Хеброн — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Касно Османско доба |
Доба Британског мандата над Палестином |
||
Ред 126:
До 1850. године, јеврејско становништво се састојало од 45–60 сефардских породица, којих је око 40 рођено у граду, и заједнице Ашкеназија у граду писутне 30 година, која се састојала од 50 породица, углавном пољских и руских,<ref>{{harvnb|Schwarz|1850|p=401}}</ref><ref>{{harvnb|Wilson|1847|pp=355–381, 372}}: The rabbi of the Ashkenazi community, who said they numbered 60 mainly Polish and Russian emigrants, professed no knowledge of the Sephardim in Hebron (p.377).</ref> из покрета [[Хабад]] (Љубавич Хасиди) који је заједницу основао 1823.<ref>{{harvnb|Sicker|1999|p=6}}.</ref> Успон Ибрахима-паше разорио је неко време локалну стакларску индустрију, јер је поред губитака живота, његов план за изградњу медитеранске флоте довео до озбиљне сече у шумама Хеброна, а огревно дрво за пећи постајало је све ређе. У исто време, Египат је почео да увози јефтино европско стакло, преусмеравањем хаџа из Дамаска преко Трансјорданије елиминисан је Хеброн као полазиште, а Суецки канал (1869) оставио га је без трговине караванима. Последица је био стални пад локалне економије.<ref>{{harvnb|Büssow|2011|pp=198–99}}.</ref>
У то време град је био подељен на четири четврти, и то су: Древна четврт („Харат ал-Кадим”) близу пећине Мапела; јужно од четврти Трговина свиле („Харат ал-Казаз”), насељене Јеврејима; Шеикова четврт из доба Мамелука („Харат аш шеик”) на северозападу, а даље на северу, Густа четврт („Харат ал-Харба”).<ref>{{harvnb|Wilson|1847|p=379}}.</ref><ref>{{harvnb|Wilson|1881|p=195}} mentions a different set of names, the Quarter of the Cloister Gate (''Harat Bab ez Zawiyeh'');the Quarter of the Sanctuary (''Haret el Haram''), to the south-east.</ref> Новоименовани османски ''[[паша]]'' [[санџак]]а у Јерусалиму, [[Ћамил-паша]], покушао је 1855. да угуши побуну у региону Хеброна. Ћамил и његова војска упутили су се према Хеброну у јулу 1855, са представницима енглеског, француског и других западних конзулата као сведоцима. Након што је уништио сву опозицију, Ћамил је именовао Салама Амра, брата и снажног ривала Абда Ал Рахмана, за ''назира'' из хебронског краја. После овога релативни мир је владао у граду следеће 4 године.<ref>{{harvnb|Schölch|1993|pp=236–37}}.</ref><ref>{{harvnb|Finn|1878|pp=305–308}}.</ref> Мађарски Јевреји из [[Карлин−Столин (Хасиди)|Карлин Хасидске]] заједнице настанили су се у другом делу града 1866.<ref name="Shragai 2008">{{harvnb|Shragai|2008}}.</ref> Према Надаву Шрагају арапско-јеврејски односи су били добри, а Алтер Ривлин, који је говорио арапски и сиријско-арамејски, постављен је за јеврејског представника у градском већу.<ref name="Shragai 2008"/> Хеброн је био погођен јаком сушом током 1869–1871 и па се храна продавала по десет пута вишој цени од нормалне вредности.<ref>[https://books.google.com/books?id=e7xrAAAAMAAJ Историја Јевреја Холандских Антила, свезак 2], Исак Самуел
Касно у 19. веку производња хебронског стакла је опала због конкуренције увозних европских стакларских производа, међутим производи из Хеброна су се и даље продавали, нарочито међу сиромашним становништвом и путујућим јеврејским трговцима из града. <ref>{{harvnb|Schölch|1993|pp=161–62}} quoting David Delpuget ''Les Juifs d´Alexandrie, de Jaffa et de Jérusalem en 1865'', Bordeaux, 1866, p. 26.</ref> На [[Светска изложба у Бечу 1873.|Светској изложби у Бечу 1873.]] Хеброн је представљен стакленим украсима. Извештај француског конзула из 1886. године указује да је производња стакла остала важан извор зараде за Хеброн, а четири фабрике годишње су зарађивале 60.000 франака.<ref>{{harvnb|Schölch|1993|pp=161–62}}.</ref> Иако се економија других градова Палестине заснивала искључиво на [[Трговина|трговини]], Хеброн је био једини град у Палестини који је комбиновао [[Пољопривреда|пољопривреду]], [[сточарство]] и трговину, укључујући производњу стакленог посуђа и обраду коже. То је зато што се најплоднија земља налазила унутар градских граница.<ref name="Taraki Giacaman">{{harvnb| Tarākī|2006|pp=12–14}}</ref> Град се ипак сматрао непродуктивним и имао је репутацију „азила за сиромашне и духовне”.<ref name="Taraki Giacaman2">{{harvnb|Tarākī|2006|pp=12–14}}: „Током осамнаестог и деветнаестог века, па све до двадесетог, Хеброн је био периферна, гранична заједница, која је привлачила сиромашне сељаке и оне са суфијским склоностима из своје околине. Традиција шорабата Сајидна Ибрахима, кухиње са супом која је преживела до данашњих дана и под надзором ''авкафа'', и суфијске ''заваја'' дала је граду репутацију азила за сиромашне и духовне, цементирајћи сиромашну касту града који је издржавао непродуктивне и оне у потреби (Џубе 2003). Ова репутација је била дужна да пролије конзервативну, досадну касту на град, место које није познато по високом стандарду живота, динамичности, или иновативности”.</ref> Разликујући се у архитектонском стилу од [[Наблус]]а, чији су богати трговци градили лепе куће, главна карактеристика Хеброна била су његова полуурбана, полусеоска пребивалишта.<ref name="Taraki Giacaman"/>
Ред 135:
=== Доба Британског мандата над Палестином ===
[[Датотека:British loyalty meeting in Hebron, 3 July 1940.jpg|мини|
Током 1929. муслимански екстремисти извршили су масакр локалног јеврејског становништва. У масакру је страдало 67 цивила, а преостало јеврејско становништво избегло је из града.{{sfn|Segev|2000|pp=316}} Након [[Шестодневни рат|Шестодневног рата]] 1967, и израелског заузимања Хеброна, јеврејско присуство у граду је обновљено.
| |||