Википедија

Specijalna teorija relativnosti — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене корисника 213.196.92.178 (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot
ознака: враћање
→‎Istorijska podloga i razvoj: linkovi ka postojećim stranicama - pronadjeni i popravljeni postojeći
Ред 3:
 
== Istorijska podloga i razvoj ==
{{Poseban članak|Majkelson-MorijevMajkelson—Morlijev eksperiment}}
 
Sa napretkom na polju [[elektromagnetizam|elektromagnetizma]], ostvarenim zahvaljujući [[Džejms Maksvel|Maksvelovim]] teorijama u želji generalizacije fizike i njenog dovođenja na zajednički okvir, proistekle su izvesne nesuglasice između [[klasična mehanika|klasične mehanike]] i elektromagnetizma. Fizičari su uporno tražili način da ih prevaziđu, uvođenjem teorije o [[etar (fizika)|etru]], koji bi bio nosilac elektromagnetnih pojava i za koji bi se mogao vezati apsolutni sistem<ref>Dr Dragiša Ivanović, O teoriji relativnosti,Zavod za izdavanje udžbenika narodne republike Srbije, Beograd, 1962</ref>. Krajem XIX veka fizika je bila na prekretnici. Nakon Majkelson-Morijevog eksperimenta, sprovedenog [[1887]]. godine, postalo je više nego jasno da je u fizici prisutna velika praznina koju je trebalo nadoknaditi. Naime, on je pokazao da je brzina svetlosti konstantna i u svim inercijalnim referentnim sistemima ima istu vrednost, što se protivilo klasičnom shvatanju i nerelativističkom zakonu slaganja brzina.
 
Narednih godina fizičari su na različite načine pokušavali da protumače eksperimentom dobijen paradoks. Takvo stanje neizvesnosti održalo se u fizici sve do [[1905|1905. godine]], i već pomenutog članka, kojim su u fiziku uvedene novine koje su bile u skladu sa Majkelson-Morijevim eksperimentom, ali su odbacivale principe klasične fizike. Ajnštajnov mladalački um, posvećen razotkrivanju ove prirodne tajne, iznedrio je novu teoriju, koja se protivila normama usvojenim iz svakodnevnog iskustva. Skoro istovremeno sa Ajnštajnom do sličnih zaključaka je došao i francuski [[naučnik]] [[Anri Poenkare]], ali mu nije pripisan udeo u zasluzi stvaranja ove revolucionarne teorije. Još nekoliko godine pre obojice, [[Lorenc]] je formulisao principe transformisanja [[koordinate|koordinata]], poznate kao [[Lorencove transformacije]], koje dokazuju relativističke efekte, ali sam Lorenc nije bio uspešan u njihovom tumačenju. Nezavisno od Lorenca iste transformacije je formulisao i [[Džordž_Fransis_Ficdžerald|Ficdžerald]], pa se ponekad u [[literatura|literaturi]] sreće i pojam Ficdžerald-Lorencovih transformacija.
 
Neposredno po objavljivanju ove, tada neobične teorije, Ajnštajn je bio izložen burnim kritikama naučne javnosti. Ipak, on nije ustuknuo pred izazovom i istrajao u branjenju teorije koju je formulisao. Vremenom je ona postala prihvaćena i Ajnštajn je stekao odgovarajuće priznanje u tadašnjem naučnom svetu. Tri godine nakon Ajnštajnovog objavljivanja STR, [[Herman Minkovski]] uvodi matematički model četvorodimenzionalnog [[prostorno vremenski kontinuum Minkovskog|prostorno-vremenskog kontinuuma]], zasnovan na principima STR. Već [[1916|1916. godine]] Ajnštajn poopštava svoju teoriju, dovodeći pod njen okvir i [[neinercijalni referentni sistem|neinercijalne referentne sisteme]]. Ova teorija, poznata kao [[opšta teorija relativnosti]] (OTR) predstavlja generalizaciju specijalne relativnosti, koja ubrzo u [[astronomija|astronomskim]] osmatranjima pronalazi svoj praktični dokaz. Do danas su [[eksperiment]]alno dokazani brojni relativistički efekti, od konstantnosti brzine svetlosti u vakuumu za inercijalne posmatrače do [[dilatacija vremena|dilatacije vremena]], izmerenoj uz pomoć vrlo preciznih [[časovnik]]a. Postulat vezan za svetlost je višestruko potvrđen u praksi. Sovjetski naučnici A.M. Bonč Bruevič i V.A. Molčanov su [[1956]]. godine posmatrajući prostiranje [[Sunce|Sunčevih]] zraka uspeli da pokažu tačnost tog tvrđenja. Osam godina kasnije to je pošlo za rukom i T. Aljvergeru i njegovim saradnicima koji su to učinili proučavanjem π°-[[mezon]]a. Bez obzira na to da se danas uspešno primenjuje i dalje postoje pojedini pokušaji da se ona opovrgne, što nije nikom uspelo do sada.
 
Izvesno neslaganje OTR sa [[kvantna mahanikamehanika|kvantnom mehanikom]] navodi na pomisao da je moguće postojanje savršenije teorije, koja bi i relativnost i kvantnu mehaniku obuhvatila kao svoj deo. [[Teorija struna]] je jedna od takvih teorija koje teže da ujedine relativističku fiziku sa kvantnom, pri čemu je matematički prilično dobro argumentovana, ali još uvek nije do kraja oblikovana. U modernoj fizici se u smislu ujedinjenja ove dve teorije ističe [[kvantakvantna teorija polja]] i [[kvantna elektrodinamika]]<ref>Članak: "Šta je to kvantna elektrodinamika [http://www.b92.net/zivot/komentari.php?nav_id=386260]</ref>. Sasvim je moguće da će se ispostaviti da je STR granični slučaj neke još opštije specijalne teorije, koja bi sadašnju obuhvatila kao graničan slučaj. Važno je napomenuti da se neslaganje između kvantne mehanike i relativnosti odnosi na opštu relativnost, dok je STR sasvim u skladu sa kvantnom mehanikom, čak je u mogućnosti da je dopuni, pošto neki kvantni efekti, poput [[Спин|spin]]a, imaju objašnjenje baš u STR. Ipak kvantna mehanika je nezavisna od STR, tj. mogla bi se izvesti i iz klasične fizike.
 
== Osnovni postulati ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Specijalna_teorija_relativnosti”