Фанариоти — разлика између измена

'''Фанариоти''' ({{јез-гр|Φαναριωτες}}) су припадници [[Грци|грчке]] елите у [[Цариград]]у. Појам је изведен из имена градске четврти познате под називом [[Фанар]], која се налази у европском делу Цариграда. У истом делу града налази се и седиштe [[Цариградска патријаршија|Цариградске патријаршије]], са [[Црква Светог Ђорђа у Цариграду|Саборном црквом Светог Ђорђа]]. Током раздобља [[Османско царство|османске]] власти, Фанар је постао стециште грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарски[[патријарси]] и [[Митрополит|митрополити]] су бирани управо из њихових редова.{{sfn|Runciman|1968|p=}}

Посредством патријаршије у Цариграду, фанариотска заједница је такође вршила знатан утицај на вођење послова у осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове осталих источних патријаршија ([[Антиохијска патријаршија|Антиохија]], [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]], [[Александријска патријаршија|Александрија, [[Пећка патријаршија|Пећка]]]]) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање [[Српска патријаршија (1557-1766)|Српске патријаршије]] (1766) и [[Охридска архиепископија|Охридске архиепископије]] (1767), што је довело до тешких последица по православне [[Историја Срба|Србе]] и друге [[Јужни Словени|Словене]] у Османском царству.{{sfn|Слијепчевић|1938|p=250-307}}

Окосницу фанариотске [[идеологија|идеологије]] чинио је ''панхеленизам'', који се није огледао само у племенитим тежњама ка ослобођењу православних [[Грци|Грка]] од турске власти, већ је у исто време обухватао и шире замисли о постепеном превођењу негрчких православаца у [[Хеленизација|грчки национални корпус]]. Такве тежње су биле првенствено усмерене према православним Словенима у Османском царству, које је према фанариотским замисима требало погрчити, путем наметања грчке јерархије, грчке литургије и [[грчки језик|грчког језика]] у црквеној управи. Таква фанариотска политика довела је до тешког нарушавања грчко-словенских односа у многим областима, а највећи раскол се догодио [[1870.]] године, у време стварања [[Бугарски егзархат|Бугарског егзархата]].{{sfn|Runciman|1968|p=}}

Формирање фанариотске заједнице је започело након турског [[Пад Цариграда (1453)|освајања Цариграда (1453)]]. У новонасталим околностима, знатан део грчких првака, како световних тако и црквених, усредсредио је своје напоре ка обезбеђивању неопходних предуслова за опстанак грчке православне заједнице, не само у Цариграду већ и широм Османског царства. Први корак ка том циљу учињен је регулисањем положаја Цариградске патријаршије код нових власти, чиме се створен модел који је опстао све до почетка [[20. векавек]]а.{{sfn|Runciman|1968|p=}}

Између 1711—1716. године и [[1821.]] године добар део њих дочепао се титула; господара, [[војвода]] или [[кнез]]ова у дунавским кнежевинама ([[Молдавија]] и [[Влашка]]). Ово раздобље често се зове и Фанариотско раздобље у [[Румунија|румунској]] историји.