Лука Вучинић — разлика између измена

Рођен је [[31. октобар|31. октобра]] [[1922]]. године у [[Рогами]]ма, код [[Подгорица|Подгорице]]. Потиче из учитељске[[учитељ]]ске породице. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију је до седмог разреда учио у Подгорици. Пошто је [[1939]]. године постао члан [[Савез комунистичке омладине Југославије|Савеза комунистичке омладине Југославије]] (СКОЈ), био је избачен из гимназије, па је школовање морао наставити у [[Пећ]]и.

Априла [[1941]]. године, после [[Априлски рат|окупације Краљевине Југославије]], напустио је Пећ и вратио се у родно место. Одмах се укључио у припреме за устанак и радио је на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме. У [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулском устанку]], учествовао је у борбама у околини Подгорице. Због исказане храбрости у првим борбама, августа 1941. године је био примљен у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ). Потом је био одређен за пратиоца [[Блажо Јовановић|Блажа Јовановића]], секретара [[Савез комуниста Црне Горе|Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору]] и [[Иван Милутиновић|Ивана Милутиновића]], делегата [[Врховни штаб НОВЈ|Врховног штаба НОПОЈ-а]].

Априла [[1942]]. године, када је Блажо Јовановић преузео дужност команданта [[Зетски партизански одред|Зетског партизанског одреда]], Лука је био одређен за [[Политички комесар|политичког комесара]] једне чете. Као изузетно храброг и способног борца, Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору га августа 1942. године, заједно са Радом Бошковићем и Петром Секулићем, упућује из Пипера у Босну, да успостави везу са Врховним штабом и [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]]. После двадесет дана пробијања кроз непознате крајеве и непријатељску територију, успевају да изврше задатак. Лука тада остаје у Босни и ступа у [[Пета пролетерска црногорска ударна бригада|Пету пролетерску црногорску пролетерскуударну бригаду]], у којој је касније био постављен за политичког комесара Друге чете у Четвртом батаљону.

Са Петом црногорском пролетерском црногорском бригадом, прошао је многе борбе, а често се истицао храброшћу. У нападу на село [[Росуље (Бугојно)|Росуље]], близу [[Бугојно|Бугојна]], септембра 1942. године, вешто се провукао поред непријатељских стража, ускочио у добро чувани логор, бацио бомбе на [[Усташка војница|усташе]], окупљене око ватре и нанео им знатне губитке. Убрзо потом, код Бистрог, у близини [[Травник]]а, био је један од првих бораца из три батаљона који је ушао у непријатељско упориште. Тада је заробљено и убијено око 200 непријатељских војника. Пред напад Четвртог батаљона на воз и пругу [[Доњи Вакуф]]-Бугојно–Бугојно, када је требало уништити добро утврђени двоспратни бункер из кога је контролисан једини прелаз –— мост на набујалом [[Врбас (ријека)|Врбасу]], одмах се са још два друга јавио као добровољац и успешно извршио акцију.

Децембра 1942. године, када је главнина Пете пролетерске црногорске пролетерске бригаде пребацила на територију [[Кнежево|Скендер Вакуф]] – [[Котор Варош]] – [[Бања Лука]], Друга чета је после десетодневних борби, успела да одбрани део слободне територије и да ухвати вођу четничка са тог подручја –— Буда Тодића. У знак признања Луки Вучинићу, на овом подухвату, командант бригаде [[Сава Ковачевић]] му је лично поклонио пиштољ заробљеног четничког вође. Још један сличан подвиг извео је јануара [[1943]]. године, када је приликом заузимања Шехер Вароши, заробио усташког команданта града.

На почетку [[Операција Вајс I|Четврте непријатељске офанзиве]], када је Четврти батаљон разрушио пругу Доњи Вакуф-ТравникВакуф–Травник, био је опкољен јаким усташким снагама од око 800 људи. Тада је Друга чета била одређена као заштитница, а Лука је затим да би спасао што више својих бораца, заједно са [[Велимир Радичевић|Вецом Радичевићем]], народним херојем, штитио повлачење. Њих двојица су тек сутрадан успели да се врате у чету, а до тада је већина бораца мислила да су погинули. Друге ноћи [[Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.|битке за Прозор]], фебруара 1943. године, Друга чета је успела да уништи три бункера, прва продре у град и ослободи таоце из биоскопа. И овог пута Лука и Вецо Радичевић, су били први борци који су ушли у Прозор. Приликом ослобођења [[Невесиње|Невесиња]], после тешке ноћне борбе, отворио је ватру на непријатеља из непосредне близине и тако омогућио бомбашима да се привуку и униште непријатељско утврђење. Овим подвигом, био је отворен пут према Невесињу, које је било ослобођено за сат времена.

У [[Битка на Сутјесци|пробоју на Сутјесци]], [[13. јун]]а [[1943]]. године, био је тешко рањен –— пао је поред свог команданта Саве Ковачевића. Његови другови су мислили да је погинуо, па су га прекрили шаторским крилом. Освестио се тек, када су, у његовој непосредној близини, немачки војници убијали преостале партизанске рањенике. Направио се мртав, а затим се одвукао до реке, где му је неколикодесет дана указивао помоћ један рањенисаборац. Током промене положаја, Вучинић је под тежином задобијених рана застао и поручио свом саборцу да га остави, што је овај у први мах одбио, али се у договору са Вучинићем ипак склонио у оближњи шумарак, за случај да наиђе четничка борацгрупа. Потпуно изнемоглог, после девет дана, нашле су га партизанке Ика Перовић и Јагода Богићевић и пренеле до села [[Изгори]], а потом у околину Подгорице. Његов саборац се у међувремену придружио једној партизанској чети, а њима оставио краву коју су он и Вучинић водили са собом. О овоме догађају, писао је и [[Владимир Дедијер]] у свом „Дневнику“.<ref name="vučinić-nob">[http://www.znaci.net/00003/745.php?broj=253&pripadnost=knjiga%20II Vladimir Dedijer: DNEVNIK 1941-1944, knjiga II];''znaci.net'', 1981</ref>

После оздрављења, био је постављен за секретара Месног комитета КПЈ у Пиперима, на чијем подручју је тада у веома тешким условима, јер је ово била четничка територија, радило око 120 илегалаца, међусобно неповезаних. Једне ноћи, Вучинић је сам разоружао четничку заседу, а наредних дана је са Војом Тодоровићем и Олгом Поповић, упао у четнички штаб у Копиљу и команданту четника Грујовићу поставио ултиматум да престане с прогонима илегалаца. Он је ово прихватио, што је имало велико морално дејство на присталице [[Народноослободилачки покрет Југославије|НОП-а]] у Пиперима. Нешто касније, у борби с четницима Баја Станишића, Лука је био тешко рањен. Сломљене ноге, преношен је с једног места на друго, док није пребачен у ослобођено [[Беране]], где је постављен за политичког комесара и партијског руководиоца Корпусне болнице. Због озбиљности повреда, био је упућен у [[Италија|Италију]] на лечење, где је био оперисан. Током боравка у [[Бари]]ју, вршио је дужност секретара партијске ћелије у Санитетској мисији.

Умро је у [[Београд]]у, [[14. јануар]]а [[1992]]. године.