|
Начела о слободи пловидбе на међународним рекама, донета на [[Бечки конгрес|Бечком конгресу]] [[1815]], примењена су на Дунав [[Париски мир (1856)|Париским уговором]] из [[1856]]. Да би се обезбедила примена ових начела, Париски уговор предвидео је формирање двеју комисија: привремене, под називом Европска комисија чији је мандат имао да траје две године, и сталне, Прибрежне комисије. У Европску комисију ушли су представници [[Велика сила|великих сила]]: [[Француска|Француске]], [[Аустријско царство|Аустрије]], [[Британска империја|Велике Британије]], [[Пруско краљевство|Пруске]], [[Руска Империја|Русије]], [[Краљевина Пијемонт-Сардинија|Пијемонта]] и [[Османско царство|Турске]] и њена надлежност простирала се од ушћа [[Искар]]а. У Прибрежну комисију ушли су представници Аустрије, [[Краљевство Баварска|Баварске]], Турске и [[Kraljevina Virtemberg|Виртемберга]], као и комесари [[Дунавске кнежевине|трију подунавских кнежевина]] — [[Кнежевина Влашка|Влашке]], [[Кнежевина Молдавија|Молдавије]] и [[Кнежевина Србија|Србије]], чије је наименовање одобравала [[Порта]]. Надлежност ове комисије простирала се на цео пловни ток Дунава.{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|p=377}}
Европској комисији стављено је у задатак рашчишћавање [[Делта Дунава|делте Дунава]], како би се омогућила пловидба за веће бродове, а Прибрежна комисија имала је задатак да донесе правила о пловидби, [[Rečna policija|речној полицији]], да оклониотклони све сметње које онемогућавају примену начела Бечког конгреса, и да након две године преузме све послове из надлежности Европске комисије. Међутим, Прибрежна комисија потиснута је у позадину, а Европској комисији стално је продужаван мандат и проширивана надлежност. На тај начин Европска комисија постала је стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, закључује зајмове, кажњава преступе; имала је своју заставу, а њени чланови уживали су [[дипломатски имунитет]]. Велике силе обезбедиле су на тај начин себи контролу и право непосредног управљања, чиме су грубо повређена права прибрежних држава.{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|p=377}}
Решење дунавског питања у то време одражавало је у основи политичке односе у [[Европа|Европи]]. Париским конгресом окончан је [[Кримски рат]], у коме су се сукобиле опречне [[Империјализам|империјалистичке тежње]] великих сила по питању [[Балканско полуострво|Балкана]] и [[Подунавље|Подунавља]]. Русија је потиснута са Дунава, а чак је и њено право на [[Црно море|Црном мору]] било ограничено, будући да јој је забрањено да ту држи своју ратну морнарицу и да одржава и изграђује војна утврђења. С друге стране, политички и економски утицај Аустрије све се више осећао, не само на Дунаву, него и у појединим областима Балкана. Коначно треба истаћи »да је Енглеска настојала да учврсти свој политички утицај у Подунављу и на тај начин олакша постепено економско продирање у те земље«. Прибрежне земље, пре свега Румунија и Србија, биле су исувише слабе да се супротставе притиску великих сила, односно заштите своја суверена права. Према томе, политички моменти играли су пресудну улогу у решавању дунавског питања у то време.{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|pp=377-378}}
Статут је гарантовао слободу пловидбе на Дунаву од [[Улм]]а до ушћа за све бродове, без обзира чију заставу носе, и то не само на Дунаву, но и његовим притокама [[Morava (reka)|Морави]] и [[Таја|Таји]], на делу који чини границу између Аустрије и Чехословачке, [[Драва|Драви]] од [[Барч]]а, [[Тиса|Тиси]] од [[Самош]]а и [[Мориш]]у од [[Арад]]а, као и на пловним каналима који би се у будућности евентуално израдили.{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|p=378}}
Управа над Дунавом била је поверена двема комисијама: Европској, која је имала иста овлашћења као и пре [[Први светски рат|Првог светског рата]], и Међународној дунавској комисији. У Европску комисију ушле су Енглеска, Италија, Француска и [[Краљевина Румунија|Румунија]], а одстрањене су побеђена Немачка и Русија. Ова комисија имала је широка законодавна, судска, административна и финансијска овлашћењовлашћења, те је њој било и поверено обезбеђење слободе пловидбе. Надлежност ове комисије простирала се од [[Браила|Браиле]] до [[Црно море|мора]].{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|p=378}}
Међународну дунавску комисију сачињавали су представници прибрежних држава, као и представници Француске, Велике Британије и Италије. Њена надлежност простирала се од Улма до Браиле, али њена улога сводила се углавном на право надзора. Дунавски статут из 1921. измењен је [[Синајски споразум (1938)|Синајским споразумом]] од 18. августа [[1938]], а нешто касније употпуњен Букурешким уговором од 1. марта [[1939]]. Ова два уговора изменила су у основи режим пловидбе, и то на начин супротан слову Статута ит 1921. Ревизију Статута условиле су тадашње политичке кризе у Европи.{{sfn|Аврамов & Крећа|2003|pp=378-379}}
На заседању министара спољних послова великих сила, одржаном у Њујорку децембра 1946, издата је заједничка декларација у којој се предлаже сазивање конференције која би регулисала питање пловидбе на Дунаву. Позив је упућен свим прибрежним земљама: Совјетском Савезу, Украјини, Бугарској, Румунији, Југославији, Чехословачкој и Мађарској, као и трима великим силама САД, Великој Британији и Француској.
