Историја Лужичких Срба — разлика између измена

После освајања Лужичких Срба њихове земље су припале су немачким краљевима који су их касније разделили световним и црквеним феудалцима. У 9. и 10. веку код Лужичких Срба се изградила нова друштвена структура. Старо лжичкосрпско племство је углавном истребљено током ратова с Немцима. Неки његови представници прешли су на страну победника и придружили се немачком племству. Маркгрофови, витезови, бискупи и [[Ава|опати]] били су углавном Немци. Основна маса освојеног становништва сада се састојала од зависних сељака који су трпели основну тежину радова и пореза (у натури — летином, стоком, одећом, медом, сребром, робовима{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=101}}). Доњи слој укључивао је неслободне и робове: они су били лишени свих права, могли су бити продати или размењени.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =22}} Године 971. четири лужичкосрпска племена су плаћала данак робовима, а почетком 11. века је мајсенски маркгроф [[Гунцелин (Мајсен)|Гунцелин]] продао лужичкосрпске зависне сељаке јеврејским трговцима.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=97}} Године 1040. у жупи Зурба источно од [[Наумбург]]а се први пут помиње [[смурди]]: они су били подложни правним и економским ограничењима.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=98}} Било је још и слободних сељака који су плаћали државне порезе. Многи од њих су били немачки насељеници, а у њиховом поседу били су земљишта, шуме и ливаде.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =22}} Одвојену групу сељака формирали су „[[Витезови код Лужичких Срба|витезови]]”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=99}} Зависни слојеви становништва према својој националности били су углавном Лужички Срби. На лужичкосрпској територији биле су створене маркгрофовије. На земљама Лужичана се појавила [[Саксонска Источна марка|Источна марка]], а касније — [[Лужичка марка]],{{sfn|Zarys serbskich stawiznow|1976|p =23—24}} на земљама милчана — [[Мајсенска марка]], на осталих земљама Лужичких Срба — [[Мерзебург (маркгрофовија)|Мерсебуршка]] и [[Цајц (маркгрофовија)|Цајцка]] марке. На челу марака били су тирингијски и саксонски грофови.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =22}}

Године 1003. од немачког краљевства су се одвојили Милчани. Ускоро у зимско време овамо је провалио је Хајнрих II, опустошио крај и немилосрдно покорио Милчане. Отада војни отпор лужичкосрпских племена за независност коначно се угасио.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=71}}

У другој половини 11. века мерсебуршки бискуп [[Вернер Мерсебуршки|Вернер]] тражио је да му пошаље „књиге на словенском језику”.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Христианство в странах Восточной, Юго-Восточной и Центральной Европе на пороге второго тысячелетия|url=http://inslav.ru/images/stories/pdf/2002_Xristianstvo.pdf|location=Москва|publisher=Языки славянской культуры|year=2002|pages=55}}</ref> Мајсенска бискупија до 1402. године се потчињавала Магдебуршком надбискупу, након чега је потчињена непосредно римском папи. Од 1066. до 1106. године на челу епископије био је свети [[Бено (бискуп)|Бено]] — покровитељ Лужичких Срба. По учењу језика Бено се често појављивао у Лужици, посебно у [[Геда|Геди]],{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =26}} где је око 1076. године дозволио основати цркву.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =28}} Године 1248. је основан цистерцијански манастир [[Мариенштерн]], који се звао „Јутарња звезда”. Будишин и [[Каменц]] важе као најстарије парохије на лужичкосрпским земљама. У Будишину 1240. године је изграђена је [[Црква свете Марије (Бауцен)|црква свете Марије]], 1280. године — [[Црква светог Николе (Бауцен)|црква светог Николе]].{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =27}} У [[Кроствиц]]у прва црква била је изграђена око 1225. године, а први познати парохијски свештеник био је неки Прибислав 1248. године. У [[Радибор]]у прва црква била је изграђена 1270. године, у [[Витихенау]]у — око 1230. године.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =28}}

У 11. и 12. веку у биткама и ратовима на словенском подручју умро је велики број људи, многа села су спаљена. Земље полапских Словена у то време биле су насељене релативно ретко. Шуме се простирале од Рудних планина до околине данашњег [[Лајпциг]]а, много шума било је такође у Лужици.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =29}} У земљорадњи до 13. века се примењивао двопољни систем који је био замењен касније тропољним системом. У 11. и 12. веку месна земљишта су обрађивали углавном Лужички Срби. У близини данашњег града [[Плауен]] лужичкосрпски сељаци у овом периоду основали су око 80 села. Крчење шуме у Лужици довело је до повећања земљорадничких површина. У то време појавила су се појавила готово сва села у [[Лужичка гола|Лужичкој голи]]{{напомена|Голом (то јест „гола земља”) Лужички Срби називају северни део Горње Лужице — пешчан, неплодан предео покривен жбуњем. Види: Водовозова, Е. Н. (1883) ''Жизнь европейских народов: Жители средней Европы''. III. С. Петербург. Стр. 254.}} — на граници Горње и Доње Лужице. Крчење jе одражено у лужичкосрпским називима села: Лаз ([[Лоза (Саксонија)|Лоза]]), Палов (Пола), Требин ([[Требендорф]]), Спале (Шпола) и другим.{{sfn|Serbske stawizny 1|2009|p =30}} Извори 12. века саопштавају о провинцији ''-{Swurbelant}-'' („земља Срба”{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=96}}) источно од Залеа.<ref>{{cite book|first=Kazimierz|last=Wachowski|title=Słowiańszczyzna Zachodnia. Posłowiem opatrzył Gerard Labuda|url=http://www.wbc.poznan.pl/dlibra/plain-content?id=405539|location=Poznań|publisher=Wydawnictwo Poznańskiego Towarzystwa Przyjaciół Nauk|year=2000|pages=75}}</ref>

