж убијен''“, а муж је био недостојан ако убије жену или је свирепо избије да од боја умре. Такође, параграф 420 СГЗ-а је прописивао: „''Ако су отац или мати вољно причинили смрт детету, губе право на наследство, сами случај не лишава их тога права''“, али по схватању у науци ни [[нехат]] их не лишава тог права.
 
==== Тестаментално наслеђивање ====
Сматрало се да је наследник стицао својину од дана отварања наслеђа. Српски грађански законик је прогласио начело слободе тестирања, то јест право једног лица (тестатора) да располаже својом имовином за случај смрти. '''[[Тестамент]]''' је лична, једнострана и опозива воља тестатора о расподели његове имовине за случај смрти. Неспособни за прављење тестамента били су душевно оболели, распикуће, малолетници (они који имају испод 15 година), монаси и лица која су због телесних недостатака била неспособна да изјаве последњу вољу. Српски грађански законик је превидео више врста тестамента:
# '''Приватни''' и '''јавни''' (у зависности да ли је тестамент сачињен уз посредовање надлежне власти или не)
Ред 256:
* предају се распусном животу <ref>Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет стр. 152-154.</ref>
 
==== Законско наслеђивање ====
Српски грађански законик је увео и '''законско (интестатско)''' наслеђивање. Основ законског наслеђивања било је само [[крвно сродство]]. Крвно сродство је засновано рођењем, може бити брачно или ванбрачно, према томе, да ли је сродство преко родитеља у законском браку или ван брака. Ванбрачна деца, као незаконита деца, нису била законски наследници свог оца и мајке, већ су могла да постану наследници само путем тестамента или уговора о наслеђивању. Кад оставилац умре и без тестамента и без уговора о наслеђу, онда законодавац, постављајући извесне претпоставке, одређује му извесна лица за наследнике. Главна претпоставка код одређивања законског наследника је, да би и сам оставилац, да је правио тестамент, ова лица у првом реду поставио себи за наследнике, јер је према њима, као својим сродницима осећао највише љубави.
 
[[Сродство]] је природна веза између два лица. Ако та лица потичу једно од другог, онда је то ''сродство у правој линији''. У сродству у правој линији су деда, отац, унук итд. Разликује се ''усходећа (асцендентна)'' и ''нисходећа (десцендентна)'' линија сродника. Сродници из усходеће линије обично се називају једним општим именом- претци, а они из нисходеће- потомци. Они који су произишли рођењем од заједничког претка су ''сродници у побочнонјпобочној линији''. У сродству у побочној линији су браћа и сестре међу собом и њихово потомство. Да би се одредио степен сродства између два лица, гледа се на број рођења (сродника) преко којих су дотична два лица у сродству. У правој линији између два сродника има толико степени колико је између њих било рођења. На пример, умрли и његов отац су сродници у правој усходећој линији у првом степену, умрли и његов деда у другом, умрли и његов прадеда у трећем итд. Као и обрнуто. У побочној линији степен сродства израчунава се, кад се број предака у правој линији једног сродника сабере са бројем предака у правој линији другог сродника, а заједнички предак, до кога су усходно претципреци бројани изостави. На пример, два рођена брата сродника у побочној линији су у другом степену, два брата од стричева су у четвртом степену итд. <ref>https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/1923-specijalni-deo-gradj.prava-nasledno.pdf стр. 62-109.</ref>
 
Да би се упростили односи код интестатског наслеђивања, усвојен је систем колена сродства. Под "коленом" СГЗ подразумева да сваки предак заједно са својим потомством чини једно колено. Према томе сваки предак има своје колено: очево, дедово, прадедово колено итд. Према СГЗ-у право на интестатско наслеђе имају само сродници из првих шест колена.
Ред 269:
# Женским лицима није дато право наслеђивања у задрузи.
 
