Јустинијанова династија — разлика између измена

[[Јустинијан I]] (527—565) је последњих година владавине свог ујака већ био de facto савладар. Јустинијанова владавина спада у једну од најсјајнијих у дугој римско-византијској историји. Јустинијан је покушао да обнови превласт Римљана у западном МедитеануМедитерану покоравањем варварских краљевина [[Вандали|Вандала]], [[Остроготи|Острогота]] и [[Визиготи|Визигота]]. Његове ратове успешно су водили војсковође [[Велизар (војсковођа)|Велизар]] и [[Нарзес]], а цар је и у другим областима имао способне саветнике. Велику кодификацију римског права, најтрајнији споменик Јустинијановој влади, спровео је правник [[Трибонијан]], а обнову и изградњу Цариграда надзирао је архитекта [[Исидор из Милета]] (градитељ [[Аја Софија|цркве Пресвете Мудрости ('''Аја Софија''')]]). Поред тога Јустинијан је градио цркве и манастире широм Царства, као и тврђаве и друге грађевине. Новац за овако амбициозне и скупе пројекте успешно је прибирао бесккрупулозни преторијански префект Истока [[Јован Кападокијски]], а касније његов наследник [[Петар Варсим]]. У прве две деценије велики саветник и савезник цара, али стална опозиција у питањима верске политике, била је његова супруга [[Теодора (супруга Јустинијана I)|Теодора]]. Јустинијанова владавина имала је и своје неуспешније стране нарочито у погледу верске политике у оквиру које је цар покушавао безуспешно да реши спорове између [[монофизитство|монофизита]] и [[православље|православних]] и нађе заједнички језик са папством. Поред тога мир са [[Сасанидско царство|Сасанидском Персијом]] је купован огромним сумама новца, а одбрана подунавске границе, коју су готово редовно почели да пустоше [[Словени]] и Прото-Бугари, је запостављена. Најзад, Јустинијанова владавина је била и велико доба историографије захваљујући [[Прокопије из Цезареје|Прокопију из Цезареје]] и [[Агатија|Агатији из Мирине]], који су писали по угледу на античке ауторе, и хроничару [[Јован Малала|Јовану Малали]].

[[Маврикије]] (582—602) је покренуо велике реформе на Западу где је врховну војну и цивилну команду ставио у руке егзарха у Равени и [[Картагина (град)|Картагини]]. У [[Хиспанија|Шпанији]] је [[584]]. Царство изгубило своје главно упориште, град [[Кордоба|Кордобу]], а у Италији се почела осећати и политичка независност папе [[Папа Гргур I|Гргура I Великог]]. Ипак, мир са Персијом је постигнут након што је Маврикије 591. помогао збаченом Хозроју II да се врати на престо. Хозроје је ожењен царевом ћерком и препустио је Царству делове Јерменије и Месопотамије. На Балкану је Маврикије делимишноделимично повратио равнотежу након што је од [[592]]. војска редовно упадала на територије северно од Дунава и узнемиравала аварске и словенске насеобине. Маврикијева одлука да војска презими на варварској територији изазвала је побуну и уздизање центуриона [[Фока (византијски цар)|Фоке]] на царски престо. Маврикије је остао упамћен као заштитник православних, способан владар и аутор једног од првих византијских дела о војној вештини ''Стратегикона''.