Милан Милутиновић — разлика између измена

| датум_рођења = {{датум рођења|1942|12|19|год=да}}

| место_рођења = [[Београд]]

| датум_смрти =

| место_смрти =

Након истека председничког мандата, у децембру 2002, предао се [[Хашки трибунал|Хашком трибуналу]], где је био оптужен за ратне злочине у току [[Рат на Косову и Метохији|сукоба на Косову и Метохији]]. 26. фебруара 2009. ослобођен је и проглашен невиним по свим тачкама оптужбе.

 

Потиче из старе београдске породице. Рођен је у Београду, од оца Александра, грађевинског инжењера и мајке Љубице, историчара уметности. Основну школу и гимназију завршио је у [[Београд]]у, а дипломирао [[1965]]. године на Правном факултету у Београду.

 

Од [[1969]]. до [[1971]]. био је члан председништва Социјалистичке омладине Југославије. Милутиновић је био члан друштвено-политичког већа Савезне скупштине од 1969. до [[1974]]. и члан спољнополитичког одбора. Истовремено је био председник Општинског комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста]] [[Градска општина Врачар|Врачара]] и члан Градског комитета СК Београда. Од 1974. до [[1977]]. био је Секретар за идеологију Градског комитета Савеза комуниста у Београду.<ref>''Who's Who in the World'', 32nd ed, 2015</ref>

 

Од 1977. до 1982, Милутиновић је био републички секретар за просвету, науку и спорт. У току свог мандата, радио је на свеобухватној реформи образовног система. Његова упоредна истраживања система високог образовања у Европи објавио је у књизи ''Универзитет-Eppur si Muove! Реформа универзитета-између традиције и будућности'' (Београд, Завод за уџбенике, 1985.). Након секретаријата за просвету, науку и спорт, Милутиновић је на јавном конкурсу изабран на функцију управника Народне библиотеке Србије, коју је држао до 1987.

 

Под савезним секретаром [[Раиф Диздаревић|Раифом Диздаревићем]] 1987. Милутиновић заузима место у савезном секретаријату иностраних послова као амбасадор и шеф сектора за штампу, информисање и културу. Године [[1989]]. постао је амбасадор [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] у [[Грчка|Грчкој]]. У битном делу (1992. до 1995.) свог мандата на месту амбасадора у Грчкој, Милутиновић је био једини амбасадор СРЈ у НАТО држави-услед санкција УН уведених 1992. нови амбасадори нису могли бити именовани, док Милутиновића Београд никада није повукао. У августу 1995, Милутиновић је именован за министра иностраних послова СРЈ. У новембру 1995. био је један од главних преговарача у мирновним преговорима у Дејтону и један од писаца докумената касније познатих као Дејтонски мировни споразуми, који су довели до трајног прекида сукоба у Босни и Херцеговини. Као министар иностраних послова, потписао је и неколико споразума између СРЈ и њеног суседа Хрватске, укључујући споразум о нормализацији односа.<ref>{{cite web|url=http://www.hnv.org.rs/docs/ZAKON%20normalizaciji%20HR.pdf|title=ZAKON|website=www.hnv.org.rs|access-date=06. 09. 2019|archive-url=https://web.archive.org/web/20160304130435/http://www.hnv.org.rs/docs/ZAKON%20normalizaciji%20HR.pdf|archive-date=04. 03. 2016|url-status=dead}}</ref>

 

На поновљеним председничким изборима у [[Република Србија (1990—2006)|Републици Србији]], после недовољног одзива бирача, децембра 1997. године, његова партија [[Социјалистичка партија Србије|СПС]] мења председничког кандидата [[Зоран Лилић|Зорана Лилића]] и кандидује Милутиновића, који у другом кругу побеђује [[Војислав Шешељ|Војислава Шешеља]] ([[21. децембар]] 1997), са 2.177.462 гласа, односно 59,18 %.<ref>{{cite web |url=http://www.rik.parlament.gov.rs/doc/arhiva/predsednik/1997%20I/4.%20-%201997%20I%20publikacija%20rzs.compressed.pdf |title=Report |date=1997 |website=www.rik.parlament.gov.rs |format=PDF |access-date=09. 04. 2019 |archive-url=https://web.archive.org/web/20160805012646/http://rik.parlament.gov.rs/doc/arhiva/predsednik/1997%20I/4.%20-%201997%20I%20publikacija%20rzs.compressed.pdf |archive-date=05. 08. 2016 |url-status=dead }}</ref>

У току мандата, учествовао је као главни преговарач у преговорима у [[Рамбује]]у. Остао је на функцији и после промена 5. октобра 2000. јер му је мандат трајао до почетка 2002.

 

Оптужен је од стране Хашког трибунала за наводне злочине на [[Косово и Метохија|Косову]]. После престанка мандата, јануара [[2003]]. године, добровољно се предао међународном суду. На привремену слободу пуштен је априла [[2005]].

 

Фебруара [[2009]]. године, [[Хашки трибунал]] је Милутиновића ослободио и прогласио невиним по свим тачкама оптужнице која га је теретила.

 

У браку са супругом [[Олга Милутиновић|Олгом]] од 1970. до њене смрти (2017),<ref>{{cite web|title=Preminula Olga Milutinović, supruga bivšeg predsednika Srbije |url=https://www.blic.rs/vesti/drustvo/preminula-olga-milutinovic-supruga-bivseg-predsednika-srbije/pje4mss |website=Blic |accessdate=18. 1. 2019}}</ref> имају сина Вељка (рођен 1979).

 

 

{{Председници Републике Србије}}

 

[[Категорија:Рођени 1942.]]

[[Категорија:Београђани]]