Марсељски атентат — разлика између измена

'''Атентат у Марсељу''' на краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I Карађорђевића]] се одиграо у уторак, [[9. октобар|9. октобра]] [[1934|1934. године]], приликом његове званичне посете [[Француска|Француској]], у [[Марсељ|Марсељу]] испред [[Палата Бурзе|Палате Бурзе]], у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, [[Владо Черноземски]], припадник [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашње македонске револуционарне организације]] (скраћено ВМРО), усмртио је [[Александар I Карађорђевић|краља Александра]] са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова [[Луј Барту|Луја Бартуа]], који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.<ref>[http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2008-06-03&feljton=4188 Вечерње новости - Атентат у Марсељу 1934.], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>

Око атентата су сарађивали [[усташе]] и [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]], који су желели да отцепе [[Хрватска|Хрватску]] и [[Македонија|Македонију]] од [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије.]].

На југоистоку [[Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевине СХС]] и даље је било отворено „[[македонско питање]]“. [[Бугарска]] влада је прећутно одобравала деловање [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашње македонске револуционарне организације]] (ВМРО) на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу [[Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевине СХС]].<ref name="Петър Петров">Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София. (1998). стр. 140.–141.</ref> У [[Вардарска Македонија|Вардарској Македонији]] су вођење праве оружане борбе жандармерије са [[комити]]ма. У [[1923]]. и [[1924]]. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из [[Бугарска|Бугарске]], 12 локалних и 5 из [[Албанија|Албаније]].<ref name="Петър Петров"/> Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта.<ref name="Петър Петров"/> Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених.

[[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]] је сарађивала са властима [[Бугарска|Бугарске]], а критиковали су увођење [[Српски језик|српског језика]] у Вардарској Македонији, залажући се за увођење [[Бугарски језик|бугарског језика]]. Критиковали су и што се вардарска Македонија називала „[[Јужна Србија|Јужном Србијом]]“ (неслужбено) или „[[Вардарска бановина|Вардарском бановином]]“ (службено). Говорни језик македонских Словена је службено сматрамсматран дијалектом српско-хрватског језика, па је [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]] критиковала потискивање јужног дијалекта.<ref>{{cite web|url=http://www.kroraina.com/knigi/en/ban/pww2.html#50

Услед овакве политике, влада је морала је да се конфронтира с активностима македонских и пробугарских банди. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти под сумњом сарадње са [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашњом македонском револуционарном организацијом]].<ref name="Петър Петров"/>

Хрватска и српска интелигенција углавном су се залагале за народно јединство.<ref name="Ћоровић">[http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_25_l.html Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda], Приступљено 12. 4. 2013.</ref> Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. године <ref name="Ћоровић"/> Према [[Владимир Ћоровић|Ћоровићу]], хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]].<ref name="Ћоровић"/>

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени.<ref name="Ћоровић"/> Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је [[29. октобар|29. октобра]] [[1918|1918. године]] одлучио о уједињењу.<ref name="Ћоровић"/> Међутим [[Стјепан Радић]], вођа [[Хрватска сељачка странка|Хрватске сељачке странке]], је одмах тражио републиканско уређење државе.

Дана [[1. децембар|1. децембра]] [[1918]]. године регент [[Александар I Карађорђевић|Александар]] је прогласио [[Краљевина Југославија|Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца]]. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у [[Загреб|Загребу]].<ref name="Ћоровић"/> Њима су се придружили [[домобранство|домобрани]] двеју пуковнија [[5. децембар|5. децембра]] [[1918|1918. године]], тражећи хрватску републику. На [[Трг бана Јелачића (Загреб)|Тргу бана Јелачића]] пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.<ref name="Ћоровић"/>

[[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|На изборима 1920. године]] [[Хрватска сељачка странка|Хрватска пучка сељачка странка]] постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента [[Александар I Карађорђевић|Александра]] као владара нове државе. Радић и његова партија сматрали су да је проглашење [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевине СХС]] правно неважеће и нису хтели да поштују одредбе [[Крфски споразум|Крфског споразума]], који је закључио [[Југословенски одбор]] са [[Анте Трумбић|Трумбићем]].<ref name="Ћоровић"/> Исте године, ова странка мења име у [[Хрватска сељачка странка|Хрватска републиканска сељачка странка]] и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима. Српски посланици [[28. јун]]а [[1921]]. године тесном већином<ref>По принципу 50 % плус 1 глас пошто је било немогуће окупити двотрећинску већину.</ref> доносе централистички [[Видовдански устав]].{{sfn|Tomasevich|2002|p=15}} Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину. Пре тога у Загребу су се [[1. април]]а [[1921|1921. године]] део хрватских посланика је усвојио „Устав неутралне Сељачке републике Хрватске“.<ref>[https://web.archive.org/web/20150923230232/http://www.danas.rs/vesti/feljton/pod_teretom_neresenog_nacionalnog_pitanja.24.html?news_id=146442 Pod teretom nerešenog nacionalnog pitanja], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>

