|
=== Почеци манихејства ===
Мани, зачетник манихејства родио се 14. априла 216. године у [[Халдеја|Халдеји]] у Селеуцији – Ктесифону. По предању, његовом оцу, Патеку, неки глас је три дана узастопно налагао да не једе месо, не пије вино и да избегава жене. Узнемирен, Патек приступни једној баптистичкој гностичкој секти, елкасаитима. Дете се роди као богаљ (у ствари било је хромо). Када је дечак напунио четричетири године, отац га узе себи, да би га одгајао у елкасаитској заједници. Више од двадесет година Мани је растао и формирао се у једној веома ревносној јудео-хришћанској средини. Према томе, не треба потцењивати удео хришћанских елемената у манихејској синтези. Па ипак, Манијева верска вокација стоји у опозицији с [[Теологија|теологијом]], [[Есхатологија|есхатологијом]] и обредима [[Хришћани|хришћана]]. Доживео је два [[Откровење|откровења]], једно када је имао 12, а друго у својој 24. години, она су му помогла да схвати каква је његова мисија и оснажила га је да раскине са сектом елкасаита. Сам Мани нам је пренео садржај тих откровења. У првом откровењу један анђео му је пренео поруку „Краља Раја светлости“<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и релгијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=227}}</ref> (врховног и доброг Бога манихејства), где је од њега захтевано да напусти заједницу свог оца. У другом откровењу стигла је порука у којом му је поручено да је време да ступи у акцију: „Сада је дошло време да се јавно покажеш и гласно обзнаниш своје учење.“ <ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=227}}</ref>Између 240. и 243. године Мани је пошао на свој први апостолски пут у Индију на позив цара Шапура 1, па се Мани обрео у Белапуту (Гундешахпур), престоници [[Сасаниди|Сасанида]]. Пророк је оставио снажан утисак на Шапура и он му је допустио да, заједно са својим мисионарима, проповеда по целој царевини. На тај начин је нова религија званично призната и датум је побожно сачуван: 21. март 242. године (или, према другачијем рачуну, 9. април 243. године). Априла 272. године [[Шапур I]] умире, а на престо долази његов син Хермизд, нови владалац обновио је Манију заштитне повеље и допустио му да оде у Халдеју. Међутим, после непуних одину дана Хермизд умире и престо припада његовом брату Бахраму који је позвао Манија да изађе пред њега. Чим је стигао био је изложен оптужбама врховног мага Картера који је сматрао да учења Манија одвраћају вернике од званичне религије. Када је Мани обзнанио божански карактер своје мисије, Бахрам је праснуо: „А зашто би то откровење било учињено теби, а не Нама, господарима земље?“<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=228}}</ref> На то је Мани једино могао да одговори „Таква је воља Божја“.<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=228}}</ref> Након тога је осуђен, окован у ланце и бачен у тамницу. Имао је три ланца на рукама, три на ногама који су му онемогућавали да учини и најмањи покрет због чега је трпео ужасне патње. Манијево страдање, за које су манихејци употребљавали хришћански израз „распеће“ – трајало је 26 дана. Пророку је ипак дозвољено да прими своје једновернике и у предању су сачуване у нешто измењеном облику, бројне поучне епизоде. Мани је издахнуо 26. фебруара 277. године, у својој шездестој години. Његово тело је било исечено на комаде, а глава изложена на капији града. Одмах након пророкове смрти, Бахран је наредио немилосрдно сузбијање покрета, иако је изгледало да ће манихејска Црква коначно престати да постоји, она је наставила да напредује током векова, да би се проширила до Иберијског полуострва на западу и до Кине на истоку.
== Манихејска гноса ==
|
