|
== Političke prilike ==
Велика сеоба Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем из српских предела ондашње Турске на аустријску територију у Подунављу представља значајну, судбоносну прекретницу у духовном и политичком животу српског народа.
[[Датотека:Arsenije III.jpg|мини|mini|200п|Arsenije III Čarnojević]]
1690. je znatan deo naroda s patrijarhom [[Арсеније III Црнојевић|Arsenijem III Čarnojevićem]] na čelu prebegao iz Turske i nastanio se na područje tadašnje Ugarske. Iako je većina naroda ostala u Turskoj, glavno poprište srpskog nacionalno-verskog, političkog i '''kulturnog''' života nalaziće se na severu, u srpskim naseobinama u Ugarskoj.
== Razvoj književnosti ==
Од тих времена почиње укључивање Срба у западноевропску културу, а многобројни и сложени друштвени процеси измениће коренито целокупан склоп друштва у чијем крилу јача грађанска класа. Убрзо после Велике сеобе, уметничко стварање код Срба биће обележено постепеним гашењем традиционалних облика заснованих на дуготрајном византијском ликовном искуству, упркос деловању бројних зографа, који све до средине XVIII века одолевају новинама.
U novim prilikama oživeo je rad na knjizi. Otvorene su mogućnosti za dublji kulturni preobražaj srpskog društva, za stvaranje nove, svetovne, građanske kulture po zapadnoevropskom modelu. Ta tendencija pobediće tek u poslednjim decenijama 18. veka, s [[Доситеј Обрадовић|Obradovićem]]. U književnom stvaranju od velike seobe do Dositeja mešaju se elementi starog i novog, duhovnog i svetovnog, srednjovekovnog i novovekovnog, crkvenog i građanskog. To je tipično prelazno doba u kojem se jasno izdvajaju dva podrazdoblja: u prvom se nastavlja tradicija stare književnost, a u drugom se prihvataju moderniji, ruskoslovenski modeli. Kao i u ranijim epohama, središnji položaj u književnosti zauzimaju istoriografski spisi.
== Gavril Stefanović Venclović ==
== Правци уметности ==
[[Gavril Stefanović Venclović]], kao propovednik i pisac delovao je u prvoj polovini 18. veka po severnim srpskim naseobinama u Ugarskoj; u Komoranu, Đuru i [[Сентандреја|Sent-Andreji]], gde je, izgleda, najduže živeo. U onovremenim zapisima njegovo ime pojavljuje se prvi put 1711, a poslednji put 1747, kada je bio u dubokoj starosti. Venclović je ostavio dvadesetak rukopisnih zbornika, od kojih je polovina na srpskoslovenskom a polovina na narodnom jeziku. Zbornici na narodnom jeziku, nastali u periodu 1732-1746, sadrže prevode besednika istočne crkve od Jovana Zlatoustog do ruskih i ukrajinskih propovednika 17. veka, a zatim žitija i druge narativne sastave. Pored žitija, u svoje besede Venclović je uključio srednjovekovna predanja, praznoverice i priče.<ref>{{cite book|last=Павловић |first=Миодраг |title=АНТОЛОГИЈА српског песништва |year=1990|pages=XXIII |edition=6 |chapter=Предговор}}</ref> Venclović se spušta u čulno, materijalno, bavi se pitanjima iz praktičnog života, neprestano komunicira sa svojim neobrazovanim slušaocima jezikom i stilom koji je njima blizak. Venclović je pisac kojim se završava stara srpska književnost, a mogao je biti prvi pisac nove književnosti.
Главни токови српске уметности у XVIII веку надмоћно су усмерени на подручје Подунавља, где се у Сремским Карловцима усталио српски духовни и политички центар, чији се утицај раширио на читавом подручју Карловачке митрополије. Управо у Сремским Карловцима, тачније у дворском кругу патријарха [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Арсенија IV Јовановића Шакабенте]], преокренуће се укус носилаца највише црквене власти у корист барокизиране украјинске уметности, чији заступници постају дворски сликари карловачког патријаршијског двора.
[[Датотека:Zaharije Orfelin.jpg|мини|Захарије Орфелин, 1726-1785.]] ▼Па ипак, све до средине XVIII века поражено зографско стварање представља управо ону копчу која српску уметност повезује с претходним вековима, тачније са старом ликовном традицијом Балкана. Поред иконописа, зографски стил је присутан и у монументалном сликарству у крајевима јужно од Дунава.
