Радивоје Пешић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Измењено је оно што није имало смисла. Појам македононија је обласни појам на којем су живели срби вековима,само писмо као и нација настала су кооперацијом окупационе комунистичке власти у Србији после Другог светског рата и совјетског савеза. Из тог разлога немогуће је да неко истовремено буде и србин и македонац, што је обласно одређење. |
Опширније о доприносу и раду професора Пешића. |
||
Ред 20:
Као присталица [[Српска аутохтонистичка школа|српске аутохтонистичке школе]] 1990-их година постао је чувен по открићима у вези [[Винчанско писмо|винчанског писма]].
Један је од најважнијих научника у области српске, словенске и свеевропске прошлости. Деценијама је био потпуно оспораван, једно време и прогоњен у Србији и ондашњој Југославији, а данас је један од најразапетијих научника у историји.
Њега и његова дела својатају и једни и други, два супротстављена пола европске историографије. На једној страни су они који, иако најчешће немају ни образовање а ни знање да се баве историјом, тврде да су сви људи овога света настали – од Срба. Њихово оскудно стручно знање, али зато још више набрекло осећање националне припадности, инспиришу их да писмена нађена на археолошком локалитету у Винчи крај Београда називају србицом и да професора Пешића сврставају у своје, неоромантичарске редове.
Радови професора Радивоја Пешића познати су и прихваћени у целом свету, једино су занемарени у земљи чијој су слави неизмерно допринели – Србији. Већина људи у Србији нити је чула за проф. Пешића, нити зна да је он доказао културни континуитет једног те истог народа који ове просторе насељава већ више од 8000 година.
На другој страни су они који покушавају да ублаже последице које су открића проф. Пешића нанела још увек владајућој германско-нордијској школи у историји, па писмо из Винче, ако већ не могу више да негирају његово постојање, покушавају да назову староевропским или бар подунавским писмом. За њих је проф. Пешић велики истраживач староевропске културе која је ишчезла доласком Индоевропљана у које се убрајају и Словени.
А проф. Пешић није био ни једно ни друго, већ „само“ генијални научник који је надахнут сопственим визионарством строго научним методама успео да докаже да је колевка европске и средоземне цивилизације била у данашњој Србији, на обалама Дунава, и да се она одатле ширила по свету, а не обрнуто – да нам је однекуд донета. Као граматолог по струци, он се није упуштао у процене да ли су људи који су настањивали неолитски Лепенски вир или каснију Винчу били прото-Срби или припадници неког другог народа. Закључке о овоме су уместо њега извлачили други научници.
Прича о професору Пешићу и цивилизацији Винче је прича о најтамнијем периоду европске историографије и, уједно, о њеним најсветлијим тренуцима.
Винча је мало насеље које се налази на 14 километара удаљености од центра Београда, поред пута Београд-Смедерево и позната је по налазима праисторијског локалитета Бело брдо изузетне археолошке вредности. Административно припада општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2002. имала је 5819 становника.
Радивоје Пешић који се од средине седамдесетих бавио истраживањима знакова нађених у Винчи. Још је, посматрајући игру светла и сенки на симболима поред свих огњишта у нешто старијем налазишту Лепенски вир, проф. Пешић дошао до закључка да цео алфабет може да се извуче из ова три знака – А, Λ, ∆ .
Постепено, током скоро две деценије свог рада, проф. Пешић је успео да установи да винчанско писмо располаже са неколико верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57 карактеристичних слова. Вокали су били представљени са 14 знакова, од чега је било пет основних, а остало су били дифтонзи. Сугласници су по проф. Пешићу били представљени прво са 43 знака, да би се временом и тај број смањио, док се на крају није дошло до винчанске азбуке од 26 слова.
Упоређујући старост налазишта древних писама широм света, проф. Пешић је у свом делу Завера порицања начинио нову хронологију појаве и развоја писма широм света, која би требало да гласи:
1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 година пре Христа),
2. Винчанско писмо (5300-3200 година пре Христа),
3. Сумерско у Месопотамији (3100 година пре Христа – 75. године наше ере),
4. Протоеламско (између 3000 и 2000 година пре Христа),
5. Протоиндијско (око 2200 година пре Христа),
6. Кинеско (1300 година пре Христа и траје до данас),
7. Египатско (3000 година пре Христа – 400 година наше ере),
8. Критско (2000-1200 година пре Христа),
9. Хетитско (1600-777. године пре Христа).
== Објављенa дела ==
| |||