Хрватски посланици су [[1922]]. године послали представку [[Друштво народа|Друштву народа]] у [[Женева|Женеви]], објашњавајући положај хрватскога народа у новој држави, на шта никада нису никакав добили одговор. Након тога, [[1923]]. године хрватски вођа [[Стјепан Радић]] креће по [[Париз]]у, [[Лондон]]у и [[Москва|Москви]], тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, [[Стјепан Радић]] је [[1924]]. посетио [[Москва|Москву]] и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на [[Хрватска сељачка републиканска странка|ХРСС]] примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси [[Стјепан Радић|Радића]]. У затвору, Радић прихвата [[монархија|монархију]] и одриче се [[републиканизам|републиканизма]], те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је [[1925]]. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине [[20. јун]]а 1928. године, [[Пуниша Рачић]], српски политичар из [[Црна Гора|Црне Горе]], је након провокација са хрватске стране пиштољем убио групу хрватских народних посланика на челу са [[Стјепан Радић|Стјепаном Радићем]]. <!--Многи светски интелектуалци (укључујући [[Алберт Ајнштајн|Алберта Ајнштајна]]) су сматрали српски двор непосредно одговорним за ова и друга политичка убиства.<ref>[http://www.croatianhistory.net/etf/einst.html Albert Einstein i Heinrich Mann, Apel Međunarodnoj ligi za ljudska prava], Приступљено 12. 4. 2013.</ref><ref>[http://www.croatianhistory.net/etf/raditch.pdf]</ref>-->

[[1929]]. године у Италији основана је ''[[Усташе|Усташа]] - хрватска револуционарна организација'' (УХРО) која се борила против [[Александар I Карађорђевић|краља Александра Карађорђевића]] и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.<ref>[http://amac.hrvati-amac.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1122&Itemid=252 Hrvatska u Jugoslaviji], Приступљено 12. 4. 2013.</ref> Непосредно по завођењу диктатуре [[1929|1929. године]], у [[Софија|Софији]] долази до састанка вођа [[Усташе|УХРО]] (''Усташа - хрватска револуционарна организација'') [[Анте Павелић]]а и [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]] (Унутрашња ''Внутарња македонска револуционарна организација'') [[Ванчо Михајлов|Ванча Михајлова]]. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “[[Софијска декларација|Софијску декларацију]]” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније.<ref>[http://www.ceeol.com/aspx/issuedetails.aspx?issueid=b028c2ff-7ede-4c2c-a41c-89ff19c3f8ba&articleId=6088d289-ac68-4afe-bd51-d9e9c973f944 Ivan Vanča Mihajlov: makedonski revolucionar uskraćen za domovinu i korijene], Приступљено 12. 4. 2013.</ref> У септембру [[1932]]. организован је Лички или [[Велебитски устанак]], када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај [[Госпић]]а. [[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.<ref>Лист Пролетер, орган [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], у броју од 28. децембра 1932. године.</ref>

[[Шестојануарска диктатура]] је био период диктатуре у [[Краљевина Југославија|Краљевини СХС]] од [[6. јануар]]а [[1929]]. до [[3. септембар|3. септембра]] [[1931]]. године када је краљ [[Александар I Карађорђевић]] распустио Народну скупштину, суспендовао [[Видовдански устав]], забранио рад свих политичких странака и синдиката, забранио политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и држави променио име у [[Краљевина Југославија]].{{sfn|Tomashevich|2002|p=26}}

Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]], [[Хрватска сељачка странка|Хрватске републиканске сељачке странке]] и [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашње македонске револуционарне организације]]. Диктатура је званично укинута [[3. септембар|3. септембра]] [[1931|1931. године]] доношењем [[Септембарски устав|Октроисаног устава]], којим је потврђен лични режим [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]]. И након престанка диктатуре, настављени су прогони и затварања политичких противника.

Убиству [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]] је претходило неколико неуспелих атентата.

