Кинески језик — разлика између измена

'''[[Старокинески језик]]''' ({{lang|zh|上古汉语}}, {{lang|zh-Latn|Shànggǔ Hànyǔ}}), или „архаични кинески“, био је у употреби у [[династија Џоу|династији Џоу]] (око [[1046. п. н. е.|1046.]] до [[256. п. н. е.]]) и забележен је на [[Кинески бронзани записи|бронзаним артефактима]] и у класичним делима: [[Ш’ Ђинг|Књизи поезије]], ({{lang|zh|诗经}}, {{lang|zh-Latn|Shíjīng}}), [[Шу Ђинг|Књизи историје]], ({{lang|zh|书经}}, {{lang|zh-Latn|Shūjīng}}) и најстаријим деловима [[Ји ђинг|Књиге промене]], ({{lang|zh|易经}}, {{lang|zh-Latn|Yìjīng}}). Рад на реконструкцији овог језика започет је још у [[династија Ћинг|династији Ћинг]]. Фонетски елементи у кинеским карактерима, и изговор кинеских карактера у [[Јапан]]у, Кореји и [[Вијетнам]]у пружају могућност да се фонетски склоп овог језика делимично реконструише. Према истраживањима, старокинески језик није био у потпуности [[Изолативни језици|изолативан]], имао је богат гласовни систем, у коме су гласови диференцирани аспирацијом, али највероватније није имао [[тонски језик|тонове]].

 

 

Што се говорног језика тиче, развој је био знатно комплекснији. На северу Кине, и на подручју [[Сичуан]]а и [[Јунан]]а користе се варијанте мандаринског језика. [[Мандарински језик]] је превладао на северу пре свега због равничарског терена, док је на планинском југу Кине јако изражен диверзитет дијалеката. Присуство мандаринског у Сичуану објашњава се кугом у [[12. век]]у и депопулацијом, што је омогућило касније насељавање са севера.