Ђура Јакшић — разлика између измена

'''Георгије „Ђура“ Јакшић''' ([[Српска Црња]], [[8. август]] [[1832]] — [[Београд]], [[16. новембар]] [[1878]]) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боемучитељ.

Рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у [[Банат]]у, у свештеничкој породици. Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије га(рођен 1806) био је уписаосвештеник. уМајка трговачкуХристина школу(рођена 1812), била је из којесвештеничке јепородице. бежаоОсим трипрворођеног путаЂуре, даДионисије бии наХристина крајуимали уписаосу нижујош гимназијуосморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи [[Жомбољ]]) и [[Сегедин]]у. ПослеТри завршенеразреда основнегимназије школезавршио је у СрпскојСегедину. ЦрњиКако ије нижебио гимназијеосредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у [[Сегедин]]Хацфелд на школовање током распуста и у (данасКикинду [[Мађарска]])у трговачку радњу, одлазиали је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у [[Темишвар]] (данас [[Румунија]]) да учи сликањецртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.<ref>{{cite book |last1=Слободан Павићевић |title=Хронологија живота и рада Ђуре Јакшића (Душан Иванић)|publisher=Јефимија |isbn=86-7016-027-7 |pages=33, 34}}</ref> Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у [[Пешта|Пешти]], где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.<ref name="СНП">{{cite web |title=Ђура Јакшић |url=https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=5012 |website=Енциклопедија Српског народног позоришта |accessdate=27. 7. 2020}}</ref> Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у [[Зрењанин|Бечкереку]] код [[Константин Данил|Константина Данила]] чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и [[Немачки језик|немачког језика]].

У [[Српска револуција 1848—1849.|револуцији од 1848—1849]]. године иако шеснаестогодишњак, учествујеучествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина примораваприморала да прихватиприхвата разне послове. Тих година често мењаје местамењао место боравка,. одлазиОтишао је у Београд, алиа се врлоубрзо брзопосле упућујетога у [[Беч]] да настави студије сликарства. У Бечу се крећекретао у уметничким круговима са [[Бранко Радичевић|Бранком Радичевићем]] и [[Ђуро Даничић|Ђуром Даничићем]]. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у ''Сербском летопису'' 1853. године. Беспарица га примораваприморала да се врати кући, али убрзо затимпотом одлазиотишао је на Академију финих уметности у [[Минхен]].

Крајем [[1855]]. године настанио се у [[Кикинда|Кикинди]] и живео од сликарства. ПишеПисао ије песме и штампаштампао их у ''Седмици'' под псеудонимом ''Теорин''. У [[Нови Сад]] прелазипрелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљајуокупљали око новосадских листова ''Седмица'' и ''Дневник''. По повратку са сликарских студија, живиживео је у Банату до [[1856]].

Од 1857. прелазипрешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији радије радио као сеоски учитељ (у [[Подгорац (Бољевац)|Подгорцу]], [[Сумраковац|Сумраковцу]], [[Горња Сабанта|Сабанти]], [[Рача|Рачи]] код Крагујевца и [[Пожаревац|Пожаревцу]], у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у [[Крагујевац|Крагујевцу]], [[Београд]]у и [[Јагодина|Јагодини]]). У то време боравиборавио је и у [[манастир Враћевшница|манастиру Враћевшница]], где цртаје нацртао неколико историјских портрета, које поклањаје поклонио манастиру.<ref name="челик">Борислав Челиковић: ''Светилишта рудничког краја'', изд. Каленић, Крагујевац 1998. COBISS.SR-ID 65368332</ref> У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији.<ref>[http://slobodnimediji.com/srbija/novosti/drustvo/2881-nevidena-sramota-rusi-se-kuca-dure-jaksica-zbog-puta Руши се кућа Ђуре Јакшића због пута (25. фебруар 2016)]</ref><ref>[http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/srusila-se-kuca-dure-jaksica-foto/ Срушила се кућа Ђуре Јакшића (4. новембар 2016)]</ref> Ова кућа срушена је 2018. године.<ref>[http://www.politika.rs/scc/clanak/407128/Dura-Jaksic-izazvao-saobracajni-kolaps Ђура Јакшић изазвао саобраћајни колапс („Политика”, 11. јул 2018)]</ref> У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.<ref>"Политика", Београд 1936. године</ref>

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту [[Скадарлија|скадарлијских]] кафана [[Три шешира]] и [[Два јелена]]. Боемска атмосфера билабило је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]] добија1872. године добио је посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора [[Државна штампарија|Државне штампарије]] у Београду 16. новембра [[1878]]. године (по јулијанском календару). СахрањенПрвобитно је сахрањен на старом [[Ташмајданско гробље|Ташмајданском гробљу]]<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:627204-Beogradske-price-Oprostaj-od-velikog-Djure-Jaksica Опроштај од великог Ђуре Јакшића („Вечерње новости”, 30. септембар 2016)]</ref>, аали потомсу његове мошти, након отварања гробља, пренешене на [[Ново гробље (Београд)|НовомНово гробљугробље]] у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: ''У свету, брале, нема љубави''.<ref>{{cite web |title=У свету, брале, нема љубави |url=http://www.beogradskagroblja.rs/page/de%C5%A1avanja/100515/cnt/u-svetu-brale-nema-ljubavi--jo%C5%A1-jedna-vo%C4%91ena-%C5%A1etnja-po-novom-groblju.sr-Latn-CS.htm |website=Београдска гробља |accessdate=27. 7. 2020}}</ref><ref>[http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GScid=1811009&GRid=8311948& Гроб Ђуре Јакшића]</ref>

У [[Српска Црња|Српској Црњи]] се сваке године ([[2015]]. по 54. пут) одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује [[награда „Ђура Јакшић“]] за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године.

ПостојиНаграду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и наградаУстанова „Ђуринкултуре шешир”„Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.<ref>[http://www.politika.rs/scc/clanak/430719/Durin-sesir-Ivanu-Lalovicu Ђурин шешир Ивану Лаловићу („Политика”, 30. мај 2019)]</ref>