Године [[1916]]. у [[Солун]]у је наводно покушан атентат на регента [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]], због чега је пуковник [[Драгутин Димитријевић Апис]] осуђен и погубљен. Након усвајања [[Видовдански устав|Видовданског устава]], [[1921]]. године [[комунизам|комуниста]] [[Спасоје Стејић Баћо]] је извршио неуспешан атентат на регента [[Александар I Карађорђевић|Александра I Карађорђевића]]. Дана [[17. децембар|17. децембра]] [[1933]]. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавали су да убију [[Александар I Карађорђевић|краља Александра]] приликом његове посете [[Загреб|Загребу]], што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.<ref>[https://web.archive.org/web/20160306000603/http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=4552 Odluka o atentatu i pokušaj u Zagrebu], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>

[[Бугарска]] влада је, сматрајући [[Македонци|Македонце]] [[Бугари]]ма, пред [[Друштво народа|Друштвом народа]] покретала питање Македонаца као питање положаја бугарске [[Национална мањина|националне мањине]]. Поред тога, бугарска влада је дозвољавала [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашњој македонској револуционарној организацији]] (ВМРО) да несметано делује на њеној територији и да одатле врши нападе на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу [[Краљевина СХС|Краљевине СХС]]. У [[1923]]. и [[1924]]. години је у региону [[Република Македонија|Вардарске Македоније]] деловало 53 чете, од чега 36 из [[Бугарска|Бугарске]], 12 локалних и 5 из [[Албанија|Албаније]]. Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта. Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВРМО]] је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.<ref name="Петър Петров" />

[[Државни удар]] војно-политичке организације [[Звено]], маја [[1934]]. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са [[Француска|Француском]] и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.

[[Италија]] је, као незадовољени ратни савезник, гајила отворене територијалне претензије према Југославији, а првенствено [[Далмација|Далмацији]], коју је сматрала својом историјском провинцијом. Од доласка [[Бенито Мусолини|Бенита Мусолинија]] на власт у јесен [[1922]]. године, [[Италија]] је, насупрот француској политици очувања [[Версајски споразум|версајског система]] у [[Подунавље|Подунављу]] и на [[Балканско полуострво|Балкану]] преко [[Мала Антанта|Мале Антанте]], водила ревизионистичку политику преко [[Албанија|Албаније]], [[Бугарска|Бугарске]], [[Мађарска|Мађарске]] и [[Аустрија|Аустрије]], која је подразумевала разбијање [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]. Под покровитељством [[Бенито Мусолини|Мусолинија]], [[Анте Павелић]] је, после емигрирања [[1929]]. године, организовао [[Усташе|хрватски усташки покрет]] с циљем успоставе самосталне и [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]].

Француска је сматрана верним савезником Југославије у Европи. Услед слабљења [[Версајски споразум|версајског система]] и пораста опасности од ревизије и рата, током [[1933]]. године поведени су преговори о склапању [[Балкански пакт (1934)|Балканског пакта]], уз француско посредовање. [[Турска]], [[Грчка]] и [[Бугарска]] већ су ступиле у преговоре. Онда су Французи тражили да Југославија и Румунија приступе преговорима о балканском пакту и [[9. фебруар]]а [[1934]]. године, потписан је уговор о балканском савезу између Југославије, Грчке, Румуније и Турске. Балкански пакт је поздрављен у [[Москва|Москви]], а осуђен у [[Њемачка|Немачкој]].{{чињеница| date = 12. 2009.}}

Југославији, која је била суочена са све агресивнијом италијанском политиком, није био довољан један савезник. Према доктрини [[Антон Корошец|Антона Корошеца]] из [[1927]]. године, коју је усвојио [[Александар I Карађорђевић|краљ Александар]], са [[Њемачка|Немачком]] се требало спријатељити док још не припоји Аустрију.{{чињеница| date = 12. 2009.}} У марту [[1934]]. године, [[Адолф Хитлер]] примио је југословенског посланика у [[Берлин]]у, изјаснио се против италијанске доминације и рестаурације, и изјавио да жели ближе немачко-југословенске односе. Када је у јулу [[1934|1934. године]], пропао нацистички пуч у Аустрији, око 700 нациста пребегло је у Југославију и добило азил.<ref>В. Винавер, ''Аустријски проблем, и преоријентација спољне политике'', 123-127,131,138.</ref> Међутим, док се Југославија приближавала Немачкој, Француска се приближавала Италији. За Француску и Чехословачку аншлус је био највеће зло, а за Југославију италијанска власт над Аустријом и рестаурација Хабзбурга.