Војислав Илић Млађи — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
м вишак
Ред 27:
Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у [[Чачак|Чачку]], [[Крушевац|Крушевцу]], [[Јагодина|Јагодини]], [[Алексинац|Алексинцу]] и [[Ћуприја (град)|Ћуприји]]. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, [[1905]]. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у [[Криви Вир|Кривом Виру]], селу надомак [[Зајечар|Зајечара]]. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу [[Јадранско море|Јадранског мора]], његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли.
 
По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.<ref name=":0">{{Cite journal|last=|first=|date=2018|title=Архива Војислава Илића Млађег|url=|journal=Србија међу књигама|volume=4-18|pages=стр. 9-149—14|issn=2620-1801|via=Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”}}</ref> У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.<ref>{{Cite web|url=https://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br3/drama.html|title=Национална Ревија - National Review|website=www.nacionalnarevija.com|access-date=2020-07-03}}</ref><ref name=":0" /> Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године [[1909]]. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом ''Песме'', међу којима се истичу ''Ноћна свирка'', ''Из једне шетње'', ''Над извором Тимока'', ''Звони'', ''Њен венчић'', ''Из болничких часова'', ''У поштанским колима''. За ову збирку [[Јован Скерлић]] написаће критику, касније укључену у дело ''[[Писци и књиге]]'' (1964).<ref name=":2" /> Између осталог, Скерлић пише:
 
{{Quote|text=Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан.|sign=|source=}}
Ред 39:
Током [[1922]]. године радио је као помоћник управника [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке Србије]], а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.<ref>[http://www.novipolis.rs/dosije/30158/sinekultura.html Синеку(лт)ура] {{Wayback|url=http://www.novipolis.rs/dosije/30158/sinekultura.html |date=20161018221824 }}, пристуљено 16. октобра 2016.</ref>
[[Датотека:Vojislav_Ilić_Mlađi_at_the_Old_Palace_(Stari_dvor).jpg|мини|Војислав рецитује у [[Стари двор|Двору]] Карађорђевића]]
Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода [[Радомир Путник]] и војвода [[Живојин Мишић]].<ref name=":1">{{Cite journal|last=|first=|date=2018|title=Преузет још један део заоставштине Војислава Илића Млађег|url=|journal=Србија међу књигама|volume=5-18|pages=стр. 23|issn=2620-1801|via=Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”}}</ref> Његови дирљиво састављени [[епитаф]]и красе многе гробове београдског [[Ново гробље (Београд)|Новог гробља]]. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће".<ref name=":1" />
[[Датотека:Serbian Cenotaph Zeitenlik 10.jpg|мини|Епитаф Војислава Илића Млађег на [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|Зејтинлику]]]]
Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|српском војничком гробљу на Зејтинлику]] у [[Солун]]у, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.<ref name=":0" /> Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог [[маузолеј]]а. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.<ref>{{Cite web|url=https://recnaroda.co.rs/osamnaesti-dani-vojislava-ilica-mladjeg-u-oreovici/|title=Осамнаести „Дани Војислава Илића млађег“ У Ореовици|website=Rec naroda|language=sr-RS|access-date=2020-07-03}}</ref>