== Ruskoslovensko doba ==
Тако, на пример, 1736. године настаје изванредна зографска целина у манастиру [[Драча (Крагујевац)|Драча]] код [[Крагујевац|Крагујевца]], док 1737. зографска дружина [[Андреј Андрејевић|Андреја Андрејевића]] из Вршца, која је радила у цркви манастира Месића, живопише стару цркву манастира Враћевшнице. Када се у тридесетим годинама XVIII века појављује у српској средини [[Христофор Жефаровић]] (1710-1753), процес раскидања с традиционалним уметничким наслеђем још није попримио замах и ону снагу коју ће му он дати, забележивши у живопису манастира Бођана у Бачкој 1737. рођење једне нове сликарске епохе. Жефаровић је био први који се у српском сликарству јасно определио за ново, слободније схватање форме и боје. Реч је о мајстору који се смело упуштао у напоре да целокупну организацију слика подреди колористичким слободама непознатим у српској уметности, обогаћеним једним личним и врло експресивним приступом схватању волумена и формирању планова слике.
U vreme kada je Venclović sastavljao svoje zbornike na narodnom jeziku, u srpskoj književnosti izvršen je preokret s dalekosežnim posledicama: napucten je stari, srpskoslovenski, a na njegovo mesto u crkvenu službu, škole i knjige uvedena je ruska varijanta crkvenoslovenskog,što se objašnjava time što su prešli iz Turske potpuno nepripremljeni za život u jednoj kulturno razvijenijoj a njima neprijateljski nastrojenoj sredini, bili su bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija. U takvim okolnostima oni se okreću "jednovernoj" i "jednojezičkoj" Rusiji, s kojom nisu prestajale kulturne veze kroz ceo srednji vek, a u turskim vremenima još su ojačale.
=== Jovan Rajić i Zaharije Orfelin ===
Међутим, у периоду када Жефаровић ради у Бођанима, смањује се потреба за зидним сликарством а расте потражња за графиком. Управо стога, уз жељу патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да поред себе има бакроресца илирске крви, он одлази у Беч код Томе Месмера, да учи тај занат. Тако је већ 1741. издао превод Стематографије – грбовника илирских земаља са фигурама јужнословенских владара и светитеља према књизи Павла Ритера Витезовића, док 1748. издаје своју књигу Описаније Јерусалима са богатим илустрацијама.
[[Датотека:Jovan Rajic.jpg|мини|mini|десно|200п|Jovan Rajic]]
[[Jovan Rajić]] (1726—1801), učenik Kijevske duhovne akademije, teolog po obrazovanju, od 1772. kaluđer i arhimandrit manastira Kovilja, napisao je više spisa teološkog, istoriografskog i književnog karaktera, među kojima se izdvajaju religiozno-moralni Kant o vospominaniju smrti, alegorijsko-istorijski spev na narodnom jeziku Boj zmaja sa orlovi (1891), zbirka moralnih priča Cvetnik (1802), prevedenih s nemačkog, prerada drame Kozačinskog o Urošu V i monumentalna Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov (završna 1768. a objavljena u četiri toma 1794-5). Kao istoričar Rajić je najznačajniji predstavnik srpske istoriografije 18. veka koja, između Brankovića i Rajića, obuhvata još nekoliko imena (Pavle Julinac, Vasilije Petrović, Simeon Končarević, Simeon Piščević i dr.). Koristio se raznim domaćim i stranim izvorima, a glavni su mu oslonac Brankovićeve Hronike. Svrha je njegova dela rodoljubiva i prosvetiteljska. On slavi uspehe srpskih vladara u upravljanju državom, u ratovima, a kritikuje ih zbog nedovoljne brige az škole i nauku. Smatra da sve nesreće naroda imaju dva izvora, neslogu i neprosvećenost. Iako nekritična po metodu, pisana uz to nepristupačnim crkvenoslovenskim jezikom, Istorija je značajna kako za književnost, za njenu tematsku orijentaciju prema prošlosti, tako i šire, za oblikovanje nacionalne svesti kod nas.
