Анто Даковић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 29:
 
== Војна каријера ==
Отац му се [[1853]]. бранио шест дана из пећине (Демировића) код њихове куле, с војном дружином, од [[Омер-паша Латас|Омер-паше]]. На пријевару су их ухапсили и водили у [[Мостар]]. Код Клобука су му у току ноћи убили оца, а Анто и остали сабрцисаброци су завршили у тамници, док Црна Гора није склопила мир с Омер-пашом. Граховљани су откопали његовог оца и сахранили га поред цркве у Грахову.{{sfn|Томановић|2007|p=130}}
Због заслуга у борбама вођеним 1852.-1853. године, против војске [[Омер-паша Латас|Омер-паше Латаса]], књаз [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Данило]] одликовао га је високим руским одликовањем. За граховског војводу изабран је [[1857]]. године. Судјеловао је у [[Битка на Граховцу|бици на Граховцу]] [[1858]]. године и у [[Усташе (устаници)|устаничким]] борбама 1861-1862. године. У боју у кланцу Дуга, 3. маја [[1861]]. године, посјекао је никшићког јунака Омера Бечића. По завршетку црногорско-османског рата [[1862]]. године, напустио је Црну Гору због неслагања с књазом [[Никола I Петровић Његош|Николом Петровићем]] око неких пограничких питања и преселио у [[Руско царство|Русију]], гдје му је руски цар [[Александар II Николајевич|Александар II]] дао спахилук у [[Одеса|Одеској]] губернији, а његовог сина Јакшу (Јакова), примио у Царску академију. У Црну Гору вратио се [[1870]]. године. У вријеме османско-црногорског рата од 1876-1878. године, био је именован за црногорског бригадира. Судјеловао је у организоврању [[Херцеговачки устанак|устанка у Херцеговини]] [[1878]]. године. Написао је Мемоаре (објављени 1955.), у којима је изнио сјећања о прошлости Грахова и [[Бањани (племе)|Бањана]], као и податке о борбама с османским властима од 1836. до 1878. године. Иако је умро на Цетињу, сахрањен је у Грахову. <ref>{{Cite book|last= |first= |authorlink= |title= Anto Daković|year= |url= https://www.dinarskogorje.com/grahovo.html|publisher= |pages=|location= |isbn=}}</ref>