На конференцији која је одржана у Београду, јула-августа 1948, појавила су се размимоилажења између учесника. Западне силе изашле су са теуомтезом да је Статут из 1921. на снази те да га је могуће мењати само сагласношћу свих држава потписница. Насупрот томе, представници пребрежних држава тврдили су да Статут из 1921. није на снази те да конференција има ''carte blanch'' и право да регулише дунавски проблем независно од дотадашњих правних аката. Указали су при томе да је Статут измењен без сагласности држава потписница и друго, да је Статут у супротности са одредбама Завршног агкаакта Бечког конгреса. Права која су велике силе стекле Статутом из 1921, а раније Париским уговором, водила су првенствено рачуна о интересима великих сила, а не и интересима пребрижнихприбрежних држава. Прихватањем начела слободе пловидбе на међународним рекама, међународна заједница пошла је од економских момената и потреба међународне трговине. Међутим, велике силе, кроз свој положај у комисијама, користиле су та права, у великој мери, у циљу политичке доминације.
На Београдској конференцији, 18. августа 1948. усвојена је КонвоенцијаКонвенција о прежимурежиму пловидбе на Дунаву, на бази предлога који је на самој конференцији поднео Совјетски Савез, уз неке мање исправке. Конвенцију су потписале: Бугарска, Чехословачка, Румунија, ЈуголславијаЈугославија, Мађарска, СССР и Украјина, а накнадно 1960. пришла је Аустрија, која је на конференцији била само посматрач, будући да у то време није био решен њен послератни статус. САД су гласале против конвенције, а представници Француске и Велике Британије одбили су да учествују у гласању, истичући да Статут из 1921. сматрају још увек важећим. Савезна Република Немачка је једнина подунавска земља која није била чланица Конвенције из 1948, све до рушења Берлинског зида и распада Источног блока.
==== Основна начела Конвенције из 1948. ====
Полазећи од потребе јачања економских и културних веза између држава, конвенција у чл. 1. прокламује начело слободе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава »на бази равноправности, у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговичкетрговачке пловидбе«. С друге стране, водећи рачуна о интересима прибрежних земаља и њеним сувереним правима, Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља. Што се тиче пловидбе ратних бродова подунавских земаља, они могу пловити само у својим територијалним водама, а у туђе воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе. На тај начин начело слободе пловидбе, у чијем основу лежи идеја о свеопштем економском интересу, доведена је у склад са потребама безбедности прибрежних држава.
Режим установљен поменутом Конвенцијом, за разлику од режима који је важио у периоду између два рата, односи се само на пловни део Дунава од Улма до Црног мора, а у делти само на рукавац Сулине, а не и на целу делту, нити на притоке Дунава.
== Значај Дунава за унутрашњу пловну мрежу Србије ==
[[Датотека:Belgrade_iz_balona.jpg|мини|десно|250п|Београд, ушће Дунава и Саве]]
Ријечни [[саобраћај]] код нас, а у свијету транспорт на унутрашњим пловним путевима или унутрашња пловидба, је веома значајан вид транспорта терета, док је његова улога незнатна у превозу путника у односу на друге копнене видове путничког саобраћаја и транспорта. С тим у вези, у овом раду ћемо се сконцентрисати углавном на допринос [[Дунав]]а на повезивање битних лука и индустријских центара и његов допринос транспорту терета. Као што је познаатопознато, већи дио индустрије, привредних и услужних дјелатности дугује много за свој опстанак и прогрес ниским трошковима добијања сировина, репродукционих материјала, енергије, контејнера и других јединичних терета. Неке индустријске гране могу једино изаћи на тржиште преко унутрашњег водног транспорта, јер су други видиовивидови транспорта неприхватљиви (нпр. грађевинска индустрија, рударство, металургија, хемијска и нафтна индустрија итд.). Дунав је за [[Србија|Србију]] замјена за море и ријека од највећег значаја. У првом дијелу овог рада ћемо се сконцентрисати на опште карактеристике ријечног бродарства Србије, као и флоте Србије и размотрити постојеће податке о њима. Даље у раду описаћемо мрежу унутрашњих пловних путева Србије, са посебним акцентом на карактеристике Дунава. У трећем дијелу овог рада размотрићемо квантитативно значај пловног пута у Србији за транспорт робе и путника. У последњем дијелу овог рада описаћемо однос Просторног Плана Републике Србије према Подунављу.