▲[[Датотека:Zaharije Orfelin.jpg|мини| Захариједесно|200п|Zaharije Орфелин, 1726-1785.Orfelin]]
Као што је живопис у манастиру Бођани представљао прекретницу у српској уметности, тако и сликарство Крушедола заступа нове уметничке тежње чије исходиште треба тражити у уметности Украјине, која се формирала под значајним утицајем западњачког барока. Реч је о живопису насталом у раздобљу 1750/51-1756. године, чији садржај и стилске одлике јасно откривају брзину којом се наставља даља европеизација српске уметности. Мајстор заслужан за стил крушедолског сликарства био је Јов Василијевич (крај века XVII–1754), дворски сликар патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, чије приближавање западноевропском бароку поспешују илустроване библије штампане у Немачкој и Холандији, које користи као предлошке. Он је највероватније радио у припрати и олтару, док је фреске у наосу 1756. године извео сликар Стефан Тенецки.
[[Zaharije Orfelin]] (1726—1785) učinio je korak dalje u modernizaciji srpske književnosti. Svestrano obdaren, bio je pesnik, slikar, istoričar, fizičar, pisac školskih udžbenika itd. Kao pesnik, Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. stoleća. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija Plač Serbii (1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, antiklerikalna, buntovnička pesma. Orfelin je najizrazitiji novator među našim piscima do Dositeja. Njegov Slavenoserbski magazin (Venecija, 1768) prvi je pokušaj časopisa kod Južnih Slovena i prva naša svetovna, građansko-prosvetiteljska knjiga. Najopsežnije Orfelinovo delo je Žitije Petra Velikog (1772), prva slovenska monografija o ruskom caru, u čijem je liku otelovio ideal prosvećena monarha, junaka filozofske misli 18. veka.
== Vidi još ==
Под утицајем украјинског барока раде и сликари Никола Нешковић, Димитрије Бачевић, Димитрије Поповић, Јован Поповић, Васа Остојић, Амбросије Јанковић и Јанко Халкозовић, чија је уметничка превласт снажно обележила средишње деценије XVIII века, када настају значајни иконостаси на подручју Карловачке митрополије. Међу њима се посебно издваја Димитрије Бачевић који је аутор чувеног иконостаса цркве Св. Николе у Земуну. У Подунавља је захваљујући утицајима из Украјине створена једна посебна варијанта српске уметности, којом преовлађују тежње да се православна икона коначно претвори у барокну слику.
Овај процес дао је напокон и великог мајстора као што је био Теодор Крачун (20-е године XX века – 1781), уметник у чијем делу барокне тежње достижу врхунац, истовремено се окрећући новим рококо схватањима. На тај начин Крачун, чије датоване радове можемо пратити од 1772, када заједно са сликарима Јованом Исаиловићем и Лазаром Сердановићем ради за цркву Св. Георгија у Сомбору, па све до 1780, када довршава своје иконе за карловачку Саборну цркву, одражава и све оне битне уметничке процесе код Срба. Више од пола века пре његове појаве почео је процес уметничке барокизације, а стара византијска естетика, окренута од проблема форме ка свету идеја и осећања, узалудно је сада бранила своја главна изражајна средства: линију и ритам.
Када је у Сремским Карловцима овладао тајнама барокне уметности, Крачун се у истом храму неочекивано окренуо и рококоу. Стиче се утисак да је, сигуран у себе, одједном одлучио да у измењеним сликарском рукопису окуша своје моћи. И тако, баш у Карловцима, Крачун је остварио најлепша дела српског рококоа поразивши коначно на својим иконостасима Византију. Био је то сликар који је у својим врхунским делима успео да више од самога догађаја представи његову духовну позадину, што је посведочено бројним иконостасима које је осликао (у манастиру Беочин, Хопово, Лаћарку и Нештину, Сремској Митровици и Сусеку). Управо на тој Крачуновој синтетичкој врлини почива симбиоза старе византијске спиритуалности и уметничких облика једне нове епохе, с којом су неумољиво суочени сви духовни и политички токови српског друштва у XVIII веку.
