Црвена Јабука (Бабушница) — разлика између измена

слике
м (.)
(слике)
{{Насељено место у Србији
|место=Црвена Јабука
|слика=Датотека:Улаз у цркву 1 Црвена Јабука Винко 16 05 2018.jpg
|слика=
|опис_слике=Улаз у цркву
|округ=Пиротски
|општина=Бабушница
|гдуж=22.457
}}
'''Црвена Јабука''' је насеље у [[Србија|Србији]] у [[општина Бабушница|општини Бабушница]] у [[Пиротски управни округ|Пиротском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2011. у Србији|2011.]] има 61 становника (према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 126 становника).
 
Према попису из [[Попис становништва 2011. у Србији|2011.]] има 61 становника (према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 126 становника). (премаПрема попису из [[Попис становништва 1991. у СФРЈ|1991.]] било је 248 становника).
 
== Прошлост ==
 
У Црвеној Јабуци је православних храм посвећен цару Константину и царици Јелени. Освећењу сеоске цркве присуствовали су краљ [[Александар Обреновић]] и [[Драга Обреновић|краљица Драга]] који су том приликом поклонили цркви два звона.
[[Датотека:Стара воденица Црвена Јабука Бабушница Винко Димитријевић 22 10 2020.jpg|мини|363x363пискел|Стара воденица 2020. године]]
 
Школство у Црвеној Јабуци почиње да се развија од средине 19. века. Тада је имућнији мештанин Петко Илић 1852-1853. године, за учење свог стасалог сина ангажовао писменог суграђанина. Тај први и то приватни учитељ био је сељак Станоје Крстић, који је међутим завршио школу у Пироту. Газда Петко је примио код себе младог Станоја, на стан и храну, плаћајући га приде са још 500 гроша годишње. Ту су поред Петковог сина и друга деца могла да се уче и то бесплатно, током две године - до 1854. Учитељ Крстић је предавао по старом систему, учећи децу из Буквара, Псалтира и Часловца. Када се [[1854]]. године показала црквина на Јасењу у Црвеној Цркви, побожни мештани су ту подигли једну кућу, да се када дођу на молитву ту склоне од непогоде. Та сеоска кућа постаће прва права школа, за шта је опет заслужан газда Петко Илић. Он је водио бригу о образовању своја четири стасала сина, па је отишао у оближњу варошицу [[Трн]], да најми учитеља. Илић је довео у село учитеља Цону Данчуловића - Танчића (из [[Зелени град|Зеленог Града]]) и сместио га у поменуту кућу. Ту је учитељ радећи годишње за 500 гроша, живео и учио три године 7-10 ученика. Учитељ Цона се вратио у своје место а затим отишао у кнежевину Србију у печалбу. После Цоне у месној школи су још учитељевали: Илија-Лилко Станковић, Петар Поповић (из [[Јарловац|Јарловца]], код Трна), Зарко Милошевић и Ђура Јовановић - све Срби из Трна. Поповић и Милошевић су радили по пола године а Јовановић - три године дана. Уследио је онда повратак учитеља Цоне "даскала" из Зеленог Града. Било је то 21. маја 1870. године, судећи по запису који је Цона оставио у књизи "Апостолу" у месној цркви. Учитељ Цона је наставио учитељску каријеру у селу [[Стрелац|Стрелцу]] и [[ГолемиВелико БоњинацБоњинце|Големом Боњинцу]].<ref>"Просветни гласник", Београд 1900. године</ref> Када је село припало Кнежевини Србији, почиње нова ера у постојању школе. До 1880. је радио као учитељски заступник (приправник) Петар Дрваревић. Те 1880. године стигао је у село нови учитељ Тодор К. Алексић, који је до тада био на раду у Злокучанима.<ref>"Просветни гласник", Београд 1880. године</ref> Идуће 1881. године ту је премештен учитељ десете класе, Милош Радовановић, који је заменио привременог колегу Алексића. Већ следеће 1882. године долази смена у лицу Јована Радукића из Студенице. Учитељ Божидар Спасић је 1886. године сео за катедру у Црвеној Јабуци. Основна школа у Црвеној Јабуци је била четвороразредна (1892).
 
Било је пре Другог светског рата много мештана Црвене Јабуке и Раков Дола у Београду. Живели су њих преко стотину заједно, подељени у неколико група и то свака у једном изнајмљеном стану. Стан је пре личио на препуну шупу са шталом, у којој се збило двадесетак људи. Биле су то београдске "[[ћумурџија|ћумурџије]]" што разносе по становима и кућама ћумур у џаковима. Живели су изузетно скромно и тешко, једући данима пасуљ и поврће, само да би бар мало уштедели да однесу својој кући кад се врате. Због тих убогих и штедљивих људи стекло се Београду, оно уверење о Пироћанцима као непревазиђеним цицијама.<ref>"Време", Београд 1924. године</ref>