Википедија

Златибор — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 28:
Јужна и источна граница Златибора су ријеке [[Увац]] и [[Велики Рзав]]. На западу се Златибор граничи са [[Босна и Херцеговина|Босном и Херцеговином]], селима [[Мокра Гора (Ужице)|Мокром Гором]], [[Семегњево]]м и [[Јабланица (Чајетина)|Јабланицом]]. Златибор је одувијек имао велики погранични значај. На [[Брдо|брду]] Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двјема царевинама – [[Аустроугарска|Аустроугарском]] и [[Османско царство|Турском]].
 
Златибор се налази на пола пута од [[Београд]]а до [[Црногорско приморје|Црногорског]] и [[Дубровник|Дубровачког]] [[Приморје|приморја]]. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и [[пругаПруга Београд—Бар|пруга Београд-БарБеоград—Бар]]. Најближи већи град је [[Ужице]].
 
== Порекло имена ==
Ред 110:
На Златибору је често долазило до помјерања становништва, тако да има мало породица за које се може рећи да су старосједилачке. Неки од најстаријих становника Златибора су: Шишовићи, Џамбићи, Спасенићи и Нинчићи у [[Чајетина|Чајетини]]; Бонџулићи, Лучићи, Милосављевићи и Костадиновићи у [[Шљивовица (Чајетина)|Шљивовици]]; Дабићи у [[Алин Поток|Алином Потоку]]; Ђоковићи, Павловићи, Спасенићи и Радовићи у [[Сирогојно|Сирогојну]]; Дацовићи у [[Љубиш]]у; Браловићи у [[Негбина|Негбини]]; Селаковићи у [[Драглица|Драглици]]; Крсмановићи, Шарчевићи и Остојићи у [[Мокра Гора (Ужице)|Мокрој Гори]]; Јанковићи, Селаковићи и Радоњићи у [[Кремна (Ужице)|Кремнима]]; и Дидановићи у [[Стубло|Стублу]], чији преци су били чивчије манастира Јање у [[Увац|Увцу]].
 
Кроз читав XVII[[17. век|17]]. и XVIII[[18. век|18. вијек]] трајала су појединачна досељавања овог краја, а придошлице су биле породице из [[Црна Гора|Црне Горе]], Херцеговине, Босне и Рашке. Поред ових појединачних, било је и неколико масовних досељавања становништва на Златибор. Прво послије Свиштовског мира [[1791]]. године; друго послије ослобођења Златибора од [[Османско царство|Турака]] [[1807]]. године; треће и највеће у доба Уставобранитеља, тридесетих и четрдесетих година XIX[[19. век|19. вијека]]; а четврти велики талас миграција трајао је у вријеме босанско-херцеговачког устанка од [[1875]]. до [[1877]]. године.
 
== Биљни и животињски свет ==
Ред 123:
== Туризам ==
[[Датотека:Златибор 1937.jpg|лево|мини|270п|[[Златибор (ваздушна бања)|Ваздушна бања „Златибор“]] 1937. године.]]
Златибор се налази у самом „средишту“ Србије. Растојање од ове планине до Београда је 230 -{km}-, до Новог Сада 300 -{km}- – баш колико и до Јадранског мора. Преко Златибора води магистрала од Београда ка приморју, директне аутобуске линије су успостављене са [[Нови Сад|Новим Садом]], [[Београд]]ом, [[Ниш]]ом, [[Јагодина|Јагодином]] и другим градовима. Преко Златибора, а дијелом и кроз његов масив, пролази жељезничка пруга [[Пруга Београд—Бар|жељезничка пруга Београд—Бар]]. Златибор је, прије свега, планина изузетне љепоте, пријатне климе, пространих пропланака, бујних пашњака, водом богатих планинских потока. „[[Ружа вјетрова]]“ се расцвјетава управо над Златибором. Љета су топла, а зиме благе. Кише падају релативно често, а снијега има од октобра до маја.
 
Планинска љепотица у југозападном дијелу Србије била је одредиште доконих и богатих још од средине седамнаестог[[17. век|17. вијека]], мјесто привременог боравка оних који су, прије свега, трагали за здрављем, али и за благодјетним миром златиборских падина на којима се очи одмарају, а тијело пуни енергијом. Ипак, прави туризам се развио тек када је на Златибор дошла једна крунисана глава, краљ Србије [[Александар Обреновић]], 1893. године.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Dug-put-od-brvnara-do-elitnih-hotela.sr.html Дуг пут од брвнара до елитних хотела („Политика“, 20. август 2013)]</ref>
 
У почетку је најинтересантнија била Краљева Вода, мјесто на ком је Његово Краљевско Величанство ручало, али су се убрзо прочули и други златиборски висови: [[Палисад (Златибор)|Палисад]], [[Рибница (Јабланица)|Рибница]], [[Око (Бранешци)|Око]]. А онда је, [[1905]]. године, на Златибор, по здравље, дошао још један краљ Србије, [[Петар I Карађорђевић]]. Након његовог боравка саграђени су и први велики објекти: хотел „Краљева вода“ – данашњи конгресни центар „Србија“ – вила „Чигота“ и пекара.
Ред 148:
'''[[Црква брвнара у Доњој Јабланици]]''' подигнута је [[1838]]. године, а окружена је мањим дрвеним грађевинама истакнутих породица из села, тзв. ''собрашицама''. Имена градитеља су остала непозната, али изгледа да су то били мјештани, осим једног, који је био са [[Тара (планина)|Таре]]. Дужина црквице је 11, а ширина 5 -{[[Метар|m]]}-. Олтар је заокругљен, док је иконостас сасвим лијепо обликован.
 
