Барок — разлика између измена

Суштински прелом у коришћењу овог термина представља појава књиге [[Хајнрих Велфлин|Хајнриха Велфлина]] ''Ренесанса и барок'' [[1888]]. године: у њој је он не само аналитички приказао развој овог стила у [[Рим]]у, већ размотрио и могућности примене овог термина у [[историја|историји]] књижевности и музике. Након овог [[Хајнрих Велфлин|Велфлиновог]] позитивног вредновања барокне уметности уследио је низ студија из [[историја|историје]] [[ликовне уметности|ликовних уметности]], нарочито у Немачкој, али је његов покушај да термин пренесе и на књижевност остао неопажен. Права поплава студија у којима се тумаче барокне појаве појавила се пошто је [[Хајнрих Велфлин|Велфлин]] [[1915]]. објавио ''Принципе историје уметности'', у којима смену [[ренесанса|ренесансног]] и барокног принципа тумачи као темељни принцип развоја [[уметност]]и. После [[Први светски рат|Првог светског рата]] у Немачкој се појављује низ студија о бароку у немачкој литератури у [[17. век]]у, [[антологија|антологије]] [[поезија|поезије]] из тога доба и сл. То није случајно: сличности тога тренутка са оним у 17. веку, после [[Тридесетогодишњи рат|Тридесетогодишњег рата]], као и оновремене [[експресионизам|експресионистичке]] поезије с барокном довели су до разумевања барока заснованом на истина анисторичном паралелизму, али и на наглој појави могућности прихватања уметности раније презиране због њених конвенција, због њених тобоже неукусних [[метафора]], [[алегорија]], морбидних или сензуалних тема. У другој и трећој деценији [[20. век]]а термин барок врло је широко прихваћен у студијама књижевности, нарочито у делима Италијана [[Марио Прац|Марија Праца]] и, посебно, великог [[естетика|естетичара]] [[Бенедето Кроче|Бенедета Крочеа]]. У [[Србија|српској]] и [[Хрватска|хрватској]] [[историја књижевности|историји књижевности]] шира употреба овог термина појављује се тек после [[Други светски рат|Другог светског рата]], пошто га је још 1908. употребљавао [[Драгутин Прохаска]], у студијама [[Андрија Анђал|Андрије Анђала]] и, много шире, у радовима о [[дубровачка књижевност|дубровачкој књижевности]] 17. века [[Драгољуб Павловић|Драгољуба Павловића]].

 

Основне карактеристике барока се већ налазе у ренесансној уметности Европе јер је он проширење и завршетак овог уметничког покрета и схватања и њених тенденција. У одређеном смислу он је негација ренесансе јер у себи садржи компоненту која произлази из средњовековног хришћанства. Ова компонента се нарочито показала после [[Тридентски сабор|Тридентског концила]] у коме се решавао проблем реформације. Ренесанса је почела да се исцрпљује и око [[1520]]. године настаје [[маниризам]] који је био [[гротеска]]н и бавио се оптичким илузијама. Настанком барока овај став је превазиђен и пренебрегнут. Формулисане су јасне и разумљиве мисли и програм на препород хришћанства и због тога се често говори о католичкој реформацији. Јасно формулисани циљеви су створили релативно концизан језик који је назван барок. Најзначајнији представник уметничког правца од ренесансе прелаза ка маниризму и бароку је неоспорно [[Микеланђело Буонароти]].