Немачка колонизација лужичкосрпских земаља трајала је око 150 година: од око 1150. до 1300. године.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=107}} Немачки и [[Фландрија|фламански]] сељаци су намамљени су за колонизацију земаља источно од Залеа и Лабе током позива на [[Вендски крсташки рат|крсташки рат против Словена]] 1147. године.{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =30}} Колонисти су покушали да избегну феудално угњетавање. Први који је почео насељавање лужичкосрпских земаља био је [[Випрехт фон Гројч]], који је водио порекло из словенског племства и сродио се са [[Пшемисловићи]]ма.{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =31}} Године 1104. Випрехт је дао фрањевским сељацима земљиште у близини [[Бад Лаузик|Лаузика]].{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=107}}

У другој половини 12. и у 13. веку колонизација је достигла још веће величина. Посебно су подржавали су колонизацију магдебуршки надбискупи (првенствено [[Вихман фон Зеебург|Вихман]]) и мајсенски маркгрофови. Саксонски, тирингијски, фламански и [[Франконија|франконски]]{{sfn|Лаптева|p =3}} сељаци су се насељавали првенствено у Рудним планинама, [[Фогтланду]], у басену река Залеа и [[Мулде]]а. Они су основали насеља западно од Лабе и на планинском подручју Лужице. Горња и Доња Лужица су већ била довољно густо насељена подручја, због тога су се тамо немачки колонисти могли да населе само у малом броју. У поређењу с новим насељеницима лужичкосрпски сељаци су били феудално зависни и плаћали велики порези. Број колониста је био 150—200 хиљада људи. Донели су са собом нове методе земљорадње, као и побољшана оруђа и алат. С колонизацијом појавила су се појавила нова села, градови и манастири.{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =32}} Немачки колонисти су примали земљу у наслеђено поседовање и користили се слободом кретања.{{sfn|Лаптева|p =3}}

Колонизација у 12. и 13. веку је била праћена истеривањем овдашњег словенског становништва. Тако, на пример, 1149. године [[Нојнбург ворм Валд|нојнбуршки]] бенедиктински манастир је протерао је са земље која је купљена у округу Клетш близу [[Десау-Рослау|Дессауа]], неверне{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=108}} Словене и уселио овде „нове насељенике хришћанске вере”.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=109}} Године 1159. опат [[баленштет]]ског манастира продао је словенска села на подручју Мулдеа фламанским насељеницима који су протерали одавде овдашње мештане.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=108}} Као резултат повећане германизације на подручјима западно од Лабе и Залеа од 13. до 15. века Лужички Срби били су асимиловани од немачког становништва. Томе су доприносили разлике у правном положају Немаца и Лужичких Срба, као и забрана употребе лужичкосрпског језика која се уводила од 14. века. Лужички Срби били су били ограничени у правима већ у „Саксонском огледалу” 13. века: на пример, Лужички Србин није имао право да суди Немца.<ref>{{cite book|first=|last=|title=Европейский альманах|url=https://books.google.ru/books?id=xCFmAAAAMAAJ&q=сербы+не+имел+права+судить+немца&dq=сербы+не+имел+права+судить+немца&hl=ru&sa=X&ved=0ahUKEwiFtK6-hLfPAhWGESwKHTqiCfYQ6AEIHjAA|location=|publisher=Наука|volume=|year=1992|pages=164}}</ref>{{sfn|Serbske Stawizny 1|2009|p =40}}

Многа имена немачких насеља у овом крају имају словенско порекло: [[Дрезден]] — ''-{Drezgjany}-'' (некад „људи који живе у мочварном крају”), [[Лајпциг]] — некад „Липово место”<!-- У оригиналу: Lipowe městno-->. Старолужичкосрпски топоними се садрже у [[Герсфелдска запис десетина|Герсфелдском запису десетина]] из 9. века и [[Горњолужичка гранична повеља|Горњолужичкој граничној повељи]] из 13. века.{{sfn|Stawizny Serbow, I|1977|p=27}} Већина топонима која се налазе између река Одре и Лабе имају у свом саставу словенске корене. Немачко порекло имају имена насеља која су настала током немачке колонизације. Немачки колонисти су променили многа словенска имена на своj начин: на пример, Брјазина („село поред бреза”) почело се звати [[Бризен (Шпревалд)|Бризен]]. Неке лужичкосрпске имена једноставно су преведене су на немачки језик: на пример, Дубе се претворио у [[Ајхов]]. У тим градовима и селима где су се населили немачки колонисти, појавиле су се „вендске улице” које су постојале у неким градовима у другој половини 20. века (на пример у Дрездену и [[Брауншвајг]]у).<ref>{{cite book|first=М. И.|last=Семиряга|title=Лужичане|location=Москва|publisher=Издательство АН СССР|year=1955|pages=90, 91}}</ref>