Светлана Слапшак — разлика између измена

<!-- Светлана Слапшак (1948, Београд), класичну гимназију завршила је у Београду, где је дипломирала, магистирала и докторирала на Одељењу за античке студије на Филозофском факултету. Била је једна од троје уредника сатиричног часописа студената Филозофскога факултета у Београду Фронтистерион, који је забрањен и уништен већ са првим бројем, 1970. Пасош одузет од 1968. до 1973, па поново 1975–1976. и 1988–1989. Саслушавана, праћена и претучена од стране полиције и тајних служби. Добила је универзитетску стипендију као најбољи дипломант Универзитета у Београду 1971. Запослена у Институту за књижевност и уметност у Београду 1972–1988. Оптужена у судском процесу после денунцијације из Института, изгубила службу после интерног самоуправног суђења организованог у Институту, на суду ослобођена сваке кривице (1988). Председница Одбора за слободу изражавања Удружења књижевника Србије 1986–1989, саставила и издала преко педесет петиција, међу њима и за ослобађање Адема Демаћија. Била је чланица УЈДИ-ја. Преселила се у Љубљану 1991, држављанство добила 1993, после многих напада и клевета у словеначким медијима. Са мужем Божидаром водила мировне акције од 1986. и за време рата пружила гостопримство босанским и хрватским избеглицама, организовала са њима летњу школу за босанске избеглице-тинејџере (1993), која се због великог занимања од првобитне три недеље продужила на четири месеца. Неколико полазника се затим уписало на универзитете у Словенији. Избачена из УКС-а 1996, како је наведено – због негативних критика дела Добрице Ћосића. Саставила књигу о дечјим правима на босанско-српско-хрватско-црногорском и на словеначком, која је раздељена свим основним школама и центрима за избеглице у Словенији. Књига је преведена на ромски језик 2006. Предложена, у групи Хиљаду жена за мир, за Нобелову награду за мир 2005. Предавала на многим југословенским, европским и америчким универзитетима. Редовна професорка за антропологију античких светова, студије рода и балканологију (од 2003), координатор студијских програма на ИСХ-у (Институтум Студиорум Хуманитатис), постдипломског факултета за хуманистику у Љубљани (од 1997), деканка ИСХ-а (2003–2013). Пензионисана 2014. На Филозофском факултету у Љубљани је предавала српску и хрватску књижевност (1985–1992) на славистици и Балканске жене (1995–2012) на социологији културе. Главна уредница часописа ПроФемина у Београду од 1994. Директорка Српског културног центра „Данило Киш“ у Љубљани (2009–2013), уметничка директорка СКЦ „Данило Киш“ од 2013, директорка Института за балканске и средоземне студије и културу у Љубљани (2009). Награде: „Милош Црњански“ за књигу есеја 1990; Америцан ПЕН Фреедом оф Еxпрессион Аwард 1993; Хелсинки Wатцх Аwард 2000; Хелен Аwард, Монтреал, 2001; Награда „Мирко Ковач“ за књигу есеја 2014. Објавила (написала и/или уредила) преко шездесет књига и зборника, преко четиристо студија (лингвистика, античке студије, компаративна књижевност, балканологија, студије рода), преко хиљаду петсто есеја, један роман, две драме, либрето, неколико комада за Карађоз – позориште сенки, које је увела у Словенију, преводе са грчкога, новогрчкога, латинскога, францускога, енглескога и словеначкога. Писала је колумне у Књижевној речи, Телексу, Времену, Независном и другим часописима, као и на порталу Пешчаник. У мариборском Вечеру пише рубрику једном недељно већ осамнаест година. Новије књиге: Франц Кавчич ин антика: поглед из антропологије античних светов, Љубљана, Народна галерија, 2011; Микра тхеатрика: антрополошки поглед на антично ин содобно гледалишче (Књижница Местнега гледалишча љубљанскега, зв. 156), Љубљана, 2012; Зеље ин сполност: из згодовинске антропологије хране, Белетрина, Љубљана, 2013; Античка митургија: жене, XX век, Београд, 2013; Летећи пилав: антрополошки есеји о храни, XX век, Београд, 2014; Кухиња з разгледом, Гога, Ново Место, 2016, Преживети и уживати: из антропологије хране. Есеји и рецепти, Просвјета, Сарајево, 2016. Неки текстови доступни су слободно на хттп://песцаник.нет/књиге/ и хттп://дкис.си Фото: Изток Димц -->▼