Светозар Марковић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 62:
Када је сутрадан млађи ђакон Богољуб Топонарски приступио његовој постељи, он је већ био сасвим хладан. Пао је један предлог “да се сви тршћански Срби позову на погреб овог знаменитог човека”. Међутим, председник српске православне црквене општине клерикалац, одбио је овај предлог као тобоже неумесан, јер покојника у Трсту “нико није познавао”, а “потрошиће се 2-3 форинте на позиве”. Марковић је у Трсту сахрањен сасвим нечујно, само у присуству ђакона и црквеног тутора, без и једног цвета, без и једног говора, и без и једног пријатеља.
 
Београдска влада дознала је још истога дана за Марковићеву смрт. Министар иностраних дела Србије, Милан Богићевић аустроугарском генералном конзулу Бењамину Калају, с молбом да се сви списи  који се буду нашли у Марковићевој заоставштини конфискују ои званичним путем доставе српској влади, пошто “постоји сумња” да се међу тим списима налази и списак “завереника” против кнеза Милана.
 
Преписка по овој ствари чува се у Државном архиву у Бечу, међу актима Информационог бироа. Богићевић је био код Калаја 10 марта, а већ сутрадан послао је Калај из Београда у Беч аустроугарском министру иностраних дела грофу Ђули Андрашију један шифровани телеграм који јасно открива шта је све Богићевић написао Калају о тобожњој завери Светозара Марковића против кнеза Милана и читавог “постојећег поретка” у Србији. Калајев телеграм Андрашију у преводу гласи:
Ред 80:
“Позивајући се на жељу кнежевске српске владе, коју ми је Ваша Екселенција кратким путем саопштила, ради добијања конкретних обавештења о наводној смрти српског поданика Светозара Марковића у болници у Трсту и ради службеног преузимања списа који су се налазили у његовом власништву, част ми је Вашој Екселенцији ставити на располагање, у вези са послатим телеграмом шефа полиције из Трста, приложени извештај истога, заједно са нотесом, нађеним у заоставштини пшреминулог Светозара Марковића”.
 
Већ 13. марта послао је гроф Андраши из Беча у Београду конзукуконзулу Калају шифрован телеграм ове садржине: “Према телеграму шефа полиције из Трста, Светозар Марковић је тамо умро 10. марта. У његовој заоставштини нема никаквих списа. Нотес је узапћен и биће достављен.”
 
После десетак дана, добивши из Трста још један сличан извештај да су и даља трагања остала без разултата, Андраши је по куриру послао Калају у Београд Марковићев нотес, препис извештаја шефа тршћанске полиције са пропратним писмом у коме службено јавља “да се код Светозара Марковића нису нашли никакви компромитујући списи, нити писма.” Истовремено, Андраши јавља Калају: “Марковићев леш експедован је медицинару Михаилу Спиридоновићу у Беч, у коју је сврху брат преминулог уплатио 200 форината”.
Ред 92:
Сахрањен је у родној Јагодини. Споменик на гробу Светозара Марковића у Јагодини са црвеним буктињама, подигнут је 22. септембра 1946. године, на 100-годишњицу рођења "лучоноше социјализма у Србији и на Балкану".
 
После Другог светског рата Јагодина је преименована у СвезораревоСветозарево где су потпом одржавани су "Светозареви сусрети" од 1975. године до средине 80-тих година прошлог века.[[Датотека:KucaSvMarkovicNS.jpg|мини|Кућа новосадског трговца Димитрија Станишића у којој је становао Светозар Марковић током изгнанства у Новом Саду, улица Златне греде бр. 21]]
Постоји [[Кућа Светозара Марковића у Крагујевцу]].