И у другим селима су постојале цркве брвнаре, али су их Турци попалили или су пропале. Постојала је једна на [[Крива Ријекаријека|криворијечком]] гробљу у Церову, чији темељи су се до скоро познавали, а вјерује се да су се овакве цркве налазиле и на мјестима званим ''црквине'', којих има у скоро свим златиборским селима.
 
Путујући преко Златибора [[1826]]. године, [[Јоаким Вујић]] је посјетио цркву у Церову и о томе писао у својој књизи „Путешествије по Сербији": ''После ручка са попом Туцовићем и мојим момком кренем се одавде, пређем потом Грабовицу, приспем једној малој, од дрвета начињеној цркви, која храм јест свјати пророк Илија.'' При овој цркви су од [[1837]]. до [[1860]]. године вођени матични протоколи. Кад је [[1859]]. године подигнута црква у [[Мачкат]]у, у њу је пренијет инвентар из ове црквице.
Ред 158:
=== Манастири ===
 
Манастир Рујно, на сјеверним обронцима Златибора, био је културни и просвјетни центар у [[16. век|XVI16. вијеку]]. Налазио се у селу Врутцима, и у њему је радила једна од првих српских штампарија. Од многих штампаних дјела из ове штампарије, сачувано је само једно Четворојеванђеље, али ни оно није цјеловито. Штампао га је самоуки монах Теодосије, и завршио га је [[1537]]. године. Слова су на њему груба и неуједначена и била су направљена од дрвета. Јеванђеље је штампано црном бојом, осим иницијала и почетка Јеванђеља, гдје је употријебљена црвена. После 1537. године, калуђери из манастира Рујна прешли су у [[Манастир Рача|манастир Рачу]]. Највјероватније је да су [[Османско царство|Турци]] у другој половини XVI16. вијека срушили манастир Рујно и његове блокове фино обрађеног црвеног мермера одвукли у [[Ужице]] и искористили за изградњу исламске вјерске школе (медресе).
 
[[Датотека:03 - Manastir Uvac.jpg|десно|мини|Манастир Увац]]
У народној пјесми „Милош у Латинима“, поред осталих немањићких задужбина, помиње се и црква Јања. Ни до данас није тачно утврђено мјесто гдје се налазио овај манастир, мада се помиње више локалитета, као што су, на примјер, Бресква, Ребељ, Сињац и Рутоше, али традиција каже да је то предио Стара Добра у златиборском селу [[Увац (Рудо)|Увцу]], поред [[Увац|истоимене ријеке]].<ref>[http://www.zlatibor.org.rs/galerija/crkve-i-manastiri Туристичка организација Златибор - Turistička organizacija Zlatibor - TO Zlatibor | Цркве и манастири{{Ботовски наслов}}]</ref> Ту постоје рушевине које указују да се овдје налазио један од значајнијих манастира немањићке државе. Био је веома богат и посједовао је винограде и пашњаке. Рушевине овог манастира су скоро обновљене и на њиховом мјесту је изграђен манастир Увац.<ref>[http://www.vilazlatibor.com/izleti-na-zltiboru/manastir-uvac.html Manastir Uvac na obronku Zlatibora - Apartmani na Zlatiboru - VILA ZLATIBOR{{Ботовски наслов}}]</ref>
 
Манастир Дубрава, такође тек недавно обновљен, био је Јањин метох и једна од многих цркава подигнутих на Увцу ради заштите од босанских јеретика [[Богумили|богумила]].
Ред 173:
=== Споменици ===
 
Спомен-чесме се налазе у [[Чајетина|Чајетини]] ("... у спомен на срећно спасење Њ. в. краља Милана у Ивањданском атентату..." и "... у славу бесмртних ратника среза златиборског палих у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918..."), на [[Око (Бранешци)|Оку]] (подигнута ратницима од [[1912]]. до [[1918]]. године из села [[Семегњево|Семегњева]], [[Бранешци (Чајетина)|Бранежаца]] и [[Шљивовица (Чајетина)|Шљивовице]]), и Поповој Водиводи (изгинулим ратницима од 1912. до 1918. из села Дријетња, Љубања, Качера, Мачката и [[Крива Река (Чајетина)|Криве Ријеке]]).
 
Спомен-плоче изгинулим ратницима за слободу и уједињење од 1912. до 1918. се налазе и у црквама у [[Љубиш]]у и [[Бијела ријека|Бијелој Ријециријеци]]. Споменичка обиљежја са спомен-плочама борцима Првог и Другог свјетског рата урађена су у [[Кремна (Ужице)|Кремнима]] и [[Мокра Гора (Ужице)|Мокрој Гори]].
 
На Шуматном брду се налази [[Споменик стрељаним партизанима (Златибор)|спомен-обелиск стријељаним рањеницима]] на [[Палисад (насеље)|Палисаду]] децембра [[1941]]. године, а посвећен је и народном хероју [[Саво Јовановић Сирогојно|Саву Јовановићу Сирогојну]] и првоборцу Александру Јовановићу Отрову.<ref>[http://www.zlatibor.org.rs/k/spomenici-i-spomen-cesme Туристичка организација Златибор - Turistička organizacija Zlatibor - TO Zlatibor | Споменици и спомен-чесме{{Ботовски наслов}}]</ref> На Палисаду се налазе два спомен-обиљежја посвећена највећој побједи златиборских партизана над бугарским окупатором [[24. август|24]], [[25. август|25]]. и [[26. август|26. августа]] [[1944]]. године. Спомен-обелиск је подигнут на иницијативу предсједника [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]], [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза]]. Намјера је била да се изгради споменик златиборским партизанима који би се видио из свих крајева тадашњих [[Златибор (град)|Партизанских Вода]]. На споменику су уписани стихови [[Васко Попа|Васка Попе]]: ''Не дам ово сунца у очима, не дам ово хлеба на длану!''
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Златибор”