== Речно бродарство Србије ==
=== Општа разматрања положаја речног бродарства Србије у европском окружењу ===
Флота на европским унутрашњим пловним путевима обухвата 38400 пловних јединица носивости око 2800000 т крајем 20. вијека. Флота на Рајни и Дунаву обухвата највећи број пловила, али она није подјендакоподједнако распоређена између обалских држава. Око половине флоте по тонажи на Рајни припада [[Холандија|Холандији]], четвртина [[Њемачка|Њемачкој]], а остатак чине флоте [[Белгија|Белгије]], [[Француска|Француске]] и [[Швајцарска|Швајцарске]]. На Дунаву, Румунија поседује највећу флоту (33,8 %), Украјина (25%), док се остали део дели између Србије, Бугарске, Словачке, Мађарске и Аустрије. Хрватска и Немачка имају незназнонезнатно учешће. Анализа дунавске флоте по носивости показује да се 75% бродова по носивости налази у границама између 1000 и 3000 т. У оквиру ове групе једна трећина се односи на бродове између 1500 и 2000 т. Друга група, навише заступљена по носивости, обухвата пловила између 1000 и 1500 т. Дунавска флота Аустрије, Бугарске, Њемачке, Румуније и Словачке обухвата бродове веће нсивостиносивости него флота Србије и Мађарске. Више од 40% укупне флоте на Дунаву се може користити на каналу Мајна – Дунав у погледу димензије бродова, потисница и комора бродских предводница. Анализа рајнске флоте по носивости у поређењу са дунавском флотом показује да је просјечна носивост пловила на Рајни релативно мања. Носивост бродова на Рајни обухвата преко 30% бродова носивости до 1000 т и 57% бродова између 1000 т и 3000 т. Значајна разлика постоји између видова експлоатације или начина кориштења превозних средстава између Рајне и Дунава. Систем тегљења више постоји на Рајни. Моторни теретњаци данас чине 25% флоте на Рајни. На Дунаву, систем потискивања се брзо ширио последњих деценија, али није у потпуности замијенио систем тегљења, јер систем тегљења идаљеи даље обухвата 25% дунавске флоте по носивости. Систем потискивања доминантан на Дунаву са учешћем од 63%, док је учешће моторних теретњака изузетно мало са око 10% у односу на укупну носивост дунавске флоте. Број ријечних бродарстава у земљама Еу прелази 10 хиљада, од којих 95% посједује само један или два брода. Мала бродарства чине кичму европске унутрашње пловидбе и њихово учешће је стабилно у дугорочном периоду. На Дунаву, у земљама Југоисточне Европе је потпуно обрнута ситуација. Ове земље, укључујући Србију, имају углавном једну велику компанију која посједује велику флоту и ужива право релативне заштите у домаћој и међународној размјени. Међутим, у већини подунавских земаља ове компаније су се трансформисале у мања бродарства, а поред њих постоји и већи број приватних и мјешовитих компанија. У Европи не постоји јединствено тржиште за ријечно бродарство упркос фрагментима у разним ријечним басенима и каналским везама.
=== Флота на унутрашњим пловним путевима Србије ===
== Мрежа унутрашњих пловних путева Србије ==
Унутрашњи пловни путеви Србије припадају Дунавској мрежи унутрашњих пловних путева у Европи. Мрежу ових пловних путева чине ријеке: Дунав, Сава и Тиса као пловне саобраћајнице, Тамиш и бегејБегеј као мање пловне ријеке и мрежа пловних канала Дунав – Тиса – Дунав укупне дужине око 1677 km. Мрежа унутрашњих пловних путева Србије обухвата природне и вјештачке пловне путеве (каналски систем Дунав – Тиса – Дунав). Главни међународни пловни пут у Србији је ријека Дунав, чије се учешће у обиму промета транспорта терета мијења између 80-90% годишње у односу на остале унутрашње пловне путеве Србије.
== Галерија ==
|
