Српски добровољачки корпус (Други светски рат) — разлика између измена

[[Датотека:Šumarice.JPG|мини|лево|220п|[[Споменик стрељаним ђацима и професорима - „V/3”|Споменик стрељаним ђацима и професорима]] током [[Масакр у Крагујевцу|Крагујевачког масакра 1941.]] у чијем су извршавању делимично учествовали и љотићевци. Трупе Димитрија Љотића нису активно учествовале у погубљењима, али су током привођења и на самом стратишту помагале немачким војницима. {{sfn|Petranović|1992|p=418}}<ref name="аутоматски генерисано1">{{cite web|title=У Шумарицама одата почаст стрељанима|url=http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-Sumaricama-odata-pocast-streljanima.sr.html|work=politika.rs|publisher=Политика онлајн|accessdate =29. 10. 2013|last=Тор|first=Иван| date = 21. 10. 2013}}</ref>{{Бољи извор|date=August 2020}} Не постоји ни један документ, који ово потврђује, већ се извори сведу на очевице. [[Коста Мушицки]] је на суђењу 1946. године рекао да је „конкретно и необориво” да је Марисав Петровић спасио 950 Крагујевчана.<ref>{{цитат|Марисав Петровић није учествовао у покољу у Крагујевцу, већ је учествовао у спасавању Крагујевчана за време покоља. Он је лично 950 Крагујевчана извукао из оних група које су већ биле одређене да буду побијене 950, господине претседниче, Марисав Петровић би за тај случај требало да добије 950 медаља. Можда је Марисав Петровић могао да има неку другу кривицу, али конкретно и необориво он је у Крагујевцу спасао 950 људи.}}- Коста Мушицки 1946. године. [http://www.znaci.net/00001/60_2_5.pdf]</ref>]]

Добровољци су прву оружану акцију имали 17. септембра у селу [[Дражањ]] код [[Гроцка|Гроцке]], чистећи област од партизана. Пети добровољачки одред СДК под заповедништвом [[Марисав Петровић|Марисава Петровића]] помагао је Немцима током привођења и на самом стратишту приликом извршавања [[масакр у Крагујевцу|Крагујевачког масакра]] 21. октобра 1941. године, али трупе СДК нису активно учествовале у самим погубљењима.{{sfn|Petranović|1992|p=418}}<ref name="аутоматски генерисано1" /> Пре офанзиве на [[Ужичка република|Ужичку републику]], Недић је наредио да се СДК, жандармерија и [[четници Косте Пећанца]] ставе под заједничку команду. Заједничка војна формација названа Шумадијски корпус под командом Мушицког је образована 22. новембра.{{sfn|Petranović|1992|p=417}} Корпус је стављен под команду немачке 113. дивизије. Након повлачења партизана у италијанску окупациону зону, Немци су се окренули борби против Михаиловићевих четника. Неко је (могуће Мушицки) обавестио Михаиловића о немачким плановима и Михаиловић је успео да избегне хапшење. Мушицког су Немци ухапсили 9. децембра у Чачку и заменили га потпуковником [[Илија Кукић|Илијом Кукићем]]. Недић је интервенисао и изборио пуштање Мушицког, па се он поново нашао на свом положају чим су Немци умешани у овај случај напустили Београд крајем 1942.

Противљење добровољаца да пошаљу једну своју јединицу на [[Источни фронт (Други светски рат)|Источни фронт]] имало је за последицу разоружавање и распуштање појединих њених одреда. Прво је 2. јуна 1942. године део Седмог добровољачког одреда био разоружан и одведен у Ужице, где су неки добровољци били стрељани. Затим је разоружан у јуну 1942. године у околини Параћина Осми добровољачки одред а његови су припадници били су послати у Борски рудник. На крају је у августу 1942. године у Чачку био разоружан Једанаести (Јабланички) добровољачки одред. Официри су послати у логоре у Немачкој, док су борци одведени на рад у Борски рудник.<ref>Славиша Перић, Српски добровољачки корпус 1941-1945, Београд (2018). pp. 79,82 и 111;</ref>

