Александар Вучо — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 41:
Последњи Вучов велики романсијерски подухват, [[трилогија]], или роман у три дела, с насловима „Омаме“ (1973), „И тако, даље Омаме“ (1976) и „Омаме, крај“ (1980), необичан је спој поетског, [[аутобиографија|аутобиографског]] и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и [[живот]]а, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.
После рата Вучо се посветио и филмској уметности и постао управник филмских предузећа Југославије (1947.) и председник Комитета за кинематографију у југословенској влади. Осим тога био је и директор ''Звезда-филма'' и ''Авала-филма''. Писао је доста филмских критика и сценарија, био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно дело, награду савеза књижевника (за роман „Распуст“) док му је роман „Мртве јавке“ био проглашен за најбољи роман године. Тадашњи председник СФР Југославије [[Јосип Броз Тито]] га је одликовао
== Дела ==
| |||