Стилске карактеристике барокног класицизма и рококоа присутне су и код [[Теодор Илић Чешљар|Теодора Илића Чешљара]] (1746-1793), сликара школованог у Бечу. Његова делатност обележава време од 1782. до 1793. када ради иконостасе у [[Мокрин|Мокрину]], [[Кањижа|Старој Кањижи]], [[Кикинда|Кикинди]] и [[Бачко Петрово Село|Бачком Петровом]] селу. Формиран на тековинама западњачке каснобарокне уметности, он се врло брзо опредељује за рококо палету и облике који су свакако највише одговарали његовом мирном и лирски осећајном сликарском темпераменту. Класицизам, који му је био близак због својих строгих цртачких захтева, суштински му није одговарао као ни сложена драматика и патетика барока. На боји је управо и заснован његов разлаз с класицизмом иако он, упоређен с Крачуном, не представља сликара великог колористичког распона и снаге.
За прихватање нове барокне уметности код Срба важна сведочанства пружа и развој архитектуре током XVIII века. Већ 1726. зидају се уз старе манастире (Крушедол, Велика Ремету, Хопово) високи барокни звоници, понекад и са малим капелицама на спратовима, или се пак те грађевине преграђују у стилу нове архитектуре. Дух новог времена као да је присутан у препоруци самог митрополита Мојсија Петровића из 1724, у којој он говорећи о зидању нових цркава и њиховом изгледу, саветује да не буду тесне и ниске као за турског владања "но что длжајше и ширше можно."
Па ипак, напоредо с новим стилом живи и градитељство ослоњено на традиционалне облике тзв. Моравске школе (манастир Грабовац, [[Ковиљ]], [[Јазак]], [[Беочин]], [[Црква Светог Петра|црква Св. Петра]] и Павла у Сремским Карловцима, црква у Сремској Каменици и манастир Бођани). Међутим, победу барокне архитектуре код Срба представља грађење катедралне цркве Св. Николе у Сремским Карловцима, средишту митрополије. Овај велики подухват предузео је 194 митрополит [[Павле Ненадовић]] у периоду 1758-1762. године, по плановима израђеним у Бечу, док су торањ и купола рађени по пројекту [[Захарије Орфелин|Захарија Орфелина]].
Крајем XVIII века црква је тешко страдала у пожару, а обнављана је у два наврата, с почетка XIX и XX века. Ипак, данас је као видљиво барокно обележје оригиналног изгледа очувала монументално западно прочеље са два масивна торња. Током XVIII века зидао се читав низ барокних цркава чије основне стилске карактеристике показују велику сродност. Појављује се скромно рашчлањена западна фасада а од декоративних елемената редовно су примењени једноставни пиластри и лизене, профилисане нише и венци, док су стубови знатно ређи. На сличан начин пиластри и лизене постају главни декоративни елементи на витким, често веома смело грађеним торњевима.
Под утицајем средњоевропског барока зидају се манастирски конаци у [[Крушедол Село|Крушедолу]], [[Шишатовац|Шишатовцу]], као и две епископске резиденције, у Арад-Гају и Вршцу. У том духу изведена је и прва урбанизација наших насеља у Подунављу, од којих ће нека израсти у важна духовна и економска средишта (Сремски Карловци, Земун, Сремска Митровица, Нови Сад, Вршац, Сентандреја, Будим). Такође, сасвим су особени токови уметничког развоја у Боки которској, нарочито од краја XVII века, када је цело ово подручје доспело под власт Млетачке републике. Одувек биконфесионално, подручје Боке которске било је предодређено да пружи упечатљиву слику напоредног толерантног живљења православног и католичког света.
За то је најбољи пример нова црква манастира Савине код Херцег-Новог, чија је градња отпочела 1777. а довршена 1799. године. За подизање овог православног храма монаси су позвали корчуланског градитеља Николу Форетића, који је са својом дружином дао цркви еклектички печат. Однегован у традицији далматинске романике и готике, али и уз ренесансне и барокне утицаје, Форетић је овде применио извесне елементе прошлих епоха, довршивши једнобродну грађевину масивним, осмостраним кубетом опасаним венцем слободних стубића, чиме је црква добила коначни изглед православног храма.<ref>http://visokaturisticka.edu.rs/skripte/kulturno_nasledje/bojana_16_barok.pdf</ref>
== Развој књижевности ==
У новим приликама оживео је рад на књизи. Отворене су могућности за дубљи културни преображај српског друштва, за стварање нове, световне, грађанске културе по западноевропском моделу. Та тенденција победиће тек у последњим деценијама 18. века, с Обрадовићем. У књижевном стварању од велике сеобе до Доситеја мешају се елементи старог и новог, духовног и световног, средњовековног и нововековног, црквеног и грађанског. То је типично прелазно доба у којем се јасно издвајају два подраздобља: у првом се наставља традиција старе књижевност, а у другом се прихватају модернији, рускословенски модели. Као и у ранијим епохама, средишњи положај у књижевности заузимају историографски списи.
