Дунав — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 268:
На конференцији која је одржана у Београду, јула-августа 1948, појавила су се размимоилажења између учесника. Западне силе изашле су са тезом да је Статут из 1921. на снази те да га је могуће мењати само сагласношћу свих држава потписница. Насупрот томе, представници пребрежних држава тврдили су да Статут из 1921. није на снази те да конференција има ''carte blanch'' и право да регулише дунавски проблем независно од дотадашњих правних аката. Указали су при томе да је Статут измењен без сагласности држава потписница и друго, да је Статут у супротности са одредбама Завршног акта Бечког конгреса. Права која су велике силе стекле Статутом из 1921, а раније Париским уговором, водила су првенствено рачуна о интересима великих сила, а не и интересима прибрежних држава. Прихватањем начела слободе пловидбе на међународним рекама, међународна заједница пошла је од економских момената и потреба међународне трговине. Међутим, велике силе, кроз свој положај у комисијама, користиле су та права, у великој мери, у циљу политичке доминације.
На Београдској конференцији, 18. августа 1948. усвојена је Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву, на бази предлога који је на самој конференцији поднео Совјетски Савез, уз неке мање исправке. Конвенцију су потписале: Бугарска, Чехословачка, Румунија, Југославија, Мађарска, СССР и Украјина, а накнадно 1960. пришла је Аустрија, која је на конференцији била само посматрач, будући да у то време није био решен њен послератни статус. САД су гласале против конвенције, а представници Француске и Велике Британије одбили су да учествују у гласању, истичући да Статут из 1921. сматрају још увек важећим. Савезна Република Немачка је
==== Основна начела Конвенције из 1948. ====
Полазећи од потребе јачања економских и културних веза између држава, конвенција у чл. 1. прокламује начело слободе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава »на бази равноправности, у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговачке пловидбе«. С друге стране, водећи рачуна о интересима прибрежних земаља и њеним сувереним правима, Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља. Што се тиче пловидбе ратних бродова подунавских земаља, они могу пловити само у својим територијалним водама, а у туђе воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе. На тај начин начело слободе пловидбе, у чијем основу лежи идеја о свеопштем економском интересу, доведена је у склад са потребама безбедности прибрежних држава.
| |||