Допунама Српског грађанског законика из новембра 1859. године кћерима задругара, који су умирали а нису имали мушке деце, зајемчено је право наслеђивања.<ref>Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.издање). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет стр. 152-154.</ref>
 
==== Уговорно наслеђивање ====
Поред тестаменталног и законског наслеђивања постојао је и '''уговор о наслеђивању (уговор на случај смрти)''' .
Параграфом 394 СГЗ-а било је одређено да „''после смрти житеља српског добра његова, и права и обавезе, осим чисто личних прелазе као наследство на другога, кога по реду закон опредељује, ако он уговором или завештањем није другојачије уредио''“. Уговор о наслеђивању јe у конкуренцији тестамента и закона био најјачи основ позивања на наслеђе.<ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 198-200.</ref> Из законске формулације и одређења у науци проистиче и правна природа уговора о наслеђивању. То је двострани уговор закључен између два лица, којим се узајамно или једнострано, на неопозив начин даје, односно прима заоставштина по смрти уговорног завештаоца. Има за циљ располагање имовином једног (или оба уговорача) за случај смрти. <ref>https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/1923-specijalni-deo-gradj.prava-nasledno.pdf стр. 60-62. </ref>
Ред 282:
 
Најважније питање у вези с регулисањем уговора о наслеђивању у Српском грађанском законику односило се на круг субјеката који су могли да га закључе. Коришћење овог основа позивања на наслеђе је било ограничено само на супружнике, што се правдало чињеницом да је исто решење предвиђено и пар. 602 и 1249 [[Аустријски грађански законик|Аустријског грађанског законика]], по узору на који је настала и наша кодификација [[Грађанско право|грађанског права]].
Параграф 425 СГЗ-а има само општи карактер, у смислу да предвиђа да се поред тестамента заоставштином може располагати и уговором, а да круг лица и услове под којима је то могуће учинити прецизира пар. 780 СГЗ-а. У супротном законодавац би, или изричито предвидео да сва лица могу да закључују овај уговор, или не би уговор на случај смрти нормирао у глави законика о брачним уговорима (као и аустријски законодовацзаконодавац), него у делу о уговорима уопште или о завештању. Тврдило се да ни језичко тумачење Српског грађанског законика, као ни законодавац било којом другом одредбом „показује намеру, да дејство и обим ових уговора прошири и у корист трећих лица“. Према другом становишту, сматрало се да је у овом погледу Српски грађански законик одступио од свог изворника и да је круг субјеката који могу да
закључе уговор о наслеђивању неограничен. За такав став пронађен је аргумент у пар. 425 Српског грађанског законика у коме је било речено: „''Дакле, ако се два лица једно другом на случај смрти обвезују, оно спада у уговор, и по пропису за уговор суди се''“. Што значи да било која два лица имају способност да закључују уговоре, а не само супружници. Такође, писало се да закоником нигде није забрањено закључивање уговора на случај смрти лицима која нису супружници. По неким ауторима, за пуноважност уговора о наслеђивању се тражила општа уговорна способност (пар. 425 и 533 СГЗ-а), што значи да под претњом апсолутне ништавости овај контракт нису могла да закључују деца млађа од седам година и душевно болесна лица. Уговоре на случај смрти нису могли да закључују [[Архијереј|архијереји]] и монаси, лица која су под стечајем не би производио правна дејства према њиховим стечајним повериоцима, док су лица од 7 до 21. године, удате жене и лица стављена под старатељство због телесне или душевне непособностинеподобности или зато што су судском одлуком оглашени за распикуће, овај уговор могли да закључе само уз одобрење свог законског заступника. Према другом схватању, с обзиром на то да је у пар. 781 Српског грађанског законика наведено да се „''уговор на случај смрти сматра као и тестаменат''“, то се и у српском праву, по узору на параграф 1250 Аустријског грађанског законика, за његово закључивање захтевала само активна завештајна способност, само што је у аустријском праву било потребно да тај уговор одобри и старатељски суд. <ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 201-203.</ref>
 