=== Гаврил Стефановић Венцловић ===
Гаврил Стефановић Венцловић, као проповедник и писац деловао је у првој половини 18. века по северним српским насеобинама у Угарској; у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји, где је, изгледа, најдуже живео. У оновременим записима његово име појављује се први пут 1711, а последњи пут 1747, када је био у дубокој старости. Венцловић је оставио двадесетак рукописних зборника, од којих је половина на српскословенском а половина на народном језику. Зборници на народном језику, настали у периоду 1732-1746, садрже преводе беседника источне цркве од Јована Златоустог до руских и украјинских проповедника 17. века, а затим житија и друге наративне саставе. Поред житија, у своје беседе Венцловић је укључио средњовековна предања, празноверице и приче. Венцловић се спушта у чулно, материјално, бави се питањима из практичног живота, непрестано комуницира са својим необразованим слушаоцима језиком и стилом који је њима близак. Венцловић је писац којим се завршава стара српска књижевност, а могао је бити први писац нове књижевности.
== Рускословенско доба ==
У време када је Венцловић састављао своје зборнике на народном језику, у српској књижевности извршен је преокрет с далекосежним последицама: напуцтен је стари, српскословенски, а на његово место у црквену службу, школе и књиге уведена је руска варијанта црквенословенског,што се објашњава тиме што су прешли из Турске потпуно неприпремљени за живот у једној културно развијенијој а њима непријатељски настројеној средини, били су без школа и учитеља, без књига и штампарија. У таквим околностима они се окрећу "једноверној" и "једнојезичкој" Русији, с којом нису престајале културне везе кроз цео средњи век, а у турским временима још су ојачале.
=== Јован Рајић ===
Јован Рајић (1726—1801), ученик Кијевске духовне академије, теолог по образовању, од 1772. калуђер и архимандрит манастира Ковиља, написао је више списа теолошког, историографског и књижевног карактера, међу којима се издвајају религиозно-морални Кант о воспоминанију смрти, алегоријско-историјски спев на народном језику Бој змаја са орлови (1891), збирка моралних прича Цветник (1802), преведених с немачког, прерада драме Козачинског о Урошу В и монументална Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (завршна 1768. а објављена у четири тома 1794-5). Као историчар Рајић је најзначајнији представник српске историографије 18. века која, између Бранковића и Рајића, обухвата још неколико имена (Павле Јулинац, Василије Петровић, Симеон Кончаревић, Симеон Пишчевић и др.). Користио се разним домаћим и страним изворима, а главни су му ослонац Бранковићеве Хронике. Сврха је његова дела родољубива и просветитељска. Он слави успехе српских владара у управљању државом, у ратовима, а критикује их због недовољне бриге аз школе и науку. Сматра да све несреће народа имају два извора, неслогу и непросвећеност. Иако некритична по методу, писана уз то неприступачним црквенословенским језиком, Историја је значајна како за књижевност, за њену тематску оријентацију према прошлости, тако и шире, за обликовање националне свести код нас.
=== Захарије Орфелин ===
Захарије Орфелин (1726—1785) учинио је корак даље у модернизацији српске књижевности. Свестрано обдарен, био је песник, сликар, историчар, физичар, писац школских уџбеника итд. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. столећа. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербии (1761), у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, антиклерикална, бунтовничка песма. Орфелин је најизразитији новатор међу нашим писцима до Доситеја. Нјегов Славеносербски магазин (Венеција, 1768) први је покушај часописа код Јужних Словена и прва наша световна, грађанско-просветитељска књига. Најопсежније Орфелиново дело је Житије Петра Великог (1772), прва словенска монографија о руском цару, у чијем је лику отеловио идеал просвећена монарха, јунака филозофске мисли 18. века.
== Види још ==
* [[Велике сеобе Срба|Seobe Srba]]
* [[Арсеније III Црнојевић|Arsenije III Čarnojević]]
|
