Горан Марић (менаџер) — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Бот: аутоматски замењен текст (-{{сређивање|унутрашње везе}} +{{Недовољно унутрашњих веза}}))
{{Недовољно унутрашњих веза}}
{{друго значење3|Горан Марић}}
Горан Марић је рођен у Високом[[Високо]]м [[1960]]. године. Завршио је Пету сарајевску гимназију и студирао журналистику на [[Факултет политичких наука у Сарајеву|Факултету политичких наука у Сарајеву]]
 
Крајем седамдесетих укључује се у активности сарајевске музичке и алтернативне сцене (снима за продукцију [[Радио телевизија Сарајево|Радио телевизије Сарајево]] и сарајевски [[Дискотон]]
 
Као заговорник и промотер нових тенденција у музици и уметности посвећује се организацији културних догађаја и музичкој продукцији. Оснивач је алтенативног „Новог арт клуба“ у [[Сарајево|Сарајеву]]
Почетком осамдесетих постаје уредник Музичког програма у оквиру сарајевског ЦЕДУС-а ([[Центар за друштвне дјелатности Универзитета у Сарајеву]]), који постаје главни центар окупљања нове сарајевске уметничке и музичке сцене. Ту продуцира прве снимке група [[Забрањено пушење]], [[Конгрес]], [[Плави оркестар]]...
 
Организује серију концерата новоталасних група из Београда[[Београд]]а, Загреба[[Загреб]]а и [[Љубљана|Љубљане]] ([[Панкрти]], [[Видеосекс]], [[Катарина Друга]], [[Дисциплина кичме]], [[Марко Брецељ]]) у Сарајеву, а узвратно сарајевских група ([[Елвис Џи Куртовић]], Плави оркестар, Конгрес...) у београдском [[СКЦ]]-у, загребачком Кулушићу[[Кулушић]]у и Лапидарију[[Лапидариј]]у, у ријечком Палаху... 
 
На музичкој сцени се појавио 1982. године, као један од оснивача и најбитнијих идеолога музичког покрета [[Нови примитивизам]].[1] Тада је почео сарадњу са бендом Елвис Ј. Куртовић & Хис Метеорс коме је био менаџер у периоду његове највеће медијске експанзије. Од 1984. године постаје извршни продуцент Плавог оркестра, тада групе у успону.[1] Био је менаџер Плавог оркестра, када је група 1985. године објавила свој први албум Соладски бал који је постао најпродаванији албум у СФРЈ са преко 1.200.000 продатих примерака.
 
Надимак Малколм Мухарем му је дао [[Радомир Гавриловић|Радомир Гавриловић — „Харе“]]<ref>[http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/03/elvis-jr-kurtovich-kosevo-zove-2011.html abraxas 365 dokumentarci: Elvis Jr. Kurtovich - Koševo zove (2011){{Ботовски наслов}}]</ref> по узору на [[Малколм Мекларен]]а.
 
Менаџер Елвиса Ј. Куртовића, Малколм Мухарем, „легендарни музички продуцент и ловац на таленте“, као један један од оснивача [[Њу ПримитивсаПримитивс]]а, максимално се ангажује на устројству и промоцији покрета. 
 
У култним часописима - београдском Џубоксу и Репортеру, загребачком Старту и Полету и љубљанској Младини, објавио је серију уметничких прогласа (манифеста и интервјуа) који су скандализовали, констернирали и трајно узнемирили тадашњу учмалу југословенску културну (и ширу) јавност. 
И поред отпора и притисака којим су протагонисти Њу примитивса од самог оснивања били изложени у сарајевској културној и политичкој чаршији и правих медијских погрома у сарајевским недељницима Вен, Ас и Свијет (вишемесечни фељтони о такозваној афери „Црко Маршал“ Нелета Карајлића ), покрет је постао невјероватно популаран у свим крајевима бивше Југославије. 
 
==Као продуцент==
 
Продуцент је већег броја албума:
* Први снимљени Њу примитивс албум: ЕЛВИС ЏИ КУРТОВИЋ ЕНД ХИС МЕТЕОРС – „ Митови и легенде о краљу Елвису“ ЗКП РТВ Љубљана
У склопу турнеје ангажује редитеља Горана Гајића који је снимио документарни филм са ове турнеје. Такође, продуцирао је са Гораном Гајићем као редитељем, серију култних спотова Плавог оркестра, попут спота „Београђанка“ у коме се појављују београдске хероине Тања Бошковић, Соња Савић, Мирјана Бобић Мојсиловић и спектакуларна лото девојка Сузана Манчић. До сада је продуцирао десетине комерцијалних и музичких спотова.
 
Од почетка деведесетих живи у Новом Саду.{чињеница} Радио је као продуцент у „Српском народном позоришту“, потом и као саветник градоначелника Новог Сада, за медије. У интервјуу за часопис "Дуга", број од 30. августа 1992, представља се као четнички мајор и прича похвално о том свом ангажману.<ref>Дуга, 30. август 1992.</ref>
 
Крајем деведесетих у Новосадском позоришту отвара чувени мултимедијални клуб - сцену „Бен Акиба“