'''Предмет уговора на случај смрти'''
 
Предмет уговора о наслеђивању одређен је пар. 394 Српског грађанског законика у коме се каже да после смрти једног лица „''добра његова, и права и обвезеобавезе, осим чисто личних, прелазе као наследство на другога.''“ Мисли се на заоставштину коју чине сва права и обавезе оставиоца у тренутку његове смрти који нису били везани за његову личност и који су стога компетентни за наследноправну сукцесију јер се нису угасили оставиочевом смрћу. У њен састав не улазе јавна права, а од приватних права потраживања која су била везана за личност оставиоца, права из породичноправних односа, а стварна права само по изузетку (нпр. [[Službenosti|личне службености]]). <ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 203-205.</ref>
 
'''Форма уговора на случај смрти'''
 
Параграф 425 Српског грађанског законика због своје непрецизности створио је забуну у погледу круга лица која су могла да закључе уговор на случај смрти и допринео различитим тумачењима у погледу неопходне форме за његову пуноважност. Сматрало се да за уговор о наслеђивању важе правила форме као и за обичне уговоре, па је у пракси чак било случајева да се за његово закључивање нису тражиле никакве формалности. У пар. 780 Српског грађанског законика којим је било предвиђено да уговор на случај смрти који супружници међу собом закључују „''треба онако сачинити као што пропис за тестаменте гласи''“, да би био пуноважан и да би производио правна дејства, што је подразумевало да га је било могуће саставити како у форми приватне исправе, тако и у форми јавне исправе, потврђене у суду. Превагу је ипак однело гледиште које заступа мишљење да је према Српском грађанском законику свим лицима допуштено да закључују уговор о наслеђивању, с тим што су само за супружнике важили захтеви форме предвиђени за завештање, док су сва друга лица могла да закључе уговор на случај смрти према општим условима и захтевима потребним за закључење било ког другог уговора. Према том становишту, супружници су могли уговор о наслеђивањуданаслеђивању да сачине на неколико начина:
# У форми писаног тестамента из пар. 429 и 430 СГЗ-а, што је значило да је свака од уговорних страна требало својом руком да напише и потпише по један примерак уговора, на коме је требало да се налази и датум сачињавања и да потом преда свој примерак уговора другој уговорној страни да га и она потпише;
# у пар. 432 СГЗ-а, уговорницима који нису били у стању да сами напишу свој уговор, уговор је могло да сачини и друго лице, али су они били дужни да га лично предају судији за неспорна дела или његовом заступнику, среском судији или градском судији и да га признају за свој након што би им садржина уговора била прочитана;
# У пар. 440 СГЗ-а, према правилима поступка за неспорна дела, судија је у згради суда или ван ње, могао да сачини уговор, након што би уз учешће два сведока утврдио идентитет уговорних страна;
# Према пар. 447 СГЗ-а, било је могуће сачинити уговор у усменом облику само у случајевима рата, поплаве, бродолома и велике епидемије, када уговорници не би могли да користе ниједну од претхднопретходно наведених форми за закључивање свог уговора, али уз обавезно присуство два завештајна сведока, способна да изјаву „''приме к знању и пред судом је под заклетвом потврде''“ <ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 205-207.</ref>
 
