Ташмајданско гробље — разлика између измена

|гдужина =

}}

'''Ташмајданско гробље''' или '''Старо гробље''' у Београду настало је после Другог српског устанка када је кнез Милош Обреновић, подижући српску варош, наредио око 1826. године да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан, у село Палилулу недалеко од Београдске вароши. Међутим иако је гробље формирано 1826. године, на њему су сахрањивања почела тек десетак година касније (1836),<ref>Перуничић, Б. (1964) ''Београдски суд 1819–1839,'' Београд: Историјски архив Београда, стр.</ref> након што је на ташмајданском платоу сазидана 1835. стара црква Св. Марка (која је срушена након пожара 1940. године). Гробље на Ташмајдану било је у функцији до 1886. године, јер је педесетак година касније било у склопу града који се нагло ширио, а број становника увећавао. Прва иицијатива о његовом премештању покренута је још 1871. године од [[Михаило Јовановић (митрополит)|митрополита Михаила]], а тадашњи председник београдске општине др [[Владан Ђорђевић]] реализовао је ту идеју 1888. године измештањем гробља на локацију данашње [[Ново гробље (Београд)|Новог гробља]]. Међутим, због противљења грађана, на њему је вршено спорадично сахрањивање све до почетка 20. века.<ref>Костић, Б. (1999) ''Ново гробље у Београду,'' Београд: ЈКП Погребне услуге., pp. 11</ref>

== Положај и пространство ==

 

Иако је оснивање гробља почело 1826. године, сахрањивање на њему почело је десет година касније, 1836. године.<ref>Поповић, С. Л. (1950) ''Путовање по новој Србији (1878. и 1880)'', Београд: Српска књижевна задруга, Коло XLV, књ. 310–311, pp. 57</ref>

Убрзо по формирању гробља у његовој близини изграђена је заоставштина трговца цинцарског порекла Лазе Панче, црква посвећена Св. Марку. Чињеница да је кнез Милош лично бринуо о реализацији тог легата указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.<ref>Макуљевић, Н. (2014) Османско-српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878), Београд: Topy, pp. 167;</ref> <ref>Максимовић, Б. (1974б ) Урбанистички развој од 1830. до 1914. године,у: Историја Београда, књ. 2, Београд: Просвета, pp. 303.</ref>

 

 

=== Краћа историја Ташмајдана, као локације за гробље ===

{{види још|Ташмајдан}}

Назив „Ташмајдан" на коме је настало Ташмајданско гробље, произашао је из турског имена за каменолом. Према неким старим изворима, може се рећи да су све старе зграде у Београду обложене овим каменом ископаним одавде. „Катакомбе” настале након уклањања камених блокова, служиле су као депоније муниције и војна складишта.

== Престанак сахрањивања и измештање гробља ==

[[Датотека:Tasmajdan.png|300px|мини|Данашњи изглед Ташмајданског парка, на месту Старог гробља.]]

Када је од стране виђенијих људи Београда тражено да дотада запуштено, неодржавано и често девастирано, Ташмајданско гробље буде уређено или измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила репрезентативност гробља у градском простору, на предлог митрополита Михаила 1871. године донета је коначна одлука да се Ташмајданско (Старо) гробље пресели на Ново, које би се изградило у улицу која је носила име Гробљанска, а данас носи име по америчком председнику Рузвелту.

 

На месту некадашњег Ташмајданског или Старог гробља, у наредним деценијама изграђен је велелепни [[Ташмајдански парк]] са бројним садржајима. Међутим и данас, након више од једног века, још увек се у Ташмајданском парку и његовој ближој околини могу пронаћи остаци надгробних споменика, нпр. одмах поред зграде Сеизмолошког завода, који су се тако уклопили у амбијенталну целину парка да ничим не подсећају да су део нечијег гробног места.

=== Последња сахрана у 20. веку ===

Након што је последњи владар из династије Обреновића, [[Краљ Александар Обреновић|краљ Александар]] заједно с [[Краљица Драга|краљицом Драгом]], убијен у атентату 1903. године, њихови посмртни остаци сахрањени су тајно, под окриљем ноћи, у старој Цркви Светог Марка на Ташмајдану.