Архиепископ српски Данило II — разлика између измена

 

== Књижевни рад ==

Написао је шест житија (''Житије краљице Јелене'', 1317, ''Житије краља Драгутина'', 1320/1330, ''Житије краља Милутина'', 1324, ''Житије архиепископа Арсенија I'', ''Житије архиепископа Јоаникија'' и ''Житије архиепископа Јевстатија I'', сва три између 1324. и 1327) и две службе (''Служба архиепископу Арсенију'' и ''Служба архиепископу Јевстатију'', оба пре 1324). Житија чине језгро зборника ''[[Животи краљева и архиепископа српских]]'' (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као ''Цароставник'', изд. [[Ђуро Даничић]] Београд и Загреб [[1866]]), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. [[Данилови настављачи|Данилових настављача]]. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога. У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему ([[Свети Сава]], [[Стефан Првовенчани]], [[Доментијан]], [[Теодосије (монах)|Теодосије]]): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у ''Житију краљице Јелене'', највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ ([[Димитрије Богдановић]]). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности [[Теодосије (монах)|Теодосијевог]] типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима. Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртуозности [[Теодосије (монах)|Теодосијеве]], Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“ (Дамњан Петровић).