'''Правна дејства уговора на случај смрти'''
Ред 308:
Уговор о наслеђивању је могао да престане да производи правна дејства раскидом и поништењем. Уговорне стране нису могле једнострано, без сагласности другог уговорника да мењају нити да опозивају уговор на случај смрти. Овај уговор је могао да престане или споразумним раскидом, на основу новоизражене сагласности воља уговорних страна, или из општих разлога који су предвиђени за раскид било ког уговора. Уговор о наслеђивању би престао да производи правна дејства ако би уговорне стране закључиле нови уговор о наслеђивању. Могао је да се поништи из свих разлога из којих је било могуће поништити било који други уговор. У случају заблуде, преваре и принуде уговор на случај смрти је био [[Рушљивост уговора|рушљив]]. Уговор је морао да буде јасан и опредељен и захтевало се да у њему у складу са пар. 536 СГЗ-а буде јасно изражена воља уговорника. Престао би да производи правна дејства иако би био закључен између супружника, а њихов брак након тога био поништен или разведен. Ово је последица пар. 787 Српског грађанског законика у коме се наводи да „''ако се брак уништи, онда се уништава и уговор на случај смрти; ако се брак разведе судски, онда се раскида уговор на случај смрти; и имање се поставља у првашње стање''.“ <ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 211-215.</ref>
 
==== Наследна права женске деце ====
Српски грађански законик је прогласио неравноправност женске са мушком децом у наслеђивању: „''Деца мушка умрлога и њихови потомци добијају први наследство; они искључују сестре, оца и матер и све претке њихове и њихово потомство или побочне сроднике.''” Законописац [[Јован Хаџић]] је био против овог законског решења, али га је [[Совјет]] наметнуо. <ref>Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.издање). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет стр. 152-154.</ref> Комисија је положај женског детета оценила као врло тежак. На могући приговор да ће давање наследних права женској деци довести до цепања породичног имања, комисија је изнела два противаргумента: да се имање ништа мање не цепа ако иза оставиоца остане неколико синова и да, ако се имање једне породице тиме што га ћерка наследи цепа, имање неке друге се истовремено повећава. Савет је о изменама одредаба СГЗ-а о наслеђивању расправљао 17. јуна 1846. године у главном заседању, из чега се види колики је значај придавао овом питању. У архиви Савета пронађен је концепт исписан руком [[Павле Поповић (вишезначна одредница)|Павла Арс. Поповића]], на којем је записан низ питања и одговора у вези са свим врстама наслеђивања (законским, задружним и тестаменталним). Питања и одговори из дела посвећеног законском наслеђивању односе се искључиво на наследна права женске деце. Питања има десет, првих пет везано је за наследна права ћерке према оцу, а других пет према осталим сродницима. Записан је одговор само на прво питање и гласио је да оставиоца наслеђују једино синови, а ћеркама припада једино право на издржавање и пристојну удају према постојећем обичају. У записнику седнице на којој се о томе одлучивало стоји да се предлог комисије одобрава, али да сада није време за измену Законика, те да тај посао треба оставити за неко друго, „сходније“ време.<ref>http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf стр. 410-416.</ref>
 
=== Облигационо право ===
Ред 503:
* {{Cite book|ref=harv| last= Полојац| first = Милена| last2= Мирковић| first2 = Зоран| last3= Ђурђевић| first3= Марко| title = Српски грађански законик- 170 година|year=2014| location = Београд| publisher = Правни факултет Универзитета у Београду| url =http://www.ius.bg.ac.rs/drakitic/Srpski-gradjanski-zakonik_170-godina.pdf}}
* https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/1923-specijalni-deo-gradj.prava-nasledno.pdf
* {{Cite book|ref=harv| last=Перић| first = Живојин|authorlink = Живојин Перић| title = Специјални део грађанског права: Стварно право, том 1|year=1922| location = Београд| publisher = Г. Кон| url =https://books.google.rs/books?id=f0S5lAEACAAJ&dq=%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD+%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B+%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE+%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwi18av50LHpAhVjwIsKHRwpBtwQ6AEILDAB}}
*проф. Универзитета Перић, Г. Жив. М. -Специјални део грађанског права- Стварно право, 1920
 
 
== Референце ==
Линија 511 ⟶ 512:
== Види још ==
{{wikisource|Српски грађански законик - оригинал}}
{{wikisource|Српски грађански законик - изводи}}
* [[Јустинијанов зборник]]
* [[Законоправило]]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Српски_грађански_законик”