Димитрије Љотић — разлика између измена

 

Љотић је сматрао је да је драма „савременог човечанства“ у суштини драма изгубљеног пута, и да је заснована на устоличењу индивидуалистичке мисли и њених деривата: демократије, капитализма, марксизма и атеизма. [[Француска револуција|Француску револуцију]] видео је као највећу победу индивидуалистичке мисли, а као најопаснији облик индивидуалистичке мисли видео је марксизам.

Индивидуалистичко становиште пориче неке битне особине заједница, тј. брака, породице (чија је основа брак) и нације (чија је основа породица).{{чињеница|date=11. 2013. }} Љотић је са друге стране веровао да је добра и просперитетна заједница основа за напредак јединке, док је основа за напредак заједнице морал. Позната је његова идеја о триста морално беспрекорних људи који би управљали државом. Стога му је један од приоритета у политичком деловању био окупљање Људи. Најстроже критеријуме је имао пред крај живота, када је у неким писмима тврдио, да звог недовољне духовне величине многе треба искључити из [[Југословенски народни покрет Збор|Збора]].

 

 

Михаиловић је 6. септембра, на рођендан краља [[Петар II Карађорђевић|Петра II]], преузео команду над српским колаборационистичким формацијама, укључујући и СДК. Димитрије Љотић је идејни творац стратегије која је требало да уједини све лојалисте (четнике и друге), те да се пред трупама [[Црвена армија|Црвене армије]] сви заједно повуку у Словенију. Само мали део четничких трупа је ту стратегију на време прихватио, и то пре свих четници [[Динарска дивизија|Динарске дивизије]] и још неких мањих формација. Љотић је послао [[Ратко Парежанин|Ратка Парежанина]], члана Збора и уредника „Наше борбе“, са тридесетак пратилаца у Црну Гору, да убеде Ђуришића да се повуче са својим четницима у Словенију, одакле би покренули офанзиву. Љотић је 4. октобра, заједно са Недићем, 300 владиних званичника и немачким званичницима побегао из Београда.{{sfn|Portmann|2004|p=13}} Крајем октобра, Љотић и снаге СДС су стигле у [[Осијек]]. Овде се Нојбахер сложио да уговори слободан пролаз кроз НДХ до словеначке обале.

Љотић је у децемру издејствовао пуштање владике Николаја Велимировића и српског патријарха [[Патријарх српски Гаврило|Гаврила Дожића]] из [[логор Дахау|логора Дахау]]. Велимировића су Немци затворили још у јулу 1941. под сумњом да је њихов протвник, и Љотић је тог лета написао неколико писама немачким званичницима, тражећи ослобађање владике Николаја, на основу тога што је Велимировић величао Хитлера пре рата. Велимировић је пребачен у Дахау заједно са Дожићем преко [[Будимпешта|Будимпеште]] и [[Беч]]а у септембру 1944. и држани тамо као „почасни затвореници“.{{sfn|Byford|2008|pp=54–55}} Након свог пуштања, он и Дожић су пребачени у једно туристичко одмаралиште, аа затим у Беч као гости немачке владе, где су се срели са Љотићем и другим квислиншким званичницима. Љотић и Недић су тражили од Нојбахера да снагама четничког команданата [[Момчило Ђујић|Момчила Ђујића]] буду дозвољен пролазак до Словеније. А управо су они од свих четничких снага једина већа формација која је успела да њени чланови сачувају своје животе, и да након завршетка рата формирају јак националистички, антикомунистички покрет у дијаспори.

 

 

Истог дана [[22. април]]а [[1945]]. Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића, да [[патријарх српски Гаврило|патријарх Гаврило]] и [[Николај Велимировић|епископ Николај]] желе да се састану са њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић био је изразито [[Кратковидост|кратковид]].<ref>[http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/19-06-2010/Feljton/61535/Na-poslednjem-putu Na poslednjem putu] {{Wayback|url=http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/19-06-2010/Feljton/61535/Na-poslednjem-putu |date=20160305170522 }}, Приступљено 20. 4. 2013.</ref> Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у [[Ајдовшчина|Ајдовшчини]]. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље, јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен, па се откотрљао у провалију насталу рушењем моста од стране савезничког ваздухопловства. Димитрије Љотић је при паду сломио врат и погинуо је на лицу места.{{sfn|Byford|2011|p=307}} Сутрадан ујутро тело Димитрија Љотића пребачено је у [[Горица (град)|Горицу]] где је обављена сахрана у напуштеној крипти која је припадала неком мађарском грофу. Погребну службу су заједно обавили Дожић и Велимировић. На његовом одру је владика [[Николај Велимировић|Николај]] одржао посмртну беседу, назвавши Љотића „највернијим сином Српства“. Описао га је као „политичара са крстом“, „хришћанског државника“ и „идеолога хришћанског национализма“, који је „зашао у кругове светске политике“.

Почетком маја, Дамјановић је одвео део своје војске у североисточну Италију, где су се предали Британцима и били смештени у логоре.{{sfn|Tomasevich|2002|p=191}} Део љотићеваца који је прешао у Аустрију је био изручен Југославији, а процењено је да су партизани погубили њих 1.500 до 3.000 {{sfn|Mojzes|2011|p=127}} и сахранили у [[Масакр на Кочевском Рогу|масовне гробнице у области Кочевског рога]].{{sfn|Byford|2011|p=307}} Преостали су емигрирали у западне државе, где су основали емигрантске организације са циљем да промовишу политику Збора.{{sfn|Byford|2011|p=307}} Многи Љотићеви следбеници су се населили у Минхену, где су водили своју издавачку кући и штампали новине ''Искра''. Деловање Збора у дијаспори се одвијало у скромном обиму под руковођењем Јакова Љотића, рођеног брата Димитрија Љотића, који је 1974. убијен. Верује се да је убиство организовала [[Служба државне безбедности]] СФРЈ.{{sfn|Hockenos|2003|p=119}} На том месту га је потом наследио син Димитрија Љотића, Владимир. Непријатељство прољотићевских и прочетничких група се наставило у избеглиштву.{{sfn|Tomasevich|2002|p=191}}