 

Непријатељство између Љотићевих снага и [[Југословенска војска у отаџбини|Михаиловићевих четника]] избило је у јесен 1941. године и потрајало је скоро до краја рата. Љотић је већ у новембру 1941. отворено осуђивао [[Драгољуб Михаиловић|Михаиловића]] и његове снаге, због њихове сарадње са [[народноослободилачка војска Југославије|партизанима]]. У једном новинском чланку, Љотић је оптужио Михаиловића да је одговоран за смрт многих Срба и изазивање великог разарања као последицу његове „наивне“ сарадње са комунистима.{{sfn|Tomasevich|2002|p=188}}. Годину дана касније 15. јула 1942, Михаиловић је послао телеграм [[владе Краљевине Југославије у егзилу|југословенској избегличкој влади]], захтевајући од њих да јавно осуде Љотића, Недића и четничког одметника [[Коста Пећанац|Косту Пећанца]] као издајнике, и избегличка влада је то урадила јавно преко [[Би-Би-Си]]ја.{{sfn|Roberts|1987|p=63}} Михаиловић је такође вршио притисак преко владе одузимањем чинова Недићевим генералима и другим официрима, и стављањем колаборатора под [[Црне тројке|слово „З“]].{{sfn|Pavlowitch|2008|p=96}} Михаиловић је борбу против СДК стављао испред борбе са [[Вермахт]]ом.{{sfn|Petranović|1992|p=416}} Присталице Љотића нападале су и обрачунавале се са припадницима Михаиловића.{{sfn|Petranović|1992|p=227}} Четници су узвраћали на љотићевске нападе, о чему говоре бројни међусобни обрачуни.{{sfn|Petranović|1992|p=391}} Четници су чували села од одмазди, настојећи да не убију Немца, али су се зато међусобно обрачунавали са љотићевцима.{{sfn|Petranović|1992|p=232}} Михаиловић се оштро разграничавао са Љотићем. Јула 1942. Михаиловић је јављао избегличкој влади да је Љотић „Најомрзнутији у народу и синоним издајства", да су љотићевци „највећи немачки сарадници", да је „Крагујевац Љотићево дело", да би „лако с Немцима да немају огромне сметње Љотића, Недића и Пећанца", које „народ све презире", као и да су „Недић и Аћимовић, с једне, и Љотић с друге стране у сталној борби за власт и да се такмиче у служењу Немцима".{{sfn|Petranović|1992|p=392}} Четнички распис од 30. јула 1942. предвиђао је "истребљење комуниста свим средствима посредно и непосредно", док се истовремено захтевао рад командоса ради скидања свих издајника и љотићевих првака, са "енергичним" бушњењем љотићевих, пећанчевих и бугарских формација. Михаиловић је од својих команданата тражио да "комунисте уништавају немилосрдно" јер их "они ометају да имају одрешене руке према непријатељима", и да "комунисти исто као љотићевци подједнако служе Немцима".{{sfn|Petranović|1992|p=284}}

Српска добровољачка команда је до [[15. фебруар]]а [[1942]]. године достигла број од 172 официра и 3.513 добровољаца, што је било скоро жељених 5 батаљона. Током 1942. СДК се сукобио са партизанима у јужној Србији. Иако су им нанели значајне губитке, нису успели да их потпуно сломе на подручју јужне Србије. У западној Србији, СДК је заједно са жандармеријом, Немцима и четницима напао [[Космајски партизански одред|Космајски]], [[Ваљевски партизански одред|Ваљевски]] и [[Сувоборски партизански одред]] који су се вратили из Босне. Успели су да их готово све поразе, осим Ваљевског батаљона који се пробио кроз њихове линије. На крају 1942. било је 12 одреда организованих у 5 батаљона и Немци су им дали формално признање 1. јануара 1943, променивши име јединице у Српски добровољачки корпус.