Споменик борцима Револуције — разлика између измена

Подизање [[Споменици Народноослободилачке борбе|споменика посвећених Другом светском рату на простору Југославије]] је највећим делом уследило након краја [[Други светски рат у Југославији|рата]], упоредо са обновом земље. Но први споменици су поникли још пре његовог краја [[1945]]. године. Док су вођене борбе за ослобођење Југославије [[1944]]. године, у околини [[Београд]]а и по селима источне [[Србија|Србије]] подижу се први споменици, који су пак били [[Споменици палим борцима Црвене армије у Југославији|посвећени војницима Црвене армије]] уместо [[народноослободилачка војска Југославије|југословенским партизанима]]. Скромних размера и са представом војника као првим симболом нове и [[Социјализам|социјалистичке]] заједнице, имали су за циљ јачање срдачних односа двају народа, њихових пролетера и комунистичких партија.{{sfn|Manojlović Pintar|2008|pp=290—292}} Највећи и најзначајнији споменик подигнут у част [[Црвена армија|Црвеној армији]], који је у и величини умногоме надмашио до тада доста скромне споменике, био је [[Меморијални комплекс Батинска битка|споменик „Батинска битка“]] [[Антун Аугустинчић|Анутна Аугустинчића]], којим је југословенска политичка врхушка, осим комеморирања и захвалности, подвукла и тадашњи међународни положај нове Југославије као савезнице [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]. Но након [[Раскол Тито—Стаљин|разлаза са Совјетима]] [[1948]]. године, долази до промене у [[Наратив|наративу]]. Као контрапункт представи црвеноармејца поставља се симбол југословенског партизана, којим се снажно промовише идеја [[Аутентичност|аутохтоности]] партизанске борбе и њене укорењености у народу.{{sfn|Manojlović Pintar|2008|pp=292—297}} Уједно са величањем југословенске војничке жртве у току Другог светског рата, афирмисана је и институција [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]], као извора и гаранта нове Југославије након раскола са СССР. Споменик Стевану Филиповићу је, са тог аспекта величања ЈНА и истицања њених почетака током светског рата, вероватно први значајан споменик подигнут у Југославији. Такође, како истиче историчарка [[Олга Манојловић Пинтар]], чињеница да је споменик изабран да се ради по народном хероју рођеном у [[Опузен]]у крај [[Дубровник]]а, етничком [[Хрвати|Хрвату]], сведочила је о афирмацији општејугословенског карактера партизанског покрета у самом центру [[Србија|Србије]].{{sfn|Manojlović Pintar|2014|pp=151;166—167}}

[[Датотека:Spomenik borcima revolucije 009.jpg|thumb|right|300px|1. Поглед са средине брда Видрак на Ваљево.]]

 

У [[Ваљево|ваљевском контексту]] ово је учињено тако што је, на предлог урбаниста и самог аутора, [[Вајар|вајара]] [[Vojin Bakić|Војина Бакића]], током расправе о месту подизања Споменика борцима Револуције, одлучено да се споменик постави на брдо Видрак — које се уздиже јужно изнад десне обале [[колубара|реке Колубаре]] и [[Тешњар|старе ваљевске чаршије]]{{sfn|Мадић|2005|pp=9}} и доминира читавом околином.{{sfn|Belić-Koročkin-Davidović|Davidović|2012|pp=125}} Приликом отварања споменика [[1960]]. године [[новинар]] [[Славољуб Ђукић]] је у својој репортажи за београдске „[[Вечерње новости]]“ на следећи начин пренео властити утисак Бакићевог дела{{sfn|Belić-Koročkin-Davidović|Davidović|2012|pp=131}}:{{цитат2|Успомена на пале борце и [[Револуција|револуционарну]] прошлост овог краја изражена је величанственим делом вајара Војина Бакића, [[Див (митологија)|џином]] — спомеником високим 16 [[Метар|метара]], чији изглед и утисак који оставља на посматрача никада ниједна фотографија ни написана реч не могу